Dragan Tomić, pesme
Otadžbina
Neko je sinoć umro od gladi
„Šta da se radi“
„Šta da se radi“
Šapuću ugnjeteni u sveopštoj
laži smeteni.
Političari se klibere
U skupštinskoj majmunari vrište
Svako svoj interes ište
Podela resora to je ono što se mora
Al evo narode nešto i tebi:
Dvoglavi lešinar i molitva bogu
A ko kaže:
Ja od toga živeti ne mogu
Novu otadžbinu nek traži
Ova više za njega ne važi
Ma otadžbina nek se nosi
Svako svoj život i onako prosi
Prljava usta sa govornica grme:
„Sledite nas mi smo vam jedini spas“
A slepi prosjak u maskirnoj jakni u sebi psuje i kaže
„Bio sam sledbenik jednog,
evo me sada bezokog i bednog“
A ko će noćas umreti od gladi
otadžbina za to ne mari
ona i živote svoje dece
može da vari.
Dragan Tomić, radnik, Beograd (45 god)
Senke
Ko je deci ukrao osmeh
Ko je zaledio
Njihova nevina srca
Gde idu ta mala skamenjena bića
Gde lutaju njihove blede seni
Ko čuje njihov tihi šapat
Govornici, govornici
Režite ko vuci
Bljujete vatru ko nemani
Bogovi lažni što kujete okove oko tuđih umova
Iluzionisti koji laž pretvarate u poštenje
Crne duše koje se sa demonima izniklim iz rata ližete
I gazite i gazite
Dostojanstvo bačenih na margine
Onih koji nikad osmeh ne pokazaše
Koji decu svoju nikada svojom tamom neuveseliše
Proroci lažni što otrovno seme sejete
Dželati skrivenih lica
Klovnovi bez skrupula i malo morala
A naročito bez klovnovskog šarma
Veličate, veličate
One koji kradu osmeh sa dečijih lica
Koja nemo pilje u šarene izloge
Neznajući šta su to potemkinova sela
Koja se u tamu i vlagu vraćaju
Posle lutanja bez cilja
U domove mračne
Gde tuga je vladar
Gde mama i tata zure u jednu tačku
Gde razmene emocija nema
Hladnoća, hladnoća
Svako godišnje doba
TV koji veliča nadljude potekle iz mulja
Voštane figure
Koje se ne obaziru oko sebe
Već znaju samo za sebe
Čiji je vrhunac plemenitosti
Bacanje mrvica sa stola
Šta to vide
Ta mala skamenjena bića
Stojeći na raskrsnici
Gde đavo „dobre“ uslove nudi
Za njihova zaleđena srca
Gde duša ne vredi mnogo
Gde se srce na dlanu poklanja
Za anestetik emocionalnog bola
Za slavu što jedan dan traje
Gde se sentimentalnost pretvara u brutalnost
Gde se sve kroz kaleidoskopske oči posmatra
Gde kič ko korov cveta
Govornici, govornici
Večito iste mantre
Što truju umove
Koje se kao subliminarne poruke u podsvest zavlače
Stvarajući od ljudi otupele robove
A deca, slatka mala musava deca u svet seni odlaze
Dragan Tomić, radnik, Beograd (45 god)
Neonski grad
Bila je siromašna
Iz malog grada
Majka u ludnici
Otac u flaši
Kosu su joj često posećivale vaši.
I tako uze
Sve pare iz tegle
I ode u veliki blještavi grad
Da nađe sreću
I zauvek je stavi u svoju vreću.
Skitala je velikim gradom
I svuda zavirivala kradom
A onda stomak poče da se grči
I tad se javi na oglas koji je nudio spas:
,,Traži se atraktivna i lepa”.
Sad stomak više ne krči
A ona se dok radi pravi slepa
Ponovo je pomalo postala vedra.
I mašta o svojoj sreći
Frizerskom salonu
Mužu i deci
Hej, slatka mala
Shvati i reci
Ovaj grad moje je groblje
Ja sam samo nečije roblje.
Dragan Tomić, radnik, Beograd (45 god)
