Zagrcnuti u tranziciji

Danas, u ovim godinama koje građanski intelektualci preživljavaju kako-tako, skoro uvek nedovoljno svesni u haotičnom, i najčešće tragičnom sukobljavanju i međusobnom prožimanju subjekta i spoljneg sveta, socialna istorija, ukazujući se sve jasnije u svom pravom vidu, u svojoj razgolićenoj suštini, kao povest klasne borbe, nameće tim intelektualcima izvesne tako akutne i tako neprevidljive probleme, da preko njih olako mogu da pređu samo oni koji su od istine zaštićeni neprobojnom korom neizlečive gluposti ili konačne moralne prljavštine. Svi ostali, pa dakle i oni koji, bez obzira da li se toga stide ili se time još ponose, moraju da budu obeleženi kao književnici, svi ostali, ma koliko vidljiva sadržina njihovih intelektualnih preokupacija i radova nemala direktne veze sa grandioznim društvenim metamorfozama koje svojim krvavim i sporim dešavanjem sačinjavaju dosadašnju i sadašnju istoriju čovečanstva, svi oni koji još ma i najmanje mogu da pretenduju na svoje učestvovanje u duhovnom životu današnjice, osećaju da ni po koju cenu ne mogu izbeći ta goruća pitanja koja im, kroz prvi ili poslednji živi delić njihove svesti, postavlja brutalna stvarnost socialnog haosa. Tim prvim ili poslednjim delićem svesti, savremeni pesnik, kao i savremeni filozof ili naučnik, neminovno konkretno uviđa da nije sam na svetu, da je sve dok je živ neumitno uključen u život ljudske zajednice, da njegov lični život postoji samo u okviru tog opšteg života, samo u odnosu prema tom životu ljudstva kojim je zahvaćen, uslovljen i determinisan. On nazire da taj podređeni položaj njegovog individualnog života ne može ostati bez posledica. On sluti da iz tog komplikovanog i često nepodnošljivog života zajednice, pred kojim se hteo – ne hteo na dnu bića oseća odgovoran, može da se izuzme, da se iščupa samo ako se izvuče, izbriše i iz svog sopstvenog života. Da bi se spasao iz tog univerzalnog, zamornog i katkad ubistvenog meteža, iz te vrtoglave vreve, on mora da beži i iz svoje lične biografije, da joj preseče put sredstvom koje mu se učini najlogičnije ili najugodnije: samoubistvom, pustinjaštvom, askezom, mističnom kontemplacijom, pijanstvom, drogama. On, međutim, u izvesnim trenutcima, tako isključivo žudi da se skloni u jedno sigurno sklonište tišine, samoće i zaborava, ma bila to i nirvana. Kao da mu je bolna „trauma rođenja” zagorčala ili zakrčila sav vidik; u samom svom tkivu njegovo telo krije zakopano i neizgladivo sećanje na savršeni, na blaženi, na bespovratno izgubljeni mir intrauterinskog života; on žudi za izgubljenim rajem potpune neaktivnosti i totalne samoće. Nagoni ga teraju da dela, gone ga da gleda u neizdržljivu svetlost svirepog ljudskog dana, da korača napred, ali ga nagoni vuku i da se vrati u besprimernu sreću, u spokojnu i toplu mrežu mračnog majčinog krvotoka.[1] On odvraća glavu od spoljneg sveta, on mu okreće leđa, ali time odvraća pogled i od svetlosti, dakle i od samog sebe. Jer ni on, kao ni ma ko drugi, svoje sopstvene svetlosti nema, ako je ne upije iz spoljneg sveta, i jer ni on ne može da živi bez svetlosti.

Ta svojevoljna smrt, i svi ti uvek nedovoljni simulakrumi smrti, od tibetanskih ili trapističkih manastira do omame i humora kosmopolitskih barova, ne mogu biti uzeti u obzir kao odgovori na pitanja koja se postavljaju svakom, ma i delimično, svesnom čoveku. To su samo pokušaji da se ta pitanja obiđu i izbegnu. ,,Život, najzad, može se jedino smrću izbeći”, i tada prestaju da imaju aktuelne važnosti svi problemi individualnog moralnog opredeljivanja koji se postavljaju samo u funkciji daljeg života. Predmet svakog aktuelnog moralnog rasmatranja je taj dalji život.

Mogućnost, neizbežnost tog daljeg života čini pesnika vezanog za objektivni svet koji ga okružava, i obaveznog pred njim. Pomisao da postoji jedno sutra, to znači da nijedan individualni gest nije metafizički izdvojen i konačan, da nijedan čin nije „svršen čin”, da je svaki posledica ali i uzrok nečega, da ima izvesnih reperkusija na spoljni svet koje će subjekt sutra na sebi osetiti. Svoje postojanje mu taj spoljni svet obznanjuje u obliku pitanja koja se čoveku postavljaju kao najosnovniji problemi moralnog opredeljenja, i to zato što je danas još uvek i surovije no ikad, taj spoljni svet u svom društvenom vidu i sam jedan splet nerešenih problema i nerazrešenih protivrečnosti, suprotnosti i rascepa. Uviđanje postojanja tog sveta ne znači, dakle, u stvari ništa drugo no uviđanje postojanja konflikata koji taj svet razdiru, pa prema tome i uvidanje potrebe da se čovek, pošto mu u životu van tog kompleksnog sukoba nema mesta, u tom sukobu opredeli.

Uzimam pesnika kao primer one vrste ljudi za koje se obično smatra da najviše pripadaju samima sebi, da se najradije bave prvenstveno i skoro isključivo svojim sopstvenim unutrašnjim svetom, da taj svoj unutrašnji svet egocentrički i ljubomorno neguju, obrađuju i eventualno sa samopokazivačkim zadovoljstvom izražavaju. Međutim, i taj njihov specialni, mistični ili pesnički, duhovni svet nije ništa drugo do proizvod i odraz materialnog sveta. Da bi svoj unutrašnji svet razrađivao, produbljavao i mogao da izražava, pesnik je primoran da ga shvati i da ga posmatra u odnosu i u svetlosti spoljneg sveta. Jer spoljni svet je jedini izvor svetlosti i kretanja, saznanja i stvaralačke snage. Čak i ako je odnos pesnika sa tim spoljnim svetom mučan i nepodnošljiv, čak i ako mu se taj spoljni svet ukaže, kroz sve oblike još nesavladivih prirodnih i nametnutih društvenih represija koje ga okružuju i pritiskuju, kao zao i odvratan, on će ga svojim unutrašnjim svetom moći negirati — to jest moći će reagirati na njega onako kako mu izgleda jedino moguće — samo pod uslovom da i za tu svoju buntovnu ili očajničku negaciju i pogrdu, za to svoje zgađeno i užasnuto odbacivanje spoljneg sveta, crpe snagu i sadržinu iz samog tog spoljneg sveta.

Iz ovoga, što sve izgleda kao sušta banalnost, proističe konstatacija da je konačno povlačenje u samog sebe nemogućno, jer ono u stvari znači povlačenje i iz samog sebe, da je svaka idealna interiorizacija unapred osuđena na poraz, na propast, da je svaki čisto kontemplativni stav ne samo morbidan no i savršeno iluzoran: izvan života materije nema života misli, ni izvan jedne društvene pripadnosti, pa bila ona skrivena ili ne. Tako se, dakle, može reći da one famozne pesničke kule od slonove kosti, zapljuskivane već čitavim morem mastila, uopšte ne postoje, jer da bi bile savršene morale bi imati sva vrata i sve prozore zazidane, i onda bi bilo sasvim svejedno da li su puste — to jest kao sklonište pesnika nepostojeće — ili se u njihovom mraku ugušilo nekoliko očajnika, nekoliko bivših ljudi. Tobožnje kule od slonove kosti u kojima životare priglupi ili prepredeni pobornici čiste umetnosti, visokog i nepristrasnog umovanja, spekulativne i transcendentalne misli galantnog i favoriziranog idealizma, elegantnog skepticizma i bezbrojnih drugih diletantskih oblika intelektualnog slepila i moralne kapitulacije, te kule koje se tobože dižu visoko iznad nepregledne vidne i glasne skale društvenih sukoba kojom se danas opšti spoljni život najnametljivije obznanjuje svakom pojedincu, ti oholi oblakoderi od tvrde i neukaljane slonovače samo su kulise, varljivo ofarbane neprobojnom belinom sa jedne strane, sa one strane naime sa koje bije surovi i opasni, ali široki i moćni život bremenit budućnošću, a sa druge strane, sa strane gde iza nagomilanih rekvizita tradicije vire mitraljezi, mogu se videti pesnici kako jednom rukom podupiru prljavo naličje kortina, a drugu ruku pružaju da im se u nju spusti parče hleba, langust sa majonezom, bakšiš ili orden. Ta bela kula pesništva i filozofije en trompe-l'oeil samo je jedan mali detalj na pozornici buržoaske kulture, na pozornici koja je u stvari nehatno kamuflirana tvrđava.

Izgleda dakle da su se čak i ti pesnici i mislioci, koji hoće da se prikažu kao da su iznad okršaja, ipak nekako opredelili. Njih ne treba izjednačavati sa onima koji su pokušali stvarno, integralno da dezertiraju, koji su samoubistvom, ludilom ili egzasperiranom egzotikom pokušali da izbegnu život. Razlika između njih mogla bi se možda prvenstveno obeležiti kao razlika u autentičnosti, u čistoti tog ,,unutrašnjeg života” koji i jedni i drugi pokušavaju da zaštite od opasnosti, od nadiranja spoljneg sveta, od napada, od traumatizama stvarnosti. Kod onih prvih, kod svih tih konformista, individualista i racionalnih idealista raznih vrsta, taj njihov unutrašnji život koji je postao sastavni deo dekora buržoaske kulture, samo je obična laž. Kod onih drugih, koji su u većini slučajeva tragične žrtve jedne iluzije, upravo žrtve onih uslova društvenog života koji su determinisali njihovu nesposobnost, njihovu slabost, pa dakle i tu iluziju da je mogućno totalno izdvajanje i zatvaranje u ravnodušni, pasivni i sterilizovani krug jedne idealne ali i irealne solipsističke ekstaze, kod svih tih iskrenih mentalnih pustinjaka i begunaca iz socialnog života, taj unutrašnji život nije laž, pošto je on baš bio spontani, iracionalni i istiniti povod i pobuda toga begstva, ali je uništen baš tim begstvom kojim je imao da bude spasen : izvori odakle crpe svoju snagu su mu presečeni i on mora da usahne. Kod onih prvih on nije ni postojao : stavljajući iz interesa svoje intelektualne spekulacije ili svoj literarni arivizam u službu vlastodržaca i poslodavaca, oni te svoje rentabilne osobine hoće da proture kao elemente unutrašnjeg života, da bi im dali veću cenu. Kod onih drugih, taj unutrašnji život uništava sam sebe, ali ne pristajući na kompromis a nemajući snage za otpor, dokazujući svoju nesposobnost da živi, on dokazuje i svoju istinitost, svoju lomnu ali gordu autentičnost.

Šta je najzad taj unutrašnji život, ta dragocena misaonost i ta tajanstvena osećajnost, taj sablasni duševni svet kojim je pesnik tako čudno i tako ekskluzivno obuzet a u koji ne uspeva da se zatvori, kome daje neocenjivu vrednost i prioritet nad spoljnim svetom a koji ne može da opstane odvojen od tog spoljneg sveta? I zašto se može reći da taj unutrašnji život nije ni imao vrednost pravog postojanja ako se pokaže da je otvoreno ili prikriveno prilagođen reakcionarnim snagama društva?

Ovde dodirujemo, u svoj njihovoj kompleksnosti, čitav jedan niz sudbonosnih problema od presudne važnosti po dalji život svakog čoveka koji hoće da pravilnije misli, da ispravnije, punije živi. Tu više nije u pitanju nikakav individualizam. Život organske materije i život ljudske zajednice, život takozvane prirode i život društva, život opšti razvija se i traje kao dialektično postajanje, kao glomazna i dinamična, ali ravnodušna celina. Partikularizovan u svakom čoveku ponaosob, on za tog čoveka, u svakom trenutku znači njegov pojedinačni, diferencirani dalji život, i kroz prvi ili poslednji delić njegove svesti taj dalji život u svakom trenutku postavlja čoveku čitav onaj niz sudbonosnih pitanja o njegovom pojedinačnom postajanju, o njegovoj diferenciaciji među ljudima, o njegovom partikularnom opredeljenju, o njegovoj sreći i o njegovoj celishodnosti, o njegovoj strasti i o njegovom moralu.

Nejasno ili jasno, implicitno ili eksplicitno formulisana, ta pitanja su elementi jedne duhovne gladi koja se nikada dovoljno ne utoljuje neprestanim saznavanjem sveta i sebe. Ta duhovna glad nije nikakvo intelektualističko ljubopitstvo, ona je motor svakog kulturnog napretka. Prožeta seksualnošću, ona je pretežno afektivne, pa tek onda intelektualne prirode. Ona je stvarna koliko i fiziološka glad, ona je kao i ova osnovana na dubokim životnim nagonima. Jer libido[2] je ono što iza nje deluje, što kroz nju govori ili katkada ćuti jednim rečitim i užasnim ćutanjem punim smisla. Proizvod i deo materije, čovek nema samo materialnih potreba, a zadovoljavanje tih drugih, duhovnih potreba isto je tako opravdano kao i zadovoljavanje materialnih potreba. Jer najzad, kao što ne može da tvrdi da misao ne postoji, znajući međutim da je materija primarna, jedan materialista ne može da tvrdi ni da je ta misao besciljna, da ostaje neefikasna i bez posledica. Sa materialističkog stanovišta, duh se jedino može shvatiti kao jedna aktivna snaga, sposobna da deluje na materialni svet i da ga menja i usavršava.

Sa tog istog, jedino ispravnog, materialističkog stanovišta, odakle je, razume se, svako ma i prerušeno pretpostavljanje o transcendentnom poreklu duha isključeno, duh mora da bude, u svojoj genezi i u svojoj dinamici, identifikovan sa seksualnim nagonom. Pored svih svojih filozofskih pogrešaka, sam Freud je za to tumačenje dao dovoljno solidnih i opravdanih argumenata. Beskonačna, neiscrpna savitljivost seksualnog nagona omogućava mu da u svom manifestovanju i izražavanju uzme najrazličitije i najneočekivanije oblike, ali se njegova čista i nesvodljiva suština nazire na dnu svega onoga što je u čoveku i u njegovom delanju živo, autentično i veliko. Njime život gravitira iz materije u misao i iz misli u materiju, njime je, kao jednim gigantskim krvotokom, subjekt skopčan sa spoljnim svetom. Oživotvoravajući misao životom materije, po samoj svojoj prirodi sav okrenut spoljnjem svetu, seksualni nagon neprestano nameće misli jedan aktivan odnos sa tim svetom, u kome odnosu misao teži da savlađuje svet snagom koju iz njega samog dobija. Zato je saznavanje sveta jedan prvobitan uslov za to sukobljavanje, za to međusobno prožimanje sveta i duha. Ali kako taj živi, delujući duh čoveka ne obuhvata samo racionalizovane kategorije svesne misli, već celokupni psihički sklop i mehanizam, to jest i presvest i svest i podsvest, to saznavanje ne može biti samo racionalno, vec je i intuitivno, konkretno iracionalno. Da bi bilo efikasno i životno, saznavanje, duhono asimilovanje i preživljavanje sveta bezuslovno mora da bude integralno: racionalna logična misao nije nikako dovoljna za puno, neograničeno poimanje sveta. Najdublji i najosnovniji, primarni nagonski elementi duha, koji su najneposredniji izraz biološkog, materialnog života, kao i potisnuti, latentni, podsvesni elementi duha, koji ostaju aktivni i od presudne važnosti u duhovnoj dinamici, ne mogu ni na koji način da budu zaista odstranjeni i zamenjeni samovlašćem razuma, u sukobljavanju i preplitanju kroz koje duh saznaje spoljni svet i deluje na njega. U svojoj knjizi Les Vases Communicants, Andre Breton je magistralno pokazao koliko su svi ti subjektivni, osećajni i iracionalni, elementi dejstvujući i koliko smetajući kada je to njihovo dejstvovanje previđeno, kada su oni prenebregnuti, tobože prevaziđeni i otklonjeni u jednoj akciji koja hoće da bude bazirana isključivo na razumnoj misli.

Opozicija između materije i misli, između fizičkog i psihičkog, nije apsolutna; pored ostalih dialektičkih materialista to podvlače i Engels i Lenjin. Ni najapstraktnija spekulativna ili matematička misao ne može da se izdvoji iz tog bipolarnog i pokretnog dialektičkog kontinuuma, gde, za čovečji duh, seksualni nagon ima nezamenljivu misiju sprovodnika, mediatora i pokretača. Čak i onda kada je posmatran sa čisto psihološkog stanovišta, unutrašnji život, ni u svom osećajnom ni u svom misaonom vidu, nema dakle jedno autonomno postojanje. Nijedna logična konstrukcija, nijedna idejna arabeska ne može opstati kao samostalna i nezavisna apstraktna igra, konačno ocepljena od čovečjeg ono, od svoje podsvesne infrastrukture koja joj daje iz potaje snage i iz mraka svetlosti i koja je, na drugi način no čulne percepcije, ali isto tako neminovno, vezuje za spoljni svet. Svaka svesna misaona izgradnja počiva na jednoj nesvesnoj psihičkoj radnji, do koje se analizom teoriski uvek može dospeti, i nošena je njom. A svaki osećajni podatak, svaka želja čovekova, kao i svaki simptom kojim ona uspeva, kada je potisnuta, da se deformisana psihičkom cenzurom izrazi, nemajući nikakvog postojanja in abstracto, nikakve numenalne egzistencije, začeta je u odnosu sa spoljnim svetom i teži da se u tom odnosu, i samo u tom odnosu, što potpunije ostvari.

Unutrašnji život nema svog autonomnog postojanja, jer duh, u svom uvek nesavršenom integritetu kao i u svakoj svojoj delimičnoj pojedinosti, živi samo u odnosu sa spoljnim životom. Unutrašnjim životom može se, medutim, nazvati ono patetično, uzavrelo i muklo previranje, sukobljavanje i sažimanje unutrašnjih kontradikcija, ona borba i sintetisanje Erosa i instinkta smrti, ona neprestano sprečavana i neprestano prodiruća cirkulacija između svesnog i nesvesnog, sve ono postajanje kojim se u čoveku održava postajanje spoljneg sveta i dramatična izmena energije koja se u neprekidnom protivstavljanju i izjednačavanju vrši između njega i sveta. U svakom čoveku bez izuzetka, taj unutrašnji život bez prestanka traje u neiscrpnom dialektičnom bivanju i bitisanju. Od različitosti njegovog intenziteta i bogatstva zavisi različitost u vrednosti pojedinih ljudi kao ljudi. Među onima kod kojih je taj život, u svom disharmoničnom ali veličanstveno orkestriranom nastajanju, preplitanju i razaranju, najintenzivniji, izvesni ljudi, s pravom ili bez prava, pretenduju da je priroda te njihove psihičke disharmonije, ili prividne harmonije, takva, da je poetsko izražavanje jedna nužnost, jedan neophodan uslov za životnu ravnotežu i jedna prirodna manifestacija njihovog duhovnog života. Pesničko stvaranje, prema tome, za njih se ne postavlja kao neka dokolica, ni kao suvišni luksuz, već kao jedna potpuno opravdana kompenzacija za sve čega se njihovo puno životno izražavanje i ostvarivanje, pod pritiskom spoljnih i unutrašnjih prepreka, moralo lišiti, jedna oduška za sve što je potisnuto i što sada, nagomilano u njihovoj podsvesti, teži da se ispolji u obliku simptoma, da prodre do ostvarenja.

Ako je kod jednog pesnika njegova pesnička delatnost zaista rezultat tog iskrenog i dezinteresovanog zahteva njegove stvarne psihičke situacije, njegove autentične psihičke stvarnosti, njegove želje, a ne njegove ambicije ili ma koje slične racionalne i koristoljubive pobude, poetsko stvaranje je neosporno za njega jedan savršeno opravdan, celishodan i moralan čin. Jer, ako je njegova potreba za stvaranjem istinita, ona sama je donekle garancija da pesnik ima šta da izrazi, da u pesniku stvarno postoji nešto što teži za konkretizacijom, u ovom slučaju za konkretizacijom u rečima. Ako je poezija za njega jedna nužnost, to u načelu znači da pesnik ima nešto da kaže. (Često, međutim, pesme i najiskrenijih pesnika, pesme koje su plod te nužnosti, ostaju bez sadržine i bez interesa, bilo da je ono što je pesnik imao da kaže izgubilo svoj značaj u nespretnosti ili neadekvatnosti kazivanja, bilo da taj značaj, iako kvantitativno realan i dovoljan kao podstrek za stvaranje, nije ni postojao kvalitativno kao specifična novina koja bi mogla da tome stvaranju da sadržine i objektivnog interesa u smislu uzbudljivog otkrovenja ili saznanja o čoveku.) Ako je poezija autentičan izraz jednog autentičnog unutrašnjeg života, ako je ona izraz duboke i nefalsifikovane psihičke sadržine, ona je jedno osobeno oslobođavanje želje, i kao takva se, s jedne strane, genetički identifikuje sa moralom, a sa druge strane, sa snom i sa psihozom. Prava poezija izjednačava se, genetički, kao izražavanje osnovnih, univerzalnih ali konkretno partikularnih, elementarnih zahteva čovečjeg duhovnog bića, sa stvarnim moralom, koji ne može biti ništa drugo, na suprot lažnom normativnom moralu, no moral želje. [3]

I ta prava poezija neminovno mora da bude revolucionarna. Ako je prava, iskrena, poezija ne sme i ne može da izneveri živu sadržinu želje iz koje nastaje i čije je ostvarivanje. Međutim, ta nagonska želja, koja je prethodno morala biti potisnuta da bi iz podsvesti težila da se ostvari u poeziji i poezijom, unosi u poeziju sav svoj prvobitni, suzbijeni ali tim opasniji, subverzivni potencial. Problem čovečjeg izražavanja nerazdvojan je od problema čovečje pune slobode: poezija kroz koju se izražava istinita strast čoveka, poezija zasićena željom koju dovodi do realizacije gde je želja svoj sopstveni simptom i gde se kao simptom prevazilazi i negira, gde postaje dialektička sinteza svoje prvobitne elementarnosti i svog potiskivanja, ta poezija je jedna prevratnička snaga duha, koja u suštini teži da razori sve normativno-moralne i racionalno-logične stege koje ometaju spontano i slobodno postajanje želje.

Ako je, dakle, neobuzdani izraz onog dramatičnog i mnogostrukog konflikta u unutrašnjem životu koji je odraz sukoba koji je odigravaju u spoljnem i između spoljneg i unutrašnjeg života, poezija, prokazujući njegovo postojanje, predstavlja i jedno adekvatno iako prelazno i nedovoljno rešenje toga unutrašnjeg konflikta. To rešenje može jedino da bude u smislu daljeg života, u smislu života, što znači u smislu onih prodornih, dinamičnih elemenata želje koji se u tome konfliktu sukobljavaju sa statičnim sprečavajućim elementima potiskivanja i cenzure; ono je dakle u odnosu prema tim policiskim elementima psihičkog života opasno i subverzivno. Poezija tako razara i revolucioniše ustanovljeni i sankcionisani psihički poredak, predstavlja jedan prodor i jednu pobedu za čiste i spontane težnje oslobađanja i revolta.

Prokazujući postojanje jednog razdora u psihičkom sklopu, prokazujući smetnje i sprečavanja na koje u njemu samom nailaze najopravdanije i najmoralnije revendikacije čovekove osećajnosti i žudnje, poezija koja već direktno obogaćuje svest omogućavajući prelaz iz podsvesti u svest izvesnim latentnim reprezentacijama i impulsima, navodi tu obogaćenu svest da uvidi svoju nesamostalnost, svoje stvarno siromaštvo, svoju izobličenost, uviđajući postojanje podsvesti da uvidi i postojanje onih snaga mraka koje ometaju svetlost svesti da prodre u zabranjene oblasti duha, da nad njima proširi svoju pravu vlast. Poezija otkriva da duhom gospodare armije mraka i obmane, time što ih delimično pobeduje; ona navodi svest da ispita prirodu, da potrazi uzroke onog unutrašnjeg razdora od koga strada sama svest, i koji nije ništa drugo nego uporna i podmukla borba izmedu nagona i savesti, to jest, u dubljoj analizi, borba izmedu ljudskih potreba i društvenog sistema koji onemogućava njihovo zadovoljenje.

Uviđajući smisao te borbe koja se u njemu vodi, pesnik svesno staje na stranu nagona. On mora da je već unapred bio virtuelno opredeljen za te proklete i ugnjetane vrednosti bića, iz kojih proističe svaka težnja za slobodom i svaka akcija, i iz čijeg nikad konačnog sloma i nastaje poezija. Pre još no što je počeo da izvlači generalne zaključke iz gole činjenice poezije, pre no što je počeo dosledno da razabire čega je poprište, posledica i znak poezija koju stvara, samim moralnim činom svoga stvaranja, koje je jedan pošten način izražavanja i saznavanja istinitih uslova i stanja autentičnog osećajnog života, pesnik je tim stvaranjem, tim saznavanjem, tim spontanim obasjavanjem skrivenih i tamnih oblasti duha, već dovoljno obogatio i proširio svoju svest da bi, istina još mutno i nejasno, mogao nazreti istinu o neizbežnom slomu čovečjih izvornih težnji za slobodnim i punim ostvarivanjem njegove želje. Tako, pre svakog teoretisanja o tragičnim i nepravednim uslovima života koji su mu omogućili ali koji mu i smetaju da bude pesnik, — to jest čovek koji slobodno sprovodi, ispoljava i u stvarnosti konkretizuje svoja osećanja, — pesnik sluti, nerazgovetno ali pouzdano zna vrednost te poražene ali u osnovi nepobedive subjektivnosti, značenje i značaj njenog poraza i njene neminovne buduće pobede u svetu, smisao njenog ropstva i njene slobode. ,,Pesnici, kaže Freud, ta oni su u poznavanju duše naši učitelji, nas običnih ljudi, jer oni se napajaju na izvorima koje mi još nismo učinili nauci pristupačnim. Zašto se pesnik nije još jasnije izrazio a korist prirode snova, pune smisla.”[4]

Kako dakle poezija ne bi bila subjektivna! I tek kao potpuno subjektivna ona dobija vrednost jednog objektivnog saznanja o istini, jer gde bi pesnik crpeo tu istinu ako ne na izvorima svoje subjektivnosti, u svojoj presićenoj i dinamičnoj podsvesti? Svest, ako je skučena sprečavanjem slobodnog kruženja svetlosti izmedu nje i podsvesti, ako je svedena na razum, takva amputirana i zakržljala svest nagađa i malaksava u proizvoljnom i u zagušljivom, luta i sasušuje se, jer je iz podsvesti u svest zabranjeno i ometano neiscrpno naviranje impulzivnosti, i pouzdanosti, instinktivno osećanje konvikcije i nužnosti. Roneći do najdubljih slojeva svoje subjektivnosti, pesnik neposredno saznaje tragičnu istinu o nepodudarnosti elementarnih moralnih zahteva te subjektivnosti sa zahtevima današnjeg društva, njegovih pravila i zabrana, njegovih odredaba i konvencija, njegovih racionalističkih i moralističkih normi; on saznaje laž tih normi i revoltira se protiv njih. Tako pravi pesnik dolazi do uviđanja, do uverenja da zakoni, dogme, predrasude i običaji društva bespravno potiskuju i sprečavaju u samom čoveku sve ono što je u njemu od prvenstvene, najčistije vrednosti, sve što ga uzdiže i oplemenjuje, sve što ga čini čovekom, individualno i nezamenljivo jedinstvenim među ostalim ljudima i u suštini jednakim i istovetnim sa svima njima, kroz kontinente i vekove. Svako prilagođavanje racionalističkom i moralističkom poretku civilizovanog sveta izgleda tada pesniku kao jedno skroz nemoralno izneveravanje ,,tog spontanog poetskog impulsa čiji je nosilac” i pred kojim se oseća jedino odgovoran. ,,Bilo je lako uvideti da se to izneveravanje poezije vrši iz interesa. Slava, novac, položaj, poziv, ugled, porodica, vera, građanske dužnosti, patriotizam, i, iznad svega, sreća, — to su bile stvari kojima se od uvek i kojima se još uvek žrtvuje ono što je jedino od neposrednog interesa za čoveka”.[5]

Izgleda mi da moderni pesnik mora u jednom trenutku svoje evolucije, ma u kom obliku, da preživi tu fazu apsolutnog morala i ekstremnog pesimizma gde se svaki stav prema društvu, osim stava apsolutne negacije i totalnog revolta, ukazuje kao neprimljivi kompromis. I nadrealisti su prošli kroz tu fazu, u praskozorju nadrealizma. U to vreme, kad je njihov revolt imao taj metafizički i skroz pesimistički karakter, oni su morali smatrati da je sve izgubljeno, da je sve propalo, pošto je već i najmanji smišljeni gest bio znak poraza, bio sam za sebe sav poraz. Jer ako se imalo poverenja jedino u sirove date potsvesti, jedino u spontani mehanizam njenog direktnog oslobađanja, ako je taj mehanizam imao da zameni sve ostale psihičke mehanizme u ophođenju u životu i u rešavanju svih problema života a poglavito onih najpresudnijih, onda je moralo izgledati da je svaki nedostatak, da je svaka mrlja na toj idealnoj i apsolutnoj čistoti bila sama za sebe dovoljna da kompromituje sam princip moralne neukaljanosti, koja je, po definiciji, mogla jedino kao savršena opstati. A nije se mogao, usred zapadnjačke kulture, nijedan korak učiniti bez računanja, dakle bez izdajstva. Ili povođenje za prljavim interesima, ili uništenje. Otuda himne Istoku, otuda anketa o samoubistvu, otuda veličanje krajnjih pesimista kao što je Alphonse Rabbe, podražavanje Rimbaud-u beguncu možda više još no pesniku, otuda begstva u smrt, u vanvremensku samoću, u vanprostorno vizionarstvo, u voljno izgnanstvo. Ako je jedino taj ,,magiski diktat”, taj šapat iz ,,usta tame” bio moralan, jedino što se moglo učiniti to je poginuti na prvom koraku, uništiti svet i sebe, ubijati i ubiti se. Slušati jedino, poslušati jedino svoju prvu, najapsurdniju i najnepromišljeniju pomisao: ugristi, kao Stavrogin, ovog gospodina za uvo, ili baciti, kao Lafkadio, ovog drugog gospodina kroz vagonska vrata. Ali sutra? Posle, odmah posle tog ,,bezuzročnog, bespovodnog čina”?...

Pred nemogućnošću primene takvog beskompromisnog shvatanja života, takvog potpunog odricanja i poricanja realnosti, neminovno se javlja potreba da se taj apsolutni moral i teoriski relativizira, kao što se već, od prve svoje pojave, praktično u životu bio relativizirao. Samo iskustvo tog nemogućnog ostvarenja idealne čistote postaralo se da pomogne toj relativizaciji morala. Jer svest pesnika koji nije odustao od herojske borbe da svoj stav održi čist, svest pesnika koji nije zatrpao proklete izvore poezije, bogateći se iz samih tih izvora, bogatila se uz to i saznanjem o uzrocima zbog kojih su ti dragoceni izvori prokleti. Snagom i nužnošću daljeg života, stalno osposobljavana prilivima želje i pobune prouzrokovane neuspelim ispunjavanjem želje, svest modernog pesnika morala je da dođe do saznanja o realnim uslovima svog opstanka, do saznanja da svakako moraju postojati izvesni stvarni razlozi zbog kojih je taj besprekorni, taj besprekorno prozračni i neukaljani moral integriteta ličnosti, taj moral magiskog diktata, taj moral ,,gratuiteta”, desistematizacije, želje, neprimenljiv i neživljiv. Taj razlog se pokazao kao socialne, odnosno ekonomske prirode.

Uvidevši da su pravi ljudski nagoni i želje, pod uticajem vaspitanja i daljih okolnosti života, potisnuti u podsvest i tamo zarobljeni, uvidevši da tiranska savest bdi nad održanjem te nepravde, uvidevši da je ta savest podloga i funkcija jednog lažnog morala, pesniku se kao jedini stvarni moral bilo ukazalo baš ono što je tim lažnim moralom onemogućeno, to jest slobodno ostvarivanje želje. Iz nemogućnosti tog ostvarivanja rada se njegov revolt protiv religije, familije, konvencionalnog morala, vaspitanja, škole, štampe, šovinizma, filistarstva, estetike, običaja, predrasuda, umetnosti, protiv svega što mu se pokazalo kao neposredna ili posredna, unutrašnja ili spoljašnja smetnja njegovom spontanom i slobodnom ophođenju u životu. U nemoćnom grču tog revolta, u pomamnoj beznadežnosti tog udaranja glavom u zid, pesnik dolazi do saznanja da je to buntovno huljenje i napadanje neefikasno, jer je upereno protiv izvesnih apstrakcija, simptoma i posledica a ne protiv konkretnih uzroka. Pesnik je naveden na jednu doslednu analizu koja mu otkriva da njegovo robovanje i njegova promašenost nisu apsolutni i fatalni, i u večnosti nepromenljivi, već da su materialno determinisani, da zavise dakle od izvesnih uslova, i da postoji način da se taj spoljni svet koji ga pritiska i užasava stvarno izmeni ako se izmene ti materialni uslovi čovečje sputanosti, i da se ti uslovi, pošto su materialni, mogu i moraju materialnim sredstvima uništiti i preobraziti. „Taj zaključak našao je svoju potvrdu u marksizmu, a marksističke teze dobile su još jednu potvrdu više u pravilno shvaćenom i dialektički produbljenom otkriću antagonizma osnovnih ljudskih želja i današenjeg društva”. [6]

Tako se u svesti pesnika počinje da stvara uverenje o stvarnoj mogućnosti i o pravom značenju celishodnosti, sistematizovanosti, akcije, Revolucije. Svest pesnika, njegovim poetskim iskustvom osposobljena za jednu produbljenu kritiku, upoznaje realne uslove oslobođenja, uviđa apstraktnost i neadekvatnost apsolutnog individualnog morala želje, i neophodnu nužnost da se taj moral relativizira i postavi na plan efikasnosti i akcije, učini primenljivim i dejstvujućim na planu datih činjenica. Rezultat te nužne sistematizacije morala je moderni moral revolucionara, koji nije više u nepomirljivoj opreci sa zahtevima života zajednice uopšte, već koji je dialektička negacija vladajućeg normativnog klasnog morala buržoaske kulture. Spontane, anarhistične revendikacije individue, koje u poeziji dolaze do izraza, i koje su prvobitno bile nagnale pesnika da se integralno i globalno revoltira protiv svake obaveze prema ljudskoj zajednici, protiv svake društvene akcije, protiv svakog učestvovanja u kolektivnom životu, protiv svakog ustupka tome životu, protiv ma kakvog rada, te iste spontane i nesvodljive revendikacije dovode pesnika do saznanja da je njihovo ostvarenje mogućno samo ako se izmene materialni uslovi koji im stoje na putu. Ti materialni uslovi, međutim, nisu ništa drugo do ustrojstvo ljudske zajednice. Akcija za oslobodenje od neprimljivjh društvenih stega je takođe jedna društvena akcija, i pesnik uviđa da tu oslobodilačku akciju može da sprovede samo onaj deo društvene zajednice koji je danas potišten. Pokazalo se da je ona individualna sloboda kojoj teži pojedinac istoriski ostvarljiva. Ali ta žuđena i naslućena sloboda besklasnog društva ne može više biti shvaćena samo kao pobuda i potstrek za tu sistematizovanu akciju, već prvenstveno kao rezultat, naučno dedukovan, te akcije i njenog uspeha. Jer pesnik mora da uvidi da se ne radi više o apstraktnoj slobodi duha ,,po sebi”, neposredno ostvarljivoj ,,kao takvoj”, pošto je ta sloboda mogućna samo kao rezultat izvesnog istoriskog razvitka, pošto je i to ostvarenje slobode duha sastavni deo celokupne sudbine jednog društva. I posle tog uviđanja, interesovanje tom slobodom duha nije nikakav idealizam, jer ona nije imaginarni cilj, već samo kroz izučavanje njenih sadašnjih, datih i virtuelnih elemenata, predviđen rezultat jedne evolucije. Iza zadimljene šume fabričkih dimnjaka, ali tek iza nje, otvorio se beskonačni vidik slobode i jasnosti, do koga se dolazi ne previđanjem te šume, već jedino napornim konstruktivnim radom kroz nju, i prethodnim istrebljivanjem onih mračnih gramžljivih zveri koje njom vladaju i čine je tako neprijateljskom za ljudstvo koje mora kroz nju da se probija da bi prodrlo do srećne čistine i do neiscrpne svetlosti.

Poezija je, dakle, jedna intuitivna metoda saznavanja subjektivnosti i spoljne stvarnosti i njihovih realnih odnosa. Samom svojom prirodom, kao i svojim posledicama, moralnom regulacijom svesti i zaključcima koji iz njene prakse proizlaze, poezija neminovno i bezuslovno angažuje onoga koji je praktikuje, u pravcu revolucionarnog opredeljenja, ne samo generalnog no i striktno socialno preciziranog. Još pre no što su teoriski bile produbljene dialektičke osnove tog neizbežnog revolucionarnog opredeljenja pesnika, francuski nadrealisti su ga jasno formulisali, na primer ovom rečenicom iz otvorenog pisma g. Paul Claudel-u (1. jula 1925): ,,Ne može se u isti mah biti francuski ambasador i pesnik” . Savremeni pesnik ne može ne biti revolucionar; ako je njegov unutrašnji život, ako je poetsko vrelo njegove inspiracije i njegove misli autentično i ako ga ne izneveri, on mora da dođe do revolucionarnih konkluzija: ako do ovih ne dođe on nije više, a često nije ni bio pravi pesnik. (Današnje opšte činjenično stanje, današnja istoriska situacija je takva da ne samo omogućava, nego i neminovno izaziva i iziskuje tu ispravnu socialnu orientaciju poetskog revolta. Dok još opšta socialna svest nije bila na ovom stupnju do koga su je doveli događaji najmodernije istorije, pobuna protiv racionalističkog poretka u svetu, koja je neizbežna posledica prave poezije, mogla je biti iskrena i prava iako nije dovodila do pravilnog socialnog opredeljenja. Tako su, primera radi, Achim von Arnim, Gérard de Nerval ili Huysmans neporečno bili pravi pesnici i pored onih idealističkih zabluda ili konformističkih posrnuća koji se ogledaju u razvoju njihove ideologije ili njihovog životopisa. Tek neumoljivo jasne konture današnjeg socialnog vidokruga omogućavaju svakom pesniku da se u haosu svojih nemira jasno snađe i da iz toga haosa nađe pravi izlaz.) Prava poezija je jedna moralna delatnost; a jedna moralna delatnost je istovremeno trajni podstrek i neiscrpan materijal za tačan deduktivan rad svesti; i iz jedne moralne delatnosti mogu se samo revolucionarni zaključci pravilno dedukovati.

Prava poezija, subjektivna poezija, bez obzira na svoju manifestnu sadržinu, uvek je svojom latentnom sadržinom i svojim posledicama revolucionarna, to jest korisna, i njeno održavanje ostaje, dakle, opravdano i pred najstrožijim objektivnim kriteriumima socialne celishodnosti. Poezija je subjektivno korisna kao jedno prelazno ali stvarno razrešenje izvesnih kompleksa i konflikata koji, da bi čovek dalje živeo, moraju naći svoje rešenje, (u tom smislu poezija može da bude i za čitaoca na isti način korisna, ako je čitanje jedno novo preživljavanje), korisna kao i san. [7] Ona je objektivno korisna kao nezamenljivi doprinos saznanju o čoveku i o stvarnosti.

Ali neka zato prerano ne likuju svi oni bezbrojni stihotvorci, pobornici ,,čiste poezije”, ,,čiste lirike”, koji smatraju da je opravdano njihovo beskonačno piskaranje nejednakih redova gde pričaju o mesečini i o jabukama, o Hristu, o kiši i idiličnom ili tegobnom seoskom životu, a najviše o svojoj duši, što sve zajedno bespravno nazivaju poezijom. Te pesme i te sentimentalnosti koje su preplavile časopise i knjižarske izloge, zaista se mogu nazvati ,,lirskim preživelostima” , kao što kaže Milan Bogdanović,[8] i one zaista nikome nisu potrebne. Međutim to pesništvo nije zato reakcionarno što je tobože subjektivno, već zato što uopšte nije poezija. Ono nema moralni karakter i vrednost prave poezije, ono je nemoralno po psihičkom mehanizmu kojim je postalo i nemoralno po svojoj sadržini koja ne odgovara ničemu stvarnom u čoveku. Te ,,lirske preživelosti” treba svakako oštro napasti, prokazati njihovu reakcionarnost i ogavnost, njihovu izlišnost, upravo štetnost, treba otkriti, raščlaniti i žigosati mašineriju njihove uslovljenosti, njihove formacije i njihove mračnjačke, zaslepljujuće, kretenizirajuće i anestezirajuće društvene funkcije. Ali taj napad, to negiranje takvog lirskog pesništva, pesništva svih mogućih Beševića, Jelića, Đukića, Radulovića, Glumaca, Tufegdžića, nikako ne treba da se izjednači sa negiranjem poezije. Ta lirika jeste lažna, i obmanjujuća, ali baš zato što nije subjektivna, što ne izražava duboke životne, potresne pokrete i potrebe subjekta, što nije veran, živ izraz osećanja, njegovog dialektičnog postajanja. Ta lirika je dosadna i nakaradna, neistinita i nemoralna, jer je ona posredno, racionalno i utilitarističko obrađivanje i eksploatisanje jedne statične slike osećanja kao neke pesničke teme ili rasada, jer je ona izneveravanje izvornog moralnog smisla tog osećanja. Ta lirika ostaje bez stvarne nagonske, destruktivne impulzivnosti koja bi razorila veštačku i neotpornu harmoniju zahtevanu i unesenu posredništvom razuma, a omogućenu psihičkom cenzurom. Prava poezija je subverzivna jer ispoljava i otkriva neminovno subverzivnu moralnu stvarnost duhovnog i osećajnog života; sentimentalna lirika je mračnjačka, dakle reakcionarna, jer svojim prosedeima koketiranja, taštog doterivanja i šminkanja, i proračunatog zloupotrebljavanja osećanja, krije, zamotava i izobličava tu subverzivnu stvarnost. Sentimentalnost, koja je lažna slika osećajnosti i, na taj način, zaista jedna „suzna koprena preko očiju”, u pogrdnom smislu koji tome izrazu s pravom daje Milan Bogdanović, treba bez sumnje nemilosrdno žigosati i ismejati, ali ne sa jednog racionalističkog stanovišta, jer bi se time, uostalom iluzorno, poricala sva osećajnost. Sa jednog dialektičko materialističkog stanovišta ni subjektivna ni objektivna vrednost osećajnosti ne može se nikako poreći: ona je jedna stvarna, neporečna, primarna činjenica u psihičkom životu, i ona je ne samo motor svake životne delatnosti, nego i amplifikator svesti i time i regutalor ispravnosti akcije. A poezija se stara da izvori i kanali osećajnosti ostanu što čistiji.

,,Umiranje sentimentalne lirske poezije”, i njeno utamanjivanje, nikako dakle ne sme da se tumači kao svršavanje poezije uopšte, njeno pobijanje sa materialističkog gledišta. Jer, u ,,naporima i naponima današnjega čovečanstva da preobrazi lice života”, poezija takođe ima svoju mnogostruku, realnu i aktivnu, iako specialnu, ulogu, koja to menjanje lica života treba da učini što punijim, što korenitijim i što savršenijim, što adekvatnijim najopravdanijim zahtevima i pravima čovečje duhovne nezasitljivosti i afektivnog receptiviteta, u koja prava može legitimno da spada i pravo ,,sudbinskog uzbuđivanja na svaki zaljubljen osmeh i na prvi aprilski zrak”. Tu ulogu poezije pokušavam ovde da definišem. Ali u izgrađivanju moderne svesti poezija ima jednu efikasnu ulogu samo ako je spontana, i prema tome spontanost ,,lirskog stiha” koji .,postaje sam od sebe”, nije nikakav argumenat protivu lirike. Čak i ako se taj stih okarakteriše kao ,,osobina, odlika jednog ljudskog stanja”, što je u izvesnom smislu vrlo dobro rečeno, to još nikako ne znači da on nije ,,delo”. Samo u sferi konvencionalnog, lažnog, hrišćanskog morala, baziranog na osećanju krivice (Schüldgefuhl), krivice koju treba ispaštanjem otkupiti, moglo bi dosledno da se tvrdi da je delo samo ono što je plod muke i napora, što je stvoreno ,,u znoju lica”. Nagonsko i stvaralačko se niukoliko ne protivstavljaju, naprotiv: to je jedno isto. Ako je izvesna ,,čista lirika” odista ,,sva od golih osećanja” (ona su, međutim, obično stidljivo uvijena ili artistički nadodoljena i nacifrana da bi bila ,,lepa”), takva lirika ne može da bude, ni u ovom momentu, neaktuelna i suvišna. I, ako je lirika danas, u najčešćem svom vidu i u ogromnoj većini slučajeva, zastarela i nazadnjačka, to jeste zato što je ona sve više postala ,,izražavanje nekih savršeno uopštenih i usvagdanjenih osećajnih stanja” (jer kada su uopštena ta stanja su apstraktna, dakle lažna), ali nije zato što je to izražavanje ,,instinktivno, bespomučno, samo od sebe otkidajući se”. Šablonsko izražavanje uopštenih osećajnih stanja, doduše, može biti i spontano, jer i kvalitet spontanosti je promenljiv, ali ono nije onda reakcionarno zato što je spontano, lako, već i pored te lakoće. Ono je reakcionarno zato što je rđavo. A rđavo je zato što je jedno šablonsko, bezlično, „beskrajno ponavljanje jednih te istih stvari”, što nije plod nužnosti da jedan subjekt u kome se zaista nešto događa to događanje izrazi, i da tim izražavanjem dođe do saznanja o tome šta se u njemu i između njega i sveta događa, da dopre do suštine, do smisla tog događanja. Ne treba mešati ,,mehaničku lakoću lirskog uobličavanja”, odnosno pseudo-lirske mehanizacije i generalizacije već davno otrcanih motiva sa beznapornom spontanošću takozvane inspiracije. Inspiracija ne iznosi na videlo uvek i neizbežno nov i simptomatičan osećajni subjektivni material, ali, u načelu, kao način obelodanjivanja, ona zato nije a priori dokaz da ono što se njom bespomučno obelodanjuje nije značajno. Inspiracija se može kritikovati tek pošto je uviđena njena osnovna vrednost.

Jer ne leži u samoj osnovi svake lirike, u samoj srži, u samom principu poezije, jedan suštastveni defekt, jedna načelna nepodudarnost sa destruktivnim i konstruktivnim socialnim stremljenjima modernog doba. U odnosu prema naprednim društvenim zahtevima današnjice, po kriteriumima opšteg savremenog duha, zaista je defektno i neprimljivo sve što je ,,neprirodno, egoistično, licemerno i lažno”. Ali je netačno da se ,,sve to, u krajnjoj analizi, može da otkrije u samim osnovima lične lirike”. Kao argumenat protiv te lične lirike uopšte, Milan Bogdanović takođe navodi ,,izrazitu odbojnost” i skoro ,,odvratnost” koje danas ,,uman čovek” katkada ,,pokazuje prema lirskoj pesmi”. U većini slučajeva, takva reakcija je sporedan podatak jednog generalnog antipoetskog opredeljenja, i taj ,,uman čovek” ne razlikuje onda onaj lirski stih čiji je ritam (i ne samo ritam, već čitav refleksivni i izražajni postupak) ,,toliko ukalupljen i zarobljen, da (taj) stih zacelo nije ni spontan ni normalan način ljudske ekspresije”, od lirske poezije uopšte. I taj suviše razuman čovek tu ne podleže ,,raspoloženjima koja mu nameće savremeni duh”, ,,konkretan i pozitivan”, već onim racionalističkim raspoloženjima koja mu, preko njegove sopstvene psihičke cenzure, nameće nesavremeni duh malograđanskog mračnjaštva, apstraktan i pozitivistički. Jer današnja malograđanska kultura je skroz antipoetska, pošto se, u borbi za svoje održanje, plaši svakog saznanja o istinitim i neukrotljivim željama čoveka, i od svakog ugrožavanja njenih normi i predrasuda, a poezija je prevashodno jedno takvo saznanje i jedna takva opasnost. Istim reakcionarnim potrebama socialne konzervacije uslovljeno je i ono veštačko i usiljeno, elegično malograđansko pesništvo, koje hoće da se proturi kao poezija, i ona odvratnost racionaliste prema poeziji. Takav racionalista je često iskren levičar, ali on nije svestan da je njegov razumni i savesni antipoetski pozitivizam formiran vladajućom i konzervativnom ideologijom i da ide njoj u prilog i u korist.

Toj istoj sankcionisanoj, hipokritskoj i represivnoj ideologiji nesvesno podleže čovek kada subjektivnoj lirici prebacuje ekshibicionizam, kojim pesnik na videlo iznosi one ,,intimitete koji se obično duboko i brižljivo u sebi kriju”. Pa baš se i radi o tome da se raskrinka to što je brižljivo sakrivano, da se samo to sakrivanje, posledica i znak strahovitih i protivprirodnih religioznih potiskivanja i zatucavanja, društvenih konvencija i hipokrizija, da se samo to monstruozno zatrpavanje i obmanjivanje raskine i ukine u ime upoznavanja istinite prirode čoveka, u ime istine, u ime progresa. Iako nije, ili baš zato što nije ispovedanje — gde uvek ostaje tragova one jezuitske operacije osnovane na iskorišćavanju hrišćanskog Schuldgefuhl-a, — baš zato što je jedna ,,potreba saopštavanja, otkrivanja, razgolićavanja svojih tajnovitih zbivanja”, taj poetski ekshibicionizam, kao uostalom i svaki drugi, može da bude savršeno objašnjiv i savršeno opravdan. Mislim da je još uvek potrebno neumorno ponavljati da razlog i svrha poezije i jeste to obelodanjivanje, to iznošenje na svetlost svesti onoga što razum i savest, u službi ugnjetavanja i zavaravanja čoveka, hoće u njega, u njegov nepristupačni mrak da potisnu, i tu da uguše. Pravi poetski ekshibicionizam, onaj, na primer, koji dolazi do punog izraza u pesmama, esejima i slikama Salvadora Dalia, ima karakter jednog potpuno nesebičnog postupka, jer u sebi sadrži, umesto proračunatosti, niskosti i skučenosti koje su neizbežno inherentne egoizmu u negativnom smislu reči, svu dezinteresovanost, svu čistotu i svu zamašnost instinktivnih pokreta duha. Kao efikasna negacija buržoaskih pristojnosti i podvala, pesnički ekshibicionizam, i u svojim jednostavnijim vidovima čak, ima i svoju neospornu objektivnu revolucionarnu vrednost. Razume se da o autentičnosti i vrednosti ekshibicionizma, ili ma kog drugog elementa pesničkog objavljivanja, ne može da bude ni govora, ako je pobuda, povod ili cilj tog objavljivanja interes, zadovoljenje ambicije, težnja za slavom, za uspehom ili za novcem, taština.

Lirika osnovana na tim niskim sebičnim pobudama ne može se obeležiti kao subjektivna, ne može se izjednačiti sa pravom poezijom, nužno subjektivnom. Ona pesnička ,,poza” koja je stalan atribut te niske lirike, ocepljene od izvornog i čistog afektivnog života, nikako nije svojstvena subjektivnoj poeziji uopšte, koja je afektivan izraz tog afektivnog života. Poetski afekt nije revelator laži, već istine, jer afektivno je sasvim nešto suprotno od afektiranog. I lirsko preterivanje, ako je neizvitopereni rezultat iskrenog afekta, ako je istinito kao izraz, istinito je i kao činjenica. Jer, u tom slučaju, ono je samo jedna poetska činjenica. Samoubistvo koje pesnik preživi kroz pisanu poeziju može za njega da bude adekvatna zamena stvarnog samoubistva, i može tada da ima, spolja procenjivano, jednu analognu afektivnu vrednost razrešavanja, likvidiranja jedne nepodnošljive psihičke situacije. Ideja smrti, potreba za smrću, i simbolika smrti, i najzad sama smrt, kao elementi poezije — razume se ako to nije bila samo jedna zgodna literarna tema za obradu, — psihički doživljaj sopstvene smrti neposredno i pošteno konkretizovan u rečima, može da znači jedan ,,genialan ljudski dokument” i onda ako i ne dođe, pesnikovim samoubistvom, do njegovog objektivnog biografskog, anegdotskog ostvarenja. Zašto poetska ekspresija jednog čoveka koji se u jednom trenutku nalazi na tvrdom pragu samoubistva mora neminovno da bude ,,samo prazna i lažna poza” ako taj čovek ne prekorači taj prag na kome je zaista stajao, ako mu je možda baš ta ekspresija, to preuveličano afektivno objavljivanje i raščišćavanje jednog njegovog istinitog iako morbidnog psihičkog stanja, kao neka embrionalna i spontana psihoanalitička terapija, pomogla da dalje živi? (Tu poezija, još jednom, ima spasonosnu misiju, sličnu misiji sna, da omogući intuitivno rešavanje, kako kaže Breton, ,,jednog osobito kompleksnog afektivnog problema koji, baš zbog svoje odviše uzbudljive prirode, obezoružava elemente svesnog procenjivanja koji, jednim delom, odlučuju upravljanjem života” .) A veličina i uzbudljivost jedne prave ljubavne lirike, kakva je na primer Baudelaire-ova ili Eluard-ova, ne bi za mene ni najmanje bila kompromitovana ili umanjena kada bih do najdrastičnijih pojedinosti doznao kakve se rugobe, kakva se ,,banalna i filistarska podloga života” krije iza te lirike i inspiriše je. Nije li ta lirika, i time je njen patetični značaj samo veličanstveniji, nije li ona jedna grandiozna kompenzacija za svu tu gadost o koju se lomi pesnikova težnja za čistotom, za svu tu grozu koja u ovom društvu i njega, kao i sve nas ostale, primorava da živi banalno i filistarski, i oko guše steže?

Ako su izraz stihiske potrebe subjekta da izživi svoju krvavu i dahtavu želju sa čitavom grozničavom povorkom njenih simulakruma i mitova, da je produbi, razdere i uznese, da je sazna pa ma koliko ga to saznanje peklo, da je očuva i spase ali i uništi i u drugu želju pretopi, da suoči iscrpljivanjem njenu neiscrpnost sa neiscrpnošću spoljneg sveta, ako su izraz tog istinitog psihičkog haosa, pesnička svedočanstva moraju biti istinita. Lažna i neiskrena u samoj svojoj osnovi samo je lirika koja ne odgovara tim elementarnim potrebama, nego je uobličenje jedne čoveku nametnute psihičke deformacije, jedne rutine koja mu zamenjuje ,,realno funkcionisanje misli”: lirika rodoljubiva, religiozna, sentimentalna, racionalistička, moralistička, impresionistička. Takva lirika, takva literatura i umetnost uopšte, obmanjujući čoveka o pravim osnovama njegove prirode i njenih odnosa sa spoljnom stvarnošću, uvlačeći ga u jedan uski i prašljivi krug moralnog dremeža, intelektualne pokornosti i socialne rezignacije, predstavlja, svejedno da li hotimice ili ne, jedno verno služenje zarobljavajućim i represivnim interesima one kaste koja vlada blagodareći svome nastojanju da potlačen čovek ne dođe do pune, do aktivne svesnosti o svojoj potlačenosti i o svojim pravima. I zato ,,taj tamjan iz lirske kadionice”, po izvrsnom izrazu Milana Bogdanovića, to perfidno ili bezazleno pevanje ,,po motivu sentimentalne uspavanke”, to literarno odstranjivanje čoveka od njegovih stvarnih životnih pitanja, to epigonsko povlađivanje i prilagođavanje vladajućoj i reakcionarnoj psihologiji, sve to literarno trtljanje i prenemaganje treba bezobzirno prokazati i izvrgnuti poruzi. Ali ukoliko oštrije i žešće treba takvu mrtvačku, lažnu i lažljivu liriku kritikovati, utoliko preciznije treba specifikovati da se ta kritika ne odnosi na lirsku poeziju uopšte, na samo načelo te neminovno subjektivne poezije. Praktika i odbrana te prave poezije, njeno dalje održavanje, opravdani su bez obzira na njenu manifestnu sadržinu, bez obzira na njene teme, površno i na prvi pogled razvrstane u individualističke i u kolektivističke, u zastarele i u aktuelne. U pitanju su njeni motivi-pobude, a ne njeni motivi-teme. Jer ta poezija nije budilačka po svojim motivima-temama, već po svom neposrednom i posrednom doprinosu ljudskom saznanju, po svom uticaju na razvijanje i produbljivanje ljudske svesti, po svome dejstvu na njeno što potpunije osposobljavanje za iznutra neometan i ispravan rad, za revolucionarnu akciju. A ta objektivna i stvarno utilitarna vrednost poezije, stepen njene korisnosti, zavisiće od autentičnosti pobuda iz kojih postaje, od nužnosti i od nezamenljivosti toga postajanja.

Marko Ristić

Preneto iz časopisa Danas (Urednici Miroslav Krleža i Milan Bogdanović) br. 1, januar 1934. godine

Fusnote: