Zagrcnuti u tranziciji

Talasi nervoze zapljusnuše me pred sam početak moje omiljene TV emisije. Zašto stalno moram da se nerviram? Ponovo je na televizor pala prašina. To niko ne primećuje osim mene. Kako da se ne naljutim kad svaki dan moram da čistim? Zar pored mene ne postoji još neko ko bi to mogao da uradi? Kada nekoga zbog toga opmenem i ukažem da ne radi ni najosnovnije stvari, koje treba još majka da mu usadi u glavu kao veoma malom, nastaje svađa. Smeju mi se u facu. Meni se smeju u facu. Znate li koliko je to poniženje? To me dovodi do toga da počnem da besnim. Kažu mi kako previše obraćam pažnju na ono na šta niko ne troši toliko vremena. Naravno da ne troši kada ja trošim za sebe i za druge.

Zbog svoje prevelike brige i odgovornosti za osnovne stvari u životu nisam baš imala vremena da se bavim sekundarnim. Tako sam pokušala da makar na neki način se njima bavim. Za to mogu da zahvalim svome dragom televizoru.

Volim sport ali se nikada nisam nijednim bavila. To bi mi oduzelo mnogo vremena. Idenje na treninge, pripreme iziskuju mnogo sati, koje ja nemam, tako da sam se sporta odrekla. Još kada pomislim na sve ljude sa kojima bih trenirala, a ko zna kakvi su, odbojnost bi se povećala. Zamislite samo da odemo negde na pripreme a svi preko mene ulete u sobe, zauzmu najbolja mesta. Meni ostave neki razvaljeni krevet. Posle mi se smeju. To ne dolazi u obzir. No, ni zamena nije loša. Dok učim ili nešto raspremam mogu da gledam utakmice koje nisu od velikog značaja. A kada su one velike tada sam specijalno pripremljena. Volim da što više napravim kolača ili nešto slano ili možda puding. Brzo se pravi, a veoma je jeftino, što je velika olakšica. Bilo bi mi veoma žao da dam neke pare a da ne moram. Onda se posebno spremim da navijam. Žao mi je što nikada ni na jednu veliku utakmicu nisam otišla, ali znate kako je to. Toliko para da dam a da se samo iznerviram. Moram mnogo ranije da dođem i čekam vreme kada će početi da nas pustaju. Onda navijači, gužva samo me čine još više nervoznom. I zamislite da moj tim izgubi a ja sve to preživela. Ne, stvarno to ne mogu da podnesem. Zato je bolje ovako. Niti idem ranije, niti se guram, niti plaćam kartu a uživam u toplini svoga doma. Kada je pauza stignem čak još nešto da uradim. Evo, npr. juče na pauzi oprala sam sve sudove. Pustili su dosta reklama pa sam tako stigla. Baš korisno. Pošto nisam sebe pronašla u sportu pokušala sam da se nađem nekoj drugoj oblasti. Razmišljala sam koja sekcija bi mi odgovarala. Maštala sam o likovnoj. To nije bila loša ideja. Mogla sam da i kući uz TV da slikam. To je bio još jedan razlog da dodatno zavolim slikarstvo. Rešila sam da odem do knjižare i da kupim sve što mi je potrebno za početak. Ali nisam imala dovoljno novca. Mislila sam da mi neće toliko trebati pa sam deo iz novčanika izvadila kada sam pošla da kupim. No, kupila sam ono za šta sam imala novac. Za blok broj pet i dve četkice. Jednu tanku i jednu debelu. Pri tome, setila sam se da moja komšinica ima neke tempere, a njoj verovatno ne trebaju, pa ću od nje da uzmem. Mojoj sreći nije bilo kraja. Kada sam došla kući, pošto sam se raspremila i obukla odelo koje uvek po kući nosim, uzela sam telefon da je nazovem. Ali, odmah sam spustila slušalicu. Zašto da trošim telefon kada mogu da odem kod nje i pri tome još popijem kafu. Ipak, od nje sam samo uzela tempere jer joj nisu trebale, kako sam i mislila, jer se retko varam u svojim mislima i otišla kući da sama uživam u svojoj kafi. Pre kafe sam ručala da bi doživljaj bio potpuniji. Ne mogu kreativno da razmišljam a da ne jedem. Tako sam ručala, oprala sudove i skuvala kafu.

Nad mirisom sveže skuvane kafe sedela sam i gledala u sto na kome je bilo voće. Mrtva priroda je bila prava stvar da se počne sa umetničkim radom. Pijuckajući kafu iz velike šolje, one iz koje se pije čaj, ja sam otvorila svoj novi blok i izvadila jedan list. Već sam na njemu zamišljala kako će izgledati moje voće. Donela sam i čašu vode. Četkice sam stavila u vodu. Zatim sam umočila u prethodno isceđene tempere. Bio je to veliki trenutak u mome životu. Četkica je počela da ostavlja svoje tragove čim je dotakla papir ali ne onako kako sam ja to želela. Na papiru se pokazivalo nešto drugo. Nešto veoma prosto i bezlično. Veoma sam se razočarala. Probala sam još jednom da se uverim da li će moja četkica ovoga puta više slušati moje misli, ali ništa. Isto sam posle nekoliko dana probala, jer ranije nisam imala vremena zbog obaveza i pokazalo se još gore. Ovoga puta četkica je skroz poludela. Bacila sam sve negde ispod kreveta jer, ko zna, možda još nekad zatreba i sela da odgledam seriju da se malo smirim i razmislim šta dalje. Tako se završila moja priča sa slikanjem. Očigledno se nisam pronašla, ali nisam odustajala od traženja sebe. Na sekciju nisam ni pokušavala da odem.

Nisam u potpunosti bila zadovoljna svojim načinom života. Nešto je nedostajalo ali nikako da saznam šta je to. Volela bih da to bude neki vid umetnosti. Ali, sve te sekcije traže dosta posvećenosti a ja nemam vremena. Naravno, njima se bavi onaj ko ne mora da misli o primarnim stvarima. Eto kako prolaze oni koji ne rade a ja propadam. Pa, zašto?

Sa onima koje sam smatrala prijateljima počela sam da se razilazim. Oštro su se protivili mojim ubeđanjima, a ja sam želela da shvate da ne rade dobro u svome životu. Isti su kao drugi. Tako ne mogu da budu moji prijatelji. Ne podržavaju me. A prijatelji bi trebalo da se podržavaju. Počeli su mnogo da mi prebacuju da ne znam da komuniciram sa ljudima. Ja ne znam? Naravno kada ih kritikujem. Ali moja se kritika razlikuje. Njihova nije na mestu. Govore mi da mojim stavom nikada ništa neću postići. Ali, moj način je moj način. Pa, kome se svidi. Zbog svojih uverenja izgubila sam one za koje sam mislila da su mi prijatelji. Bolje je tako. Svako ima svoje. Ne mogu ni ja da trpim ljude koji misle da su u pravu a nisu. Zato sam rešila da promenim društvo. Ali to je bio još jedan veliki udarac za mene. Isti su kao i prethodni. Obuzeti sobom i sekundarnim stvarima a za primarne kada se nađe vremena. Užasnuta sam razmišljanjem ovoga sveta. Pre nekoliko dana, dok sam sedela sa drugaricom i pričala, zašli smo u oblast primarnih i sekundarnih stvari. Njen sistem vrednosti je potpuno pogrešan. To sam pokušala da joj objasnim ali ona se žestoko protivila. Govorila mi je kako vičem na nju dok sam samo pokušavala da joj objasnim. Njen je problem što me nije razumela pa sam sve glasnije morala da govorim. Svašta mi je rekla, a ja sam joj dušu otvorila. Rekla sam joj čak i da mi je teško da pronađem sebe. Pričajući joj kako provodim dane ispravila je gotovo svaki moj korak, svaki postupak. Mislim da je preterala. To sam joj i rekla. Ja da grešim na svakom koraku? Kritikovala me je oštro. Ona smatra da ako hoću da se bavim umetnošću moram drugačije da živim. Ako mi neka misao ili ideja dođe da moram odmah da je napišem. To za nju ne sme da čeka. Onda nestane. Ja sam joj rekla da kada nešto smislim neće da nestane ako malo sačeka. Ona je uporno insistirala na važnosti trenutka. Kaže da je nekad važno da i nered bude prisutan da bi se nešto stvorilo. Kao da ona zna šta je važno! Slažem se da je trenutak važan. Ali kako nered može da uzrokuje stvaranje dobrog? Zato prvo završim primarne stvari. Primarne stvari se zato i zovu primarne. Njoj moje primarne su na gotovo zadnjem mestu. Mene moja majka nije učila tako. Majka šta te nauči je nepogrešivo, tako da ona mnogo greši. Kaže da nije samo majka učitelj. Nije jedini, ali je najbitniji. Uči te primarnim stvarima. No, izgleda da ni njena majka ne zna šta je stvarna primarnost. Želela sam da joj objasnim ali me nije slušala.

Ne mogu da se družim sa takvim ljudima. Doživljavam ih kao prljave iako tako ne izgledaju. Smuči mi se kada pomislim kakvu su sobu ostavili kada su izašli napolje. I idu, rade razne stvari, a možda im prljave čarape stoje pored kreveta. Oni prolaze a ja ostajem. Zašto? Zar se rad kruniše neuspehom?

Ne prihvatam ono što mi je rekla kada smo se poslednji put videle i ,nadam se, nikad više. Tada me je mnogo povredila. Rekla je da ne moram da se mučim više da nalazim sebe jer sam se odavno pronašla, a toga nisam svesna. Rekla je, pošto je meni primarno da čistim, perem, ribam, trljam, onda ne moram nikakvu školu da završim već mogu odmah da se zaposlim kao čistačica. U tome bih bila savršen i besprekoran radnik. Kako me je tada ujela za srce...

Zato sam sada srećna. Pronašla sam kako da funkcionišem a da me niko ne uznemirava svojim glupostima i bezobrazlucima. Eh, moje drage osobe sa malih ekrana hvala vam što me slušate ne kritikujući me. To mi je znak podrške da nisam sama. Molim vas zato, recite mi kako da se bavim nečim kad osnovnih stvari je previše? Kako da pišem na stolu na kome prašinu osećam i kada je ne vidim? Kako da prašinu obrišem prljavom krpom? Kako prljavu krpu da operem u prljavoj kadi? Kako? Kako? Kako? Ne mogu prljavom krpom ni televizor da obrišem. Ne tražim mnogo već osnovno a ni to ne dobijam. Zašto mi ne odgovorite? Ni vi sada ne reagujete a ispovedila sam vam se. Pa, kako me ne razumete? Zar nisam u pravu?

Maja Vasilijević, studentkinja, Čačak (22 god)