Marko Antić, pesme
Jamb-Rulet
Mesec je bio pun
a veče lepo i pomalo sveže
jedno od Onih
večeri.
U parku, u kućici, na drvenim klupama
su sedeli:
Marija (16)
Milan (23)
Nevena (18)
i Kosta (19)
Sedeli su za drvenim stočićem
pili liker od višnje
delili keks na meru
i gledali u
Mesec.
Marijini roditelji su se razvodili
Milanov otac se nedavno ubio jer je otpušten sa posla
kao tehnološki višak
Nevenini su se stalno svađali - mahom oko nekih gluposti
a Kosta začudo nije imao
maltene
nikakvih problema u životu.
Onda je Nevena iz džepa izvadila finu, belu
kockicu za bacanje
a svako od prisutnih za stolom je priložio kao ulog
po 2-3 table
lekova raznih vrsta.
"bromazepam”, "diazepam”, "lorazepam”
"trodon”, "artan” i
"akineton”.
Koristeći samolepljive sličice iz zvaka
za svaku od tabli su pričvrstili po jednu
žutu, plastičnu čačkalicu
koja je imala funkciju
strelice - pokazatelja.
uzeli su jednu od tabli
a Kosta ju je snažno
zavrteo.
tabla "artana” se okrenula 5-6 puta na mesečini, šetajući po stolu, stala
i uperila svoj plastični žuti špicasti prst
u Mariju.
onda je Marija hladnokrvno uzela kockicu
zakotrljala ju je elegantnim potezom svoje lepe šake
i kockica je rekla -”tri”.
Marija je popila tri “artana” sa likerom od višnje.
onda je ona imala tu čast da zavrti tablu
i čačkalica je gledala u Milana.
Milan je imao više sreće, dobio je “pet”
i popio
svoj zgoditak na lutriji.
Kockica se kotrljala još izvesno vreme
a onda je Mesec naglo počeo
da gubi
svoj
sjaj.
Marko Antić, student, Paraćin (26 god)
Ludilo
bosonoga klošarka
ogrnuta kariranim plavo-belim ćebetom
prolazi kraj tebe
i priča naglas sama sa sobom
a tebi je to potpuno normalno.
Marko Antić, student, Paraćin (26 god)
Beda
čekas jutarnji voz
i uvek vidiš
jednu te istu staricu sa štapom
kako pretura po kontejneru
stojiš i gledaš je tako.
Marko Antić, student, Paraćin (26 god)
Mi
imamo po 26
i pripadamo ,,generacijama Y” ( odeljak y-80 )
studirali smo sve i svašta
radili sve i svašta
videli sve i svašta
i opet smo
niko i ništa.
Nagriženi smo
destilovanih snova i fermentisanih misli
Sazreli, ipak nedozreli
mučni i neostvareni
očajnici, bitnici, gubitnici
Iznova pričamo o istim filmovima
prepričavamo iste anegdote
premotavamo ustajale kalendare
željni Ljubavi i Smisla...
Smejemo se u prazno
smejemo se životu
smejemo se jedni drugima
smejemo se
samima
sebi.
...naše porodice
su raspadnute
trule iznutra
i falične.
Očevi i Majke su:
otišli od kuće
nezaposleni
poginuli
razveli se
umrli
tukli se
pijančili
varali jedno drugo
razboleli su se
ili
ne razgovaraju.
Mi smo:
žrtve tudjih hirova
sistema
režima
ludila
promašaja
nesporazuma
i patnji.
Takođe smo:
introvertni
plašljivi
asocijalni
nervozni
stidljivi
osetljivi
zbunjeni
neopeglani
nezadovoljni
sa masnicama
loše.
Naši najgori momenti su:
kada slušamo tuđu dreku
kada im trazimo džeparac
kada se brecnu ili zamahnu na nas (neretko oba)
kada nam pridikuju jer smo
tobože napravili štetu...
Kada sedimo za stolom i ručamo
a čuje se samo zveket kašika
i zujanje
muve.
Marko Antić, student, Paraćin (26 god)
Praznik
ja znam zašto ljudi slave Nove godine
piju, jedu, skaču, kite jelke
bacaju petarde, gledaju u vatromet i
krevelje se.
to je samo bekstvo od realnosti
ili jednokratni placebo
jer kući ih
čekaju:
frigidne žene
impotentni muževi
nepoloženi ispiti
gomila jedinica u đačkoj knjižici
loše plaćeni poslovi koji donose umor i stres
dobro plaćeni poslovi koji donose umor i stres
biro rada
lekovi za pritisak i holesterol
nepokretne babe
senilne dede
kamen u bubregu
mentalno zaostali brat
sestra kleptomanka
neoprani sudovi
pravosnažna sudska presuda
vojni poziv
kamenac u veš-masini
manijakalni komšija
sin narkoman
ćerka sponzoruša
nevraćena pozajmica
neplaćeni računi i kirija
minus na bankovnom računu
tašta
ogledalo
daljinski bez baterija
roditelji diktatori
ulazno zvono na čiji zvuk se trzaš
vozačka dozvola koja ističe baš sutra
dotrajali parket
hrpa starih novina
bajat hleb
prljava zavesa
kroz koju skoro da i
ne dopire
sunčev
zrak.
Marko Antić, student, Paraćin (26 god)
Smrtovnice plavih okvira
dok kupujem jogurt, hleb, krompir
ili upijam ludilo grada, ja ih
uočim.
ne zastajkujem da ih gledam, one se nekako
nameću
same od sebe.
niču kao ideje u glavi
nekog
megalomanijaka.
umrlice mojih vršnjaka i vršnjakinja.
u proseku po jedna mesečno, ako već
tražite tačnu
računicu.
niko od njih
nije imao više
od 27.
neka od lica mi se smeše
sa papira, a druga
me gledaju
ćutke.
uputim im poneku misao, savet
ili psovku
i nastavim da
koračam.
zvuči surovo, ali čovek se vremenom nekako navikne
da
živi sa tim.
ne znam gde su svi ti ljudi sada.
možda ih
stvarno
jede
zemlja?
saznaću to kada
bude došao
i moj
red.
Marko Antić, student, Paraćin (26 god)
