Danas Grčka, sutra ceo Balkan...

U petak, 29. maja, doseljenici i solidarni građani održali su protestni marš do zgrade grčkog parlamenta uprkos kontraokupljanju fašista i pretnjama plasiranim od strane nekih medija.

Nakon sve žešće represije širom Grčke usmerene protiv doseljenika, pogotovo onih koji su muslimanskog porekla, i odbijanja policije da se izvini za prošlonedeljno javno i ponižavajuće uništavanje jednog primerka Kurana u toku akcije uklanjanja doseljenika iz „finog“ atinskog kvarta Agija Pantelemonas (Agios Panteleimonas), hiljade doseljenika i solidarnih građana izašlo je na ulice Atine da iskaže svoje neslaganje sa rasizmom, policijskom represijom i belim paradržavnim terorom. Protestni marš je održan u nenasilnoj atmosferi, izuzev simboličnog uništenja ’euroelection’ štanda fašističke stranke LAOS (Narodna pravoslavna uzbuna - Popular Orthodox Alarm), uprkos kontraokupljanju u organizaciji ’Zlatne zore’ (Golden Dawn), ozloglašene neonacističke organizacije čijih je nekoliko pripadnika proglašeno krivim za pokušaj ubistva levičarskih aktivista.

Učesnicima fašističkog kontramitinga, koji je okupio manje od stotinu paradržavnih elemenata, dozvoljeno je da pred sam protest doseljenika marširaju u poretku (parodije) borbene formacije do zgrade Parlamenta, gde su položili venac na spomenik neznanom junaku u znak sećanja na pad Istanbula u ruke Turaka 1453. godine. ’Zlatna zora’ je prvenstveno odgovorna za regrutovanje ekstremno-desničarskih elemenata u kraju Agija Pantelemonas, kroz formiranje naoružanih grupa ’za samoodbranu’ koje šikaniraju doseljenike iz centralnog trga u ovom kvartu, napadaju im domove, pale prodavnice i zajedničke bogomolje (u Atini su džamije zabranjene), prekidaju javna okupljanja, pa čak i kidišu na pravoslavnu parohijsku crkvu, najveću u zemlji, koja se našla na meti neonacističkih piromana zbog pružanja podrške i obezbeđivanja obroka za doseljenike.

Veče uoči protestnog marša, lokalni anarhisti su simbolično ponovo zauzeli trg Agija Pantelemonas i pokidali lance koje su postavili fašisti s namerom da zatvore lokalno igralište i tako spreče da ’deca doseljenika prljaju grčku decu’. Ipak, ovaj kraj i dalje ostaje jako fašističko uporište, uz prikrivenu podršku većine buržujskih medija koji sa jedne strane predstavljaju beskrajan spektal rasističke zatucanosti, a sa druge strane zataškavaju akcije neonacista i podršku koju u tome redovno dobijaju od policije. Zanimljivo je da je ’Katimerini’ (Kathimerini), vodeći dnevni list centralno-desničarske orijentacije, u nedavnoj detaljnoj reportaži o ovoj situaciji ’Zlatnu zoru’ pomenuo samo jednom, i to kako bi porekao njenu uključenost u celu priču, iako su njeni pripadnici svega par dana pre toga napali novinara ovih novina koji je istraživao ovo pitanje.

Protestni marševi protiv državne represije i fašističkog terora takođe su održani i u Solunu, Patrasu, Volosu, Iraklionu, kao i Čaniji na Kritu.

Prevod: Centar za liberterske studije
Izvor: LibCom

Neonacistička grupa „Zlatna zora“ (Chrisi Augi), je 9. maja pozvala na rasističke demonstracije „protiv imigranata“ na Omonii, centralnom trgu u Atini, gde živi mnogo imigranata. Gornja fotografija prikazuje članove grčke antiterorističke policije (MAT) rame uz rame sa članovima „Zlatne zore“ (svi imaju crne šlemove i nose uvijene grčke zastave).

Tokom okupljanja, fašisti su pokušali da napadnu staru zgradu suda, u kojoj trenutno živi veliki broj imigranata. Kako navodi indimedija, imigranti i drugi ljudi koji su se solidarisali, uzvratili su iz zgrade, gađajući fašiste kamenjem.

Učesnici antifašističkog skupa, organizovanog od strane levičara i anarhista, su pokašali da priđu trgu Omonia i napadnu fašiste, ali su bili sprečeni od strane policije. U Eksarhiji, je policija napala anarhiste koji su uspeli da se probiju, od kojih je neke primorala da se povuku u Politehniku, odakle su ovi nastavili borbu.

Prevod: Centar za liberterske studije
Izvor: On the Greek Riots

Održani protestni marševi u svim većim grčkim gradovima povodom Prvog maja. Atinski anarhisti u toku velikog marša uništili ulaz ISAP-a.

Protestni marševi održani su na ulicama svih većih grčkih gradova za Prvi maj 2009. godine: u Atini, Solunu, Patrasu, Larisi, Lezbosu, kao i u Iraklionu na Kritu. U Atini je nezavisni marš anarhista, anarhosindikalista i članova samostalnih sindikata okupio preko hiljadu učesnika u znak protesta protiv vladinih mera usmerenih protiv anarhista.

Povorka se kretala centralnim gradskim ulicama, kroz doseljeničke kvartove koji su se nedavno našli na meti vlade i medija, a učesnici protesta pod sloganom „Anarhistički Prvi maj“ razbili su ulaz sedišta ISAP-a, javnog preduzeća električnih železnica u kojem je bila zaposlena Konstantina Kuneva, doseljenica koje je radila kao čistačica i bila aktivni član sindikata, a koja je trenutno u bolnici, gde se još uvek oporavlja od povreda lica zadobijenih u napadu sumpornom kiselinom prošlog decembra. Tokom decembarskih pobuna, sedište ISAP-a bilo je zauzeto od strane demonstranta koji su na taj način izrazili svoju podršku Kunevoj i borbi sindikalno organizovanih čistača.

Istog dana, protestni marš u znak solidarnosti sa Kunevom održan je i u Sofiji, glavnom gradu Bugarske, u kome su između ostalih učestvovali i gosti iz Grčke koji su pristigli autobusima. Na kraju okupljanja, učenici protesta solidarnosti su napadnuti od strane fašista, ali nije bilo povređenih.

Prevod: Centar za liberterske studije
Izvor: LibCom

21. april 2009. godine Danas se navršava tačno četrdeset druga godina od početka vojne hunte u Grčkoj, koja je zvanično pala u julu 1974. godine. Reč ‘zvanično’ ovde moramo da naglasimo posebno na dan kada se Karacaferis (Karatzaferis), vođa ekstremne desnice, odlučio da izjavi kako je njegova stranka sada nezvanični koalicioni partner vlade. Ovo je, kako je rekao, posledica činjenice da su mnogi zakoni i uredbe koje je grčki parlament u zadnje vreme doneo odraz njegovih sopstvenih dugogodišnjih pozicija.

Po prvi put, Karacaferis je u pravu, a kako i ne bi bio? Na kraju krajeva, apsurdno je pomisliti da prelazak sa jednog na drugi politički režim ikad može biti apsolutan i potpun, pogotovu u slučaju ako se on odigra bez krvoprolića, kao što je to bio slučaj sa padom vojne hunte u Grčkoj. Postoji li pogodnija osoba da to potvrdi od Kristosa Markojanakisa (Christos Markoyannakis), vrhovnog tužioca iz doba hunte i aktuelnog zamenika ministra zaduženog za ‘javni red’, funkcije koja podrazumeva upravljanje kompletnim policijskim snagama u državi?

Tokom godina koje su usledile posle pada vojne hunte (tzv. metapolitefsi), diktatura je opisivana kao trenutak tame koji je trajao sedam godina: predstavljena je kao jedan bezličan prekid sa ‘normalnošću’. Kao da gledate neki film gde ekran na par minuta postane prazan, da bi se odmah zatim vratio na akciju, kao da prekida nikad nije ni bilo. Tako da ti, gledaoče, nemaš prava da postavljaš nikakva pitanja o tome šta je prouzrokovalo ovaj tehnički problem i zašto se niko nije potrudio da ga spreči ili bar ranije ukloni. Ono što je važno je da se predstava mora nastaviti.

Izvođači koji učestvuju u ovom spektaklu (nazovite ih vojna hunta ili parlamentarna demokratija) mirno odmaraju, uvereni da imaju posla sa običnim posmatračima, što bi automatski trebalo da znači pokornim, pasivnim gledaocima. „Ono sa čime smo se mi suočili,“ izjavio je jedan filmadžija kojeg je cenzurisala hunta, „uopšte nisu bili sami diktatori, već sitna buržoazija koja se priljubila uz njih“.

Tokom decembarske pobune je na trenutak izgledalo kao da će se horde ovih ulizica pridružiti revoltiranom narodua, a nesumnjivo, neki i jesu. Upravo tada je situacija postala istinski opasna. „Kada panduri počnu da vam ubijaju decu, izaćićete iz kaveza,“ glasio je jedan od anarhističkih slogana. Do tada, dok svi mi ne izađemo iz svojih kaveza, hunta će nastaviti da živi.

Srećan ti rođendan, vojna hunto!

Prevod: Centar za liberterske studije
Izvor: On the Greek Riots

Komentar uredništva Direktne akcije: Tekst koji sledi je samo kratak pregled dešavanja koja su obeležila pobunu u Grčkoj. Iz njega se vidi da se pobuna, iako žestoka i masovna, nije proširila na radna mesta, što je nužno dovelo do privremenog popuštanja ustanka. Jasno je da će pokret u Grčkoj, ali i u regionu i svetu, učiti na iskustvima ove pobune, te da veliki događaji tek slede. Ono na šta mi smatramo da treba staviti akcenat je stvaranje masovnih borbenih organizacija, baziranih na anarhističkim principima - direktne demokratije i direktne akcije - koje će moći pravovremeno i adekvatno da reaguju na probleme kojim obiluju revolucionarne situacije.

Nemiri u Grčkoj
Kao zima sa hiljadu decembara

Osvrt na skorašnje nemire u Grčkoj – uspon novih organizacionih formi i sadržaj borbe izložen kroz prizmu svih elemenata pobune.

NASILJE znači raditi 40 godina, dobijati bedne dnevnice i misliti o tome da li ćete ikada otići u penziju.

NASILJE su državni okovi, pokradeni penzioni fondovi i berzanske prevare.

NASILJE je biti prisiljen da uzimaš kredite za stan, koje na kraju otplaćuješ kao da su od zlata...

NASILJE jeste gazdino pravo da te otpusti kad god on to poželi.

NASILJE znači nezaposlenost, privremena zaposlenost, plata od 400 evra sa ili bez socijalne pomoći.

NASILJE znači „nezgode“ na poslu dok gazde samnjuju davanja za bezbednost svojih radnika.

NASILJE je razboljevati se zbog napornog posla.

NASILJE znači konzumirati psihoaktivne supstance i vitamine ne bi li uspeo da izađeš na kraj sa iscrpljujućim radnim vremenom.

NASILJE znači raditi za novac od koga ćeš kupiti lekove da bi oporavio svoju radnu snagu koja je tretirana kao roba.

NASILJE znači umirati na sklepanim krevetima u užasnim bolnicama ukoliko nemaš novca za mito.

Radnici okupiranog GSEE, Atina, decembar 2008.

Prošlog decembra, miris pobune se raširio gradovina Grčke. Radosna i festivalska božićna atmosfera spaljena je zajedno sa božićnom jelkom na Sintagma trgu. Ubistvo petnaestogodišnjeg učenika Aleksisa Grigoropulusa od strane policajca, 6. decembra, upalilo je prvu varnicu.

Generalno gledano, nemiri u decembru mogu se okarakterisati kao nasilni radnički bunt, koji je činjenicom da je bio iznenadan, masovan i divalj, na kraju otvorio puteve manje nasilnim ali zato mnogo maštovitijim i kreativnijim potezima koji su, doduše, mobilizovali manji broj ljudi.

Kada je reč o klasnom sastavu pobunjenika, dominantan segment su činili srednjoškolci i studneti, mladi radnici i nezaposleni. Neki od studenata i radnika su bili druga generacija doseljenika, uglavnom iz Albanije (ali i iz drugih zemalja), a takođe su bili prisutni i stariji radnici sa manje ili više stabilnim poslovima.

Što se tiče samog broja, postepeno je sve više i više ljudi uključivalo u akcije koje su poprimile oblik pobune. Prvog dana se samo par stotina ljudi okupilo na mestu ubistva u Eksarhiji i započelo nasilne sukobe sa policijom. Kasnije te večeri, na inicijativu studenata i levičara organizovan je spontani protest na kome je učestvovalo oko 2000 ljudi, koji su započeli nerede u Aveniji Jama Patision i Akademija, dok je stotinak demonstanata razbijalo ulicu Ermou. Pobune su izbile i na ulicama Soluna, gde se spontani protestni marš uputio prema glavnoj policijskoj stanici.

Drugog dana je na ulice izašlo više od 10.000 ljudi - većinu su činili studenti, anarhisti i levičari. Trećeg dana bilo je više od 20.000 ljudi na ulicama Atine, 7000 u Solunu, dok se više hiljada ljudi širom Grčke pridružilo demonstacijama koje su vrlo brzo prerasle u masovne nerede. Oko 10.000 ljudi je učestvovalo u uličnim borbama protiv policije. Bilo ih je mnogo više širom zemlje, naročito u ponedeljak, trećeg dana nereda. Tog dana, banke, javne zgrade i većina velikih prodajnih objekata bilo je razvaljeno, opljačkano ili spaljeno. Oni koji su učestvovali u nasilnim akcijama tog dana nisu bili homogena masa, već skup srednjoškolaca, studenata, radnika, nezaposlenih, imigranata, navijača, narkomana - od kojih su samo neki bili u direktnoj vezi sa anarhistima.

Upravo zbog raznovrsnosti mase i njenog nasilja, mnogo političara je smatralo ovu masu previše neobuzdanom i uzdržavalo se da uzme učešća u onome što se dešavalo. Od ponedeljka ujutru i tokom sledećih dana, masa koju su većinski činili srednjoškolci vršila je napade na policijske stanice širom zemlje. Neki od ovih napada bili su veoma nasilni - korišćeni su molotovljevi kokteli i policijska kola su bivala prevrnuta i zapaljena. Protesti ispred policijskih stanica su postali uobičajeni svuda u Grčkoj, čak i u bogataškim naseljima, doduše tamo u vidu mirnijih protesta. Zapravo, kroz spontane nasilne proteste srednjoškolaca neredi su se širili čitavom zemljom. Kad je reč o sukobima sa policijom, uglavnom govorimo o barikadama, bacanju kamenja i molotovljevih koktela, a ne o fizičkim obračunima. Generalno gledano, ne samo demonstranti, već i policija nije želela da uđe u takvu vrstu obračuna, umesto toga koristili su suzavac.

Druga generacija Albanskih doseljenika, uglavnom mladi ljudi koji su učestvovali u pobuni, stopili su se sa masom do te mere da se nije znalo da su imigranti dok nisu počeli da komuniciraju međusobno na maternjem jeziku. Većina njih je odrasla u Grčkoj i to je razlog zašto su odlučili da učestvuju u sukobima sa policijom, napadima na državne zgrade i banke kao i pljačkanje uz grčke radnike. Oni su se osećali mnogo slobodnije da pribegnu takvim nasilnim aktima nego drugi doseljenici, uglavnom iz Afrike i Azije koji žive u deseljeničkim zonama, izolovani u svojim etničkim zajednicama. Strah, a ne „manjak svesti“, sprečio je druge imigrante da se pridruže nasilnim konfrontacijama van njihovih komšiluka. Bilo im je mnogo lakše da učestvuju u neredima pljačkajući ili okupljajući se na okupaciji Tehničkog fakulteta u centru Atine u kome su njihove komune; kada su neredi izbili nedaleko od njihovog komšiluka, ovo je bio njihov doprinos. Sa druge strane, bili su žrtve najnasilnijih iznenadnih napada policije i medijske propagande. Predstavljeni su kao pljačkaši i lopovi, i u nekim slučajevima napadali su ih fašisti i panduri u civilu.

Generalno gledano, možemo reći da su aktivniju ulogu u pobuni imali, mimo srednjih škola i fakuteta, mladi radnici, od kojih je većina imala nepouzdane ili „fleksibilne“ poslove. Na ulicama su se pojavljivali mladi (ili ne tako mladi) radnici u različitim delatnostima, poput škola, turističkih agencija, pa čak i medija. Što se tiče radnika zaposlenih u fabrikama, nema preciznih procena njihovog individualnog učešća u ovim pobunama, s obzirom na to da izveštaji sa tih radnih mesta nisu poznati. Tokom GSEE okupacije, postojalo je nekoliko ideja o distribuciji brošura po fabrikama i kontaktiranju radnika iz specifičnih branši da se pridruže okupaciji, doduše, nesuglasice između učesnika su učinile svaku dalju akciju - osim intervenisanja u susednim kol centrima - teškom, stoga je nekoliko prilika propušteno. Ubrzo nakon što je čistačica Kuneva, imigrantkinja iz Bugarske, kao sindikalna aktiviskinja posetila okupiranu zgradu GSEE (najvećeg sindikata u Grčkoj) kako bi se upoznala sa ljudima koji su zgradu zauzeli, bila je napadnuta sumpornom kiselinom, a pobunjeni radnici zajedno sa ostalim ljudima organizovali su prve akcije solidarnosti. Čak su uspeli da uvuku nekoliko žutih sindikata u januarske akcije solidarnosti. Generalno, neredi nisu značajno uticali na radna mesta, u smislu da nisu pokrenuti štrajkovi u znak podrške. Jedini izuzetak je bio štrajk učitelja, onoga dana kada su sahranili mladog Aleksisa i veliko učešće na demonstracijama protiv državnog budžeta. Osim ovoga, pobuna je ostavila radna mesta netaknutim.

Sudeći po sloganima i napadima na policiju, sveobuhvatni antipandurski sentiment je bio dominantan tokom svih dana pobune. Policajac je sinonim za moć, posebno za brutalnost i aroganciju moći. Sa druge strane, meta su takođe bili i simboli drugih specifičnih moći - moć novca, moć nametanja eksploatacije rada i produbljivanja klasnih razlika koje razdvajaju grčki narod – tako su velike prodavnice, banke kao i državne zgrade bile napadane, spaljivane ili okupirane. Dakle, možemo govoriti o dominantnoj antipandurskoj, antidržavnoj i antikapitalističkoj svesti. Čak su i intelektualci levičarskog opredeljenja uvideli klasni element pobune i poneke novine su priznale da se „bes mladih“ ne ispoljava samo zbog brutalnosti policije. Policija je bila samo najuočljiviji vrh ledenog brega, sastavljenog od vladinih korupcionaških skandala, državne prismotre – kamera uvedenih nakon Olimpijade 2004, itd. Država ne okleva da u kontinuitetu hladnokrvno ubija, radnicima smanjuje dnevnice, povećava cenu reprodukcije radničke klase kroz postepeno uništavanje penzionog i zdravstvenog sistema, pogoršavanje uslova rada i povećanje broja nesigurnih poslova i nezaposlenih. Ona nameće gomilu preteranog rada srednjoškolcima i studentima, uništenje životne sredine sa jedne strane, a sa druge strane glamurozne fasade koje se sastoje od apstraktnih objekata želja u tržnim centrima i televizijskim reklamama, koji su vam dostupne samo ako izdržite veliku količinu eksploatacije i stresa. Prvih dana pobune mogli ste u vazduhu namirisati sve te razloge praćene različitim tekstovima, člancima i brošurama, koju su pisali ili pobunjenici ili simpatizeri i komentatori da bi objasnili da postoji dublji smisao. Ovaj dublji smisao o kome su svi pričali jeste bila potreba da se prevaziđu izolacija od zajedničkog života, izolacija koju su stvorili svi navedeni istorijski uslovi. Spontanost i nekontrolisana priroda ovih pobuna dokazana je kroz odsustvo reformističkih zahteva, odnosno eksplicitno odbijanje pralamentarne politike. Uglavnom su oportunističke levičarske partije bile te koje su insistirale na posebnim zahtevima poput ostavke vlade, poništenja antiterorističkih akcija, razoružavanja policajaca i raspuštanja specijalnih policijskih jedinica. Nedostatak specifičnih zahteva kombinovan sa nasilnom prirodom pobune, učinili su ove nerede suviše pretećim za uobičajene sile oporavka i manipulacije.

Tokom prvih dana pobune okupirana su tri fakulteta u centru Atine – Tehnički univerzitet Atine, Pravni i Ekonomski fakultet. Svaki od njih su okupirale različite tendencije pokreta. Nacionalni tehnički fakultet koji je najbliži Eksarhija trgu, bio je glavna baza za organizovanje sukoba sa policijom. Ljudi koji su ga okupirali su bili presek pobunjenika u Atini - mladi radnici (imigranti ili Grci), studenti i marginalizovane grupe – većina njih anarhisti. Pravni fakultet okupirali su najviše levičari i poneki antiautoritarci, koji su organizovali demonstacije i diskusione grupe. U jednom od njih, levičari su se okupili da bi preneli pobunu na radna mesta. Ekonomski fakultet su okupirale uglavnom anarhističke grupe i antiautoritarci koji su želeli da iskoriste zgradu u kontraobaveštajne svrhe. Veliki akcenat je stavljen na organizaciju svakodnevnih aktivnosti. Preuzeta je univerzitetska kantina i formirane su radionice na kojima su planirane dalje akcije. Obesvojeni resursi univerziteta su takođe korišćeni i u drugim aktivnostima, kao infrastruktura. Mnogi drugovi su učestvovali u akcijama koje su tu organizovane iako nisu učestvovali u samoj okupaciji. Sve okupirane zgrade služili su kao „crvene baze“ pokreta, iz kojih su organizovane prevratničke akcije i na kojima su pobunjenici mogli da nađu utočište, ukoliko je to bilo potrebno. U centru Soluna okupirana je Škola Drame – koju su okupirali anarhisti i studenti dramaturgije, dok su prostorije Solunske asocijacije barova okupirali studenti, uglavnom levičari.

Trebalo bi spomenuti i mnoge okupacije fakulteta vođene studentskim zborovima, kao i stotine okupacija srednjih škola širom zemlje.

Postepeno se nasilje pokazalo kreativnim, kao neophodna predispozicija za mnogo kreativnije i organizovanije akcije koje su sledile. Nakon prvih pet dana bune, desila se okupacija mesne zajednice u Sv. Dimitrosu (južno predgrađe Atine) koju su organizovali lokalni anarhisti i radnici. Aktivisti su organizovali sastanke sa lokalnim stanovništvom, takozvane narodne zborove, pokušavajući da prošire bunt kroz organizaciju lokalnih akcija koji bi uvek bile u saglasnosti sa bunom. Čak su i pokušali da osposobe rad određenih službi unutar zgrade, ali bez mešanja lokalnih vlasti. Sledećeg dana, informativni desk Ministarstva unutrašnjih poslova severnom predgrađu Atine je okupiran i organizovane su akcije i demonstracije, naravno, u saglasnosti sa buntom.

U Solunu, u Sikiji, radničkom predgrađu, mesna zajednica je bila delom okupirana nekoliko dana, a nekoliko dana kasnije usledila je i okupacija biblioteke u Ano Poli, distriktu grada Soluna, koja je poslužila kao mesto za „narodne zborove“ i organizovanje demonstracija. Sve ove aktivnosti, imale su zajedničku karakteristiku, a to je bio pokušaj približavanja ideje pobune lokalnom stanovništvu. Ova zasedanja shvaćena su kao „komšijska skupština borbe“ ili „skupština naroda“, kako su je oni nazvali. U većini slučajeva, postojale su različite tendencije unutar strukture, naročito zato što je pobuna jenjavala. Jedan deo je pokušao da organizuje zajednicu za borbu i produbljivanje svih aspekata pobune, dok se drugi okrenuo aktivnostima koje su se bavile lokalnim problemima. Na početku, skupština je delovala inovativno i dinamično. Nije bilo formalnih procedura u donošenju odluka, poput odlučivanja većine, ali je svaka inicijativa bila ohrabrena. Sa druge strane, do kraja januara, pokret okupacija zgrada, bilo da su one javne, sindikalne ili državne, nije više cvetao i nije sigurno da će se iz ove kratkotrajne prakse da roditi novi pokret.

Među „populacijom“, ili bolje rečeno u radničkoj klasi u celini, postojao je vid simpatija prema pobunjenicima, ne samo zato što su se njihova deca borila i demonstrirala na ulicama, već i zato što su verovali da je ova borba pravedna. Spaljivanje banaka je bilo posebno popularno, pošto se hiljade ljudi nalazi u dugovima. Uopšteno govoreći, „populacija“ je pokazivala mnogo simpatija i interesovanja za pobunjenike, ali se nije aktivno uključivala u pobunu.

Od prvog trenutka nakon ubistva 6. decembra, država i mediji su aktivirali mehanizme kako bi se suočili sa eksplozijom proleterskog besa. Najpre, su pokušali da kontrolišu moguće reakcije koristeći se spektakularnim podnošenjem ostavki Pavlopolusa i Hinofotisa (ministar i zamenik ministra unutrašnjih poslova), obećanjem ministra da će svako odgovoran za smrt petnaestogodišnjaka biti kažnjen, napadima na vladu od strane svih opozicionih partija i mnogih novinara kao i „diskretnim odstojanjem“ pandura u odnosu na demonstrante. Vrlo brzo, počela je primena svih oblika represije - pretnje da će proglasiti vanredno stanje, mobilizacija fašista i paradržavnih organizacija sačinjenih od 'gnevnih ljudi', veliki broj hapšenja i premlaćivanja demonstranata, kao i učestalija upotreba vatrenog oružja od strane pandura u Atini. Sve partije gazda u parlamentu (na čelu sa komunističkom partijom KKE koja je najvulgarnija među njima) i televizijski nitkovi pokušavali su da uliju strah stanovništvu. Slično tome, dve velike konfederacije žutih sindikata GSEE i ADEDY, otkazale su generalni štrajk i zakazale samo protest protiv novogodišnjeg budžeta, kada su uvidele da postoji opasnost da se štrajk pretvori u pobunu. Doduše, uprkos blebetanju sindikalinih birokrata o ostavci vlade kako bi se sačuvao socijalni red i mir, demonstacije koje su se dogodile za vreme trajanja sindikalnog protesta su bile prilično žestoke. Od tada je realnost drugačija - gazde su te koje strahuju. Kada je francuski ministar prvih dana pobune izjavio: „Želeo bih da iskažem našu zabrinutost, svačiju zabrinutost povodom progresa konflikata u Grčkoj“, zapravo je iskazao strah gazdi od mogućnosti širenja ove socijalne eksplozije, s obzirom na to da su se akcije solidarnosti prema pobunjenicima u Grčkoj odvijale širom sveta. Naročito u Francuskoj, gde je ministar obrazovanja povukao predstojeću reformu obrazovanja, gušeći time srednjoškolski pokret u nastajanju koji bio inspirisan pobunama u Grčkoj.

Što se tiče države i medijske propagande - dominantna strategija bila je izdvajanje učesnika pobune. Predstavljali su bunu ili kao avanturu omladine, kojoj prirodna osetljivost s obzirom na godine, daje pravo da se buni protiv sveta svojih roditelja (kao da proleterski roditelji ne bi mogli da sa punim pravom žude za uništenjem ovakvog sveta) ili su mobilisali rasističke elemente koristeći lažnu podelu na grčke demonstrante i imigrante pljačkaše. Uglavnom su pokušavali da razdvoje demonstrante deleći ih na dobre-mirne i loše-razuzdane. Pravo na protest je bilo odobreno od strane gazda i njihovih lakeja samo da bi se ugušila buna. Želeli su izbegnu popularizaciju nasilnih protesta na ulicama, pa su po svaku cenu to prikazivali kao akcije 'antiautoritaraca' ili 'huligana', koji su upadali na demonstracije 'mirnih građana'. Revolucionarno nasilje, kao vid proleterskog delovanja je pokazalo da je svakodnevno postojanje policijskih satnica, banaka i lanaca supermarketa znak tihog rata bogatih protiv siromašnih. Ono takođe manifestuje raskid sa 'demokratskim' načinom prevazilaženja društvenih konflikata, koji toleriše demonstracije ukoliko su one lišene svih borbenih klasnih akcija. Prizvavši ultimativni politički bedem dominacije kapitalizma, parlamentarnu demokratiju, ministar je izjavio da „socijalne borbe ili smrt tinejdžera ne smeju biti pomešani sa borbom protiv demokratije“. Njegova demokratija naravno podržava pustošenje gradova i sela, zagađivanje atmosfere i vode, bombardovanje, prodaju oružja, pravljenje olupina od ljudskih bića, terajući nas da prestanemo da budemo ljudska bića već objekti-koji-rade (ili traže posao, pošto sve više i više ljudi ostaje bez posla usled krize). Implicirao je da uništavanje dozvoljeno sve dok se stvaraju nove šanse za profit i dok se promoviše razvoj. Doduše, ovi akti protiv privatne svojine predstavljaju ultimativni skandal za društvo koje je ustanovilo ovo suštinko pravo još od malih nogu. Spaljivanje i razbijanje ranjavaju legitimitet ovog društva. Izraz „maskirani pobunjenici“ je besmislica koju koristi samo policija.

Trebalo bi ovde dodati da je od pucnjave 4. januara policijska represija prema demonstrantima pojačana. Lokalni meštani koji brane park u Atini, farmeri koji planiraju da voze svoje traktore do parlamenta i demonstranti protiv zatvora bili su napadani ne samo suzavcem već i šok bombama.

Za mašinu za stvaranje imidža, sušta suprotnost „maskiranog razuzdanika“ (imidž koji je stvoren da bi se proleteri podelili) jeste bio „mirni građanin čija je svojina uništena“. Dakle, ko je u stvari ovaj slavljeni mirni građanin? U ovoj prilici, „mirni građani“ bili su mali poslovni ljudi, ljudi koji su držali male radnje, sitna buržoazija. Država je čak i njih pravila ludim, pošto većinu njih uništava kapitalistička kriza. Tokom prethodnog decembra, obrt je bio upola manji od onog iz decembra 2007, i to ne samo u ulicama sa prodavnicama ekskluzivne robe, već i na pijacama; ipak nijedna pijaca nije napadnuta tokom pobune… Gazde su tvrdile da je razbijanje prodavnica koštalo mnoge ljude posla, dok se istovremeno planira stotinu hiljada otpuštanja u Grčkoj zbog krize. Stav o razbijanju malih prodavnica, radnici u tim prodavnicama su izneli u brošuri koju je napisala „Autonomna inicijativa trgovačkih asistenata Larise“: „Optužujemo svačiji pokušaj terorisanja i ubeđivanja nas, da je odbrana nekakve imovine iznad ljudskog života i dostojanstva; osim toga, ta imovina je stvorena neplaćenim, crnim i prekomernim radom radnika sa neizvesnim zaposlenjem; nijedna manja radnja nije bila napadnuta tokom simboličnih napada na banke i ostale javne zgrade (zaista, ovo važi i za Larisu i za druge provincijske gradove). Da se zaista brinu o zaposlenima u malim radnjama, povećali bi im bedne plate koje dobijaju, naučili bi šta je socijalna pomoć i ustanovili bi humano radno vreme i uslove za rad.“

Partije levice su bile iznenađene pobunom i držale su različite pozicije povodom nje. SYRIZA (koalicija radikalne levice), je držala balansirani stav prema pobuni. Njeni lideri sa vrha partijske mašinerije nisu se ustručavali od zadržavanja distance prema nasilju pobunjenika, čak ih i denuncirajući, doduše na daleko umereniji način od odlepljene KKE. Važne noći 8. decembra demonstranti SYRIZA-e su kritikovali i suprotstavljali se nasilnim demonstrantima, ali bez pokušaja da ih fizički zaustave. Obični članovi i glasači SYRIZA-e su, u najvećem broju slučajeva, gajili simpatije prema pobuni, iako su pokušavali da je predstave kao „eksploziju mladosti“ i sledstveno kao nešto što nema veze sa njima. Studenti iz SYRIZA-e su uzeli učešća u demonstracijama protiv policije, ali su najčešće bili blaži prema pandurima nego ostali demonstranti. KKE, shvatajući veoma dobro da je u igri i njihova politička snaga kao deo čitavog politikantskog sistema, izabrala je da primeni policijski pristup, zvučeći poput radikalne desnice, optužujući demonstrante u celini kao provokatore koji su izmanipulisani od strane domaćih i stranih „tamnih centara“. Što se tiče ostalih levičarskih partija, pogotovo KOE (članica SYRIZA koalicije), one su podržavale pobunu, kao nešto što su „očekivale“, ali su osuđivale nedostatak „pozitivnih“ zahteva. Zato su jedva dočekali da prezentuju zahtev da vlada podnese ostavku, kako bi politički iskoristili izmenu državnog personala. Različite trockističke grupe su se određivale prema pobuni na različite načine, sa tim da su neke podržavale okupaciju Pravnog fakulteta. KKE M-L je imala pozitivan stav prema pobuni, naravno uzdržavajući se od sukoba sa policijom. Sve u svemu, levičarske partije, osim nekoliko manjih grupa, imale su vrlo površan kontakt sa pobunom, učestvujući u demonstracijama ali ne i drugim aktivnostima.

Snaga fašista u Grčkoj se ne može porediti sa fašistima u Italiji ’70. godina. Glavna neonacistička organizacija (Zlatna zora) broji nekoliko stotina aktivista širom Grčke. Tu je takođe i LAOS, desničarska partija koja je peta u grčkom parlamentu sa osvojenih 3,8% glasova, ali je teško utvrditi broj sledbenika. Iako su deničarski aktivisti učestvovali u gušenju pobune u gradovima Patra (uglavnom) i Larisa (u manjoj meri), nemoguće je napraviti paralelu između situacija u Italiji i Grčkoj, jer su fašisti u Grčkoj manje organizovani. Oni su rezervno sredstvo, koje država angažuje u borbi protiv pobunjenika, kada medijska propaganda i represija policije nisu dovoljno efikasni, i jedino u Patri imaju organizovanu bazu (koja ima dugu tradiciju – nekadašnji sekretar desničarske omladine, koji je sada u državnoj upravi, ubio je Temponerasa, profesora u okupiranoj srednjoj školi u Patri 1991).

Pobuna je bila povezana sa posebnom političkom potkulturom, anarhista i antiautoritaraca u Grčkoj, koji su odigrali vrlo važnu ulogu, pogotovo u prvih par dana nereda. Njihova trenutna nasilna reakcija na ubistvo mladića je poslužila kao okidač za socijalnu eksploziju koja ih je prevazišla i raširila se po čitavoj Grčkoj. Zbog aktivnosti studenata i drugih segmenata proletarijata koji su ostavili svoje tragove na pobuni iz decembra, ona nije bila svedena na ritualne sporadične sukobe ovih subkultura sa represivnim aparatima države.

Iako je pobuna okončana, za njom su ostali jasni tragovi. Neke okupacije opstaju, solidarnost sa uhapšenima i duh pobune i dalje ujedinjuje različite faktore koji su uzeli učešća u pobuni, nove borbe se pomaljaju, noseći sa sobom još radikalnija obeležja, dok je nasilje protiv države dobilo nesumnjivo mnogo veći legitimitet.

Prevod: Centar za liberterske studije
Izvor: LibCom

Solun (15. april): Kominike povodom napada na britanski koledž, u znak solidarnosti sa uhapšenima iz Notingema i tokom protesta protiv G20

„Nema više vraćanja u normalu“

Najpre, kratak uvod. Napadi ove vrste (tzv. napadi „kamperskom plinskom bombom“ ili prosto ’gazakia’ na grčkom, ili, kao u ovom slučaju, razbijanje izloga itd.) dešavaju se po većim grčkim gradovima već neko vreme. Na meti su najšečće banke, multinacionalne kompanije, ambasade i sl. U većini slučajeva, posle napada (koji uzrokuju samo materijalnu štetu) sledi kominike u kome se objašnjavaju razlozi koji stoje u pozadini ovih akcija: ovakva saopštenja se najčešće objavljuju na nezavisnom internet sajtu „Indimedija“ (indymedia) ili blogovima – s vremena na vreme, ona se šalju i korporativnim „mainstream“ medijima.

Tokom nereda u Francuskoj iz 2005. godine, u proseku je spaljivano po hiljadu automobila za jedno veče. Međutim, činjenica koja uglavnom ostaje nepoznata je da se širom Francuske svako veče u proseku zapali po sto automobila: prema tome, Francuska pobuna nije počela 2005. godine, a zasigurno nije ni okončana tada. Slična je situacija i u Grčkoj: „gazakia“ napada bilo je i pre decembarske pobune i oni, po svim merilima, od tada beleže porast. Akcije koje su se nekad dešavale isključivo u velikim Grčkim gradovima (Atina, Solun), sada su se proširile u dodatnih destak gradova širom države. Po vrsti napada, njihovih meta i saopštenja ona se, naravno, razlikuju. Ono što sledi je kominike objavljen posle napada na Britanski obrazovni institut (British Educational Institute) koji se dogodio petnaestog aprila u Solunu.

„Nema više vraćanja u normalu“

Svakodnevni život u metropoli konačno dobija svoje značenje: to svakodnevni život nove urbane gerile. Napadi se nižu jedan za drugim, čitav grad i njegovi simboli obeleženi su kao mete; podrivaju se planovi države, organizuju se sabotaže, uz obećanje da ništa više neće biti isto.

Strategija podizanja tenzije je sada u našim rukama. Nema vremena za bacanje, nikad ga nije ni bilo. Ćutanje i ravnodušnost moraju da naprave izbor: ili će poreknuti sebe i krenuti u napad, ili će mirno sedeti na svojim kaučima i samim tim preći u neprijateljski tabor.

Sa druge strane, naš protivnik uviđa da ono što predstoji nije puki odraz ili ostatak decembarskog ustanka, niti je to deo povremenih pobuna koje se javljaju kao izraz mladalačke neposlušnosti. Protivniku je sve jasnije da u svakom trenutku postoji sveprisutna opasnost direktne akcije.

Zakoni koji zabranjuju nošenje kapuljača, zapošljavanje hiljada novih pandura, ponovno aktiviranje kamera za nadzor, uvođenje toliko dugo najavljivanog Delta Fors-a (Delta Force – policijska jedinica na motorima), saradnja sa tajnim službama npr. sa Skotland Jardom – za nas su dovoljni razlozi da ih napadamo iznova i iznova. Mi se ne žalimo na nedostatak slobode, niti tražimo da se zaustavi ugnjetavanje, mi ne tražimo nova prava. Odlučni smo da formiramo front onih koji su neprijatelji sistema, znajući da ćemo možda u nekom trenutku morati da platimo cenu ovakvog izbora. Za sada, protivnik će nastaviti da snosi posledice svog delovanja.

Iz ovog razloga, mi preuzimamo odgovornost za napad na Britanski obrazovni institut D.E.I. koji se odigrao u centru Soluna u sredu, petnaestog aprila, uveče. D.E.I. je jedno od mnogih preduzeća čija je delatnost za cilj ima stvaranje novih struktura koje će suvereno delovati u oblastima nauke, tehnologije, ekonomije, marketinga i ugnjetavanja. Tako, proizvodnjom novih prikaza sjajnih osmeha i nasmejanih lica – željenih predmeta (roba) i i slike profesionalnog uspeha diplomaca, oni predstavljaju sastavni deo motivacije za bedne imitatore i adekvatan mamac za osiromašenog „običnog čoveka“, koji je primoran da svoj život podčinjava kreditima da bi njegova deca imala budućnost. Mi ne napadamo samo najveće britanske fondacije, već i fabriku obrazovanja kao celinu koja, sputavanjem lične inicijative, obesmišljava sticanje znanja i razvoj pojedinca.

Takođe, u jedan od razloga ideje o napadu na britansku ovu firmu leži činjenica da je pre par nedelja u Londonu prepunom policije održan sastanak G20. Okupile su se hiljade ljudi da protestuju, a neki su se i odlučili da napadnu. Tokom sukoba, pandurske svinje su na smrt prebile Ajana Tomlinsona (Ian Tomlinson).

Osim toga, policija u Notingemu je četrnaestog aprila napala protestni kamp organizovan povodom klimatskih promena; uhapšeno je 114 ljudi, koji su sada optuženi za uništavanje postrojenja za električnu energiju.

Jedina istinska solidaranost je nastavljanje revolucionarne borbe, svuda i uvek. Takođe, napadom koji smo izveli, šaljemo veliki pozdrav detektivima Skotland Jarda, sa obaveštenjem da su sada i oni uvršteni na naš spisak meta. Veliki broj napada koji su se odigradli u zadnje vreme, bilo pod okriljem noći ili po svetlu dana, dokaz su da represivna nadmoć države, vođena uz saglasnost društva i pomoću propagande straha, ostaje ranjiva. Zato mi pažljivo posmatramo stvari oko sebe i tražimo prolaze gde možemo da se okomimo na postojeći poredak i njegovu etiku. Čak i ako ne pronađemo put njihovog poricanja, uvereni smo da ćemo ih nasiljem upisati u novu kartu urbane gerile, poput dubokog ožiljka na licu zatočeništva.

Trust mozgova za svrgavanje postojećeg poretka

Prevod: Centar za liberterske studije
Izvor: On the Greek Riots

Atina - Nepoznati napadači ubili su danas jednog policajca u centru Atine, saopštile su grčke vlasti, navodeći da je u pitanju teroristički napad.

Policajac je bio deo antiterorističke jedinice i ubijen je iz vatrenog oružja, a do sada niko nije preuzeo odgovornost za napad. Agencija Frans pres javlja da su dva nepoznata napadača na motociklu pucala na policajca u civilu koji je bio u parkiranom automobilu i čuvao prilaz zgradi zaštićenog svedoka u procesu protiv terorističke organizacije Revolucionarna narodna borba.

Kako se navodi, pogođen je sa oko 15 hitaca i prebačen u bolnicu, gde je konstatovana smrt.

Lokalne ekstremističke organizacije pojačale su napade od nemira u decembru 2008. godine, koji su pokrenuti kada je policija ubila petnaestogodišnjeg dečaka.

Izvor

Ovi pismo cirkulisalo je grčkim internetom nakon Katerinine smrti. Katerina je napisala žalbu 20. februara. Samo mesec dana nakon toga, Katerina je izgubila život pod „sumnjivim okolnostima“ dok je prebacivana u drugi zatvor.

Žalba zatvorenice grčkom državnom Ombudsmanu

Eleonas Tivon, 20. februar 2009.

Danas imam 41 godinu, a od heroina sam zavisna od svoje sedamnaeste. Svih ovih godina sam bila bolesna i zavisna od supstance bez koje nisam bila sposobna da stojim, radim, živim. Doduše, najgora noćna mora, za koju su mnogi smatrali da prirodno ide rukom pod ruku uz moju zavisnost, jeste ona koju nisam ni pomišljala da ću proživljavati onako kako sad živim i kako sam primorana da živim svakoga dana.

Ova „prirodna saputnica moje zavisnosti“ je moj boravak u zatvoru tj. moje zatočeništvo, kao i način na koji su me tretirale čuvarke koje su imale kontrolu čak i nad mojim genitalijama i najprivatnijim delovima moga tela.

Kad god da uđem u zatvor, bilo da ulazim tamo prvi put ili se vraćam iz sudnice ili bolnice, postajem žrtva napada koji oni nazivaju „pretres“.

Čuvarka me natera da skinem svu svoju odeću, raširim noge i da kašljem dok mi pregleda anus. Često koristi priliku da odmeri moje nago telo; posmatra me detaljno, tretira me uvredljivo, ironično, kao da sam najgori šljam na svetu.

Potom mi daju odeću iz njihovog skladišta, čija veličina nije odgovarajuća, što je ponižavajuće. Uzimaju moj grudnjak, zato što je zabranjen u samici, pretpostavljajući da mogu da se ubijem njime. Daju mi cipele koje su nekoliko brojeva veće od mojih tako da hodam kao klovn dok me vode u ambulantu. Tamo, me posade na ginekološku stolicu i čuvarka gura svoje prste u moju vaginu. Tada sam primorana da mokrim u prisustvu čuvarki, radi testiranja za drogu.

Jednom sam, na papiru koji se postavlja na ginekološku stolicu videla dlake prethodne zatvorenice. Sterilizacija ginekološke opreme je nešto čega se retko kada sete. Ponekad zatvorenicma guraju zarđale spekulume u vaginu, prste guraju na način koji je izuzetno bolan. Sarkastične šale su neizostavni deo njihovog repertoara.

Nedavno sam odbila vaginalni pregled zatvorskog ginekologa jer sam smatrala da je, bez obzira na znanje, specijalizacije i nivo obrazovanja, guranje prstiju na takav način vrlo neprikladno. Zatražila sam ultrazvučni pregled, da bi mi potom zapretili da ću te noći ostati vezana – ovu pretnju mi je uputila čuvarka koja je imala ulogu medicinske sestre zatvora u Tebi, Stela Gavana, u prisustvu svoje nadređene Sotorije Sampani. Rekla mi je da moram da prihvatim vaginalni pregled zato što sam zatvorenica. Drugim rečima, rekla mi je, i još uvek mi govorida, budući da sam zatvorenica, mogu da sa mnom postupaju kako im je volja i da ne smem da reagujem.

Odveli su me kod zamenice upravnika zatvora Aglaje Kafritse, koja mi je rekla da ću biti okrivljena za svu drogu koja bude otkrivena u zatvoru pošto sam odbila vaginalni pregled, kao i da će me danima držati u samici. Kad sam je pitala za ultrazvučni pregled, rekavši da ne mogu više trpeti silovanje moje vagine, odgovorila mi je da nema nadležnost da to učini. Nakon što sam im rekla da nisam dužna da budem žrtva njihove nesposobnosti, odveli su me u samicu, u koju bi me svejedno odveli, bilo da sam prihvatila vaginalni pregled ili ne.

Ubacili su me u ćeliju u kojoj sam morala da zvonim čuvarki svaki put kad bih želela da odem u toalet koji su delile sve zatvorenice, a koji je bio pod video nadzorom.

Prilikom defekacije, čuvarke te posmatra preko kamere i tek kada pogleda tvoje fekalije, smeš da pitaš da pustiš vodu. Ne samo da sam bila primorana da to činim u prisustvu čuvarki, već su me terali da to činim osam puta pre nego što me uklone iz samice – mada je i to varilalo, naravno, u zavisnosti od njihovog raspoloženja.

Većina zatvorenica je uzimalo laksativ da bi uspele da dostignu osam defekacija i vrlo često ili čuvarka ne dođe na vreme da otvori vrata ili je toalet zauzet, tako da bi na kraju defekaciju odradile po sebi.

Čuvarke bi im pretećim tonom rekle „Ovo je Teba, zvonićeš samo ako je neophodno“, a to šta je „neophodno“ su određivale same čuvarke. Ili bi mi kroz podsmeh rekle „Opet želiš u toalet?“ ili nešto slično u neverovatno nehumanom i sadističkom maniru.

Desilo mi se da čuvarka nije htela da mi otvori tako da sam bila primorana da mokrim u plastičnu flašu, kasnije sam imala problema sa zatvorom u crevima zbog suzdržavanja. Na kraju sam šutnula vrata ćelije ne bi li se otvorila; Kada sam čuvarku Harikleiju Danilidu nazvala kulavicom, ona se nehumano ophodila prema meni, a nakon toga je napisala lažan izveštaj zajedno sa čuvarkom Joanom Galanis, koja je tog dana bila dežurna. Izvedena sam pred disciplinski odbor i tužilac Georgios Prasas mi je odredio kaznu od pet dana u samici kao i ilegalno ukidanje mog prava na kafu, cigarete i telefonske pozive.

Disciplinska kazna je bila izbrisana iz mog dosijea tek dve godine kasnije, što je značilo da, pored raznih vidova torture kroz koje prolazim, neću moći da izađem ranije kako bih mogla da vidim i izdržavam svoju 21-godišnju kćerku i bolesne roditelje.

Svi ovi događaji se se desili u ženskom zatvoru Koridalosa (Atina), ali svi ovi čuvari i dalje rade u Tebi, zajedno sa glavnim čuvarom Panajiotisom Kosakis, koji mi je ovde, u izolacionom sektoru Tebe, poručio da i pored onih osam defekacija ima pravo da me drži u samici šest dana kao što i pravilnik zatvora nalaže. Pravilnik nije pominjao ništa tog tipa – čak naprotiv, ističe da boravak u samici duži od tri dana mora da bude odobren od strane glavnog tužioca i produžava se samo u slučaju pronalaska ilegalnih supstanci koje je nemoguće ukloniti iz tela zatvorenice.

Kupanje je zabranjeno u samici (koju nazivaju „posebna kaznena oblast“ kao da misle da će promenom imena promeniti i horor koji predstavlja) jer kad god se desi da ima tople vode, čuvarka nije u blizini, a sa druge strane, čuvar može da te pusti iz ćelije i uputi na pranje, govoreći da ima tople vode kada je, zapravo, nema.

Kad god se tuširaš, one te posmatraju. Tako da smo ostajale bez tuširanja i po nedelju dana ako ne i više. Dozvoljeno je da naručiš kafu, vodu i sl. samo iz zatvorskog kafea koji je prvenstveno namenjen čuvarkama, a u kome su takođe radile zatvorenice. Poslednji put kad sam držana u samici ostavila sam 20 evra tom kafeu. Sa tom sumom mogla sam kupiti sopstvenu kafu i šećer koji bi mi trajali 20 dana, a ovako sam bila primorana da sve spiskam za pet dana. Međutim, ovde je naš novac takođe podložan čuvarkama i njihovom raspoloženju.

Kada naši mučitelji odluče da nas izvade iz samice moramo da ponovo prođemo kroz istu torturu pretresa i vaginalnog pustošenja. Kad god postoji sumnja o upotrebi ilegalnih supstanci, u glavnom sektoru zatvora, u kome sam ja, smeju da vas muče na ovaj način, u bilo koje doba dana. Ulaze u naš odsek, bude nas iz sna, prolazimo kroz taj pregled, vade nas iz našeg sektora i preturaju nam po stvarima koje bacaju na pod. Pošto nam pobacaju stvari, a neke i odnesu sa sobom, primorane smo da sve vratimo na svoje mesto pre nego što nam bude dozvoljeno da se vratimo u krevet...

Ranije sam bila žena sa strašću za znanjem, stvaranjem, žena sa održivim poslom.

Danas, sav ovaj bol, maltretiranje, silovanje mog tela i duše me gone da sanjam kako ubijam sve one koji su plaćeni da muče slabije od sebe.

Škrgućući zubima šapućem „uprkos vašoj torturi, svinje, još uvek izdržavam“ nadajući se da će doći dan kad će prestati da dižu svoje prljave izopačene ruke na nemoćne ljude. Znam da se svet ne može promeniti, ali se zato može reformisati – dok god ne postanemo ravnodušni.

Nikada se neću oporaviti od svega kroz šta su me naterali da prođem u zatvoru.

Gulioni Katerina

Prevod: Centar za liberterske studije
Izvor: On the Greek Riots

Sukobi su izbili u Atini 22. maja, tokom protestnog marša koji je održan samo jedan dan posle prethodnog protesta, nakon što je jedan policajac iscepao Kuran i brutalno se ponašao prema muslimanima tokom policijske akcije anti-imigrantskog čišćenja. Tokom nereda mnogi učesnici protesta su povređeni, uhapšeni ili prebačeni u bolnicu.

Drugi protestni marš protiv policijskog rasizma održao se na ulicama Atine u petak 22. maja 2009 kao odgovor na incident anti-muslimanskog nasilja dve noći ranije u okviru policijske operacije uklanjanja imigranata u centru Atine. Tokom događaja koji je predstavljao uobičajeni ponižavajući pretres muslimanskih imigranata u lokalnom kafiću jedan policajac je iscepao primerak Kurana i gazio po njemu preteći imigrantima uz kriminalne rasističke izjave. Incident je prouzrokovao protesni marš u četvrtak uz mestimične sukobe između policije i učesnika demonstracija.

Za vreme trajanja protestnog marša imigranti i levičari koji su došli da iskažu svoju solidarnost okupili su se na trgu Omonija i došli u sukob sa policijom ispred grčkog parlamenta. Demonstranti su gađali interventnu policiju klikerima, cipelama i drugim predmetima, na šta im je policija uzvratila suzavcem i šok bombama. Marš se tada nastavio ka Agii Pantelemonasu (Agios Panteleimonas), delu Atine u kome se desio antimuslimanski incident.

Na putu do tamo, demonstranti su razbijali banke, luksuzne prodavnice i vozila koja imaju službene tablice. U jednom trenutnu su naišli na snažan udar velikog broja interventnih policijskih snaga. Tokom borbe koja je usledila veliki broj učesnika protesta je ozbiljno povređen, mnogi su hospitalizovani, dok ih je 40 uhapšeno i ostalo u pritvoru. Jedan sirijski demonstrant koji je uhapšen tokom protestnog marša optužen je za bacanje molotovljevog koktela na lokalnu policijsku stanicu.

Neredi koji su iznova pretvorili veći deo centra grada u borbenu zonu odigrali su se u vreme porasta tenzija širom zemlje, koje naglašava kako nemogućnost iznalaženja političkog rešenja nakon nedavnog iznenadnog raspuštanja parlamenta, tako i kontinuirani pritisak urbanogerilskih grupa koje su ponovo pokazale svoju odlučnost bombaškim napadom na kancelarije korporacije povezane sa Simensom koja je obezbedila grčkoj policiji nove telefonske i elektronske sisteme nadziranja namenjene suzbijanju društvenog pokreta nastalog nakon decembarske pobune. Odgovornost za napad, u kome nije bilo povređenih zbog prethodnog poziva upozorenja, preuzela je levičarska urbanogerilska grupa “Narodna volja”, koja je u martu preuzela odgovornost za bacanje bombe na centralu Državne uprave zemljištom. Grčka filijala Simensa uključena je u jedan od najozbiljnijih skandala posustale vlade. Direktor je u bekstvu, a zamenik direktora u pritvoru.

Prevod: Centar za liberterske studije
Izvor: LibCom

Čistači u protestnom maršu; advokati na demonstracijama protiv anti-anarhističkih propisa u Solunu; lekari stupaju u ponovne blokade i demonstracije širom Grčke.

U utorak, 20. maja, nezavisni sindikat čistača (PEKOP), čiji je generalni sekretar K. Kuneva napadnuta prošle godine u Decembru sumpornom kiselinom i još uvek je u bolnici u kritičnom stanju, izašli su na ulice Atine zajedno sa stotinama demonstranata solidarnosti, zahtevajući hitno zaustavljanje sklapanja podugovora (autsorsovanja održavanja higijene) za bolnice, škole, univerzitete, javni prevoz i ostala preduuzeća u javnom sektoru. Borba Kuneve protiv smrti koju su joj namenile njene gazde nastavlja da inspiriše mnoge borbe širom zemlje, često na kontroverzne načine. Prošle nedelje demonstranti su prekinuli predstavu o životu Kuneve jer je, kako oni tvrde, ovakva predstava samo pokušaj da se klasna borba čistača podvede pod kulturni obrazac na takav način da postane roba koju bi nudilo društvo spektakla.

U sredu, 21. maja članovi nezavisne advokatske inicijative dočekali su ministra pravde, dobro poznatog desničarskog bandita, gospodina Dendiasa, izvikujući slogane protiv njegovih anti-anarhističkih propisa tokom posete ministra sedištu Advokatskog udruženja. Nakon što su ga opkolili i izgurali iz zgrade, advokati su krenuli u protestni marš u prostorijama gradskog Vrhovnog suda gde je Dendias nastavio svoju posetu, vidno obeshrabren militantnim dočekom.

U međuvremenu, lekari zaposleni u javnom zdravstvu nastavljaju borbu za hitno zapošljavanje dodatnog osoblja, vršeći kontinuirane blokade uz minimalne procese rada u bolnicama Atine. Lekari štrajkači demonstrirali su ispred Ministarstva zdravlja u popodnevnim časovima 21. maja.

Skorašnji radnički nemiri dolaze u sred rastuće tenzije u zemlji koju posebno podgrevaju aktivnosti urbalne gerile u nekim grčkim gradovima. Tokom prethodne nedelje, centralna filijala Eurobanke, jedne od najvećih bankarskih korporacija u zemlji sravnjena je sa zemljom eksplozivnom napravom koja je urušila i same njene temelje. Vlasti tvrde da odgovornost za taj napad treba pripisati urbanogerilskoj grupi „Revolucionarna borba“. U isto vreme, takozvane difuzne gerilske grupe niskog intenziteta – manje gerilske grupe sa nižim stepenom međusobne koordinacije bacile su bombe na dve policijske stanice u izgradnji u Atini, vodeći pritom organizovanu kampanju podmetanja požara u prodavnicama oružja i uniformi, spaljujući policijska vozila i napadajući prostorije nacionalne elekrodistribucije, ovo poslednje kao odgovor na sve češće nesreće na radu i pogibije radnika u sektoru energetskog snabdevanja.

Prevod: Centar za liberterske studije
Izvor: LibCom