Način života Buenaventure Durutija

"Oduvek smo živeli u bedi i u rupama u zidovima. Ali mi znamo kako sebi da ugodimo. Ne smete zaboraviti da mi možemo te palate i gradove da izgradimo, ovde u Španiji, u Americi, svuda. Mi, radnici. Možemo sagraditi nove, da zauzmu njihovo mesto. čak i bolje, mi se ni najmanje ne plašimo ruševina. Mi ćemo naslediti zemlju. Ne postoji ni najmanja sumnja u to. Buržoazija će razoriti i razrušiti svoj svet pre nego što napusti svoje mesto u istoriji. Mi nosimo novi svet ovde, u našim srcima, a taj svet raste iz minuta u minut."

Buenaventura Duruti u odgovoru na primedbu "Sedećete na vrhu gomile ruševina čak i ako pobedite" novinara Pjera Van Pasena ("Toronto Daily Star" 05.08.1936.)

Buenaventura Duruti Dumange (1896-1936)

Hoze Buenaventura Duruti Dumange je rodjen u Santa Ani, kvartu Leona, 14.07.1896, kao sin Santjaga Durutija i Anastazije Dumange. Počeo je da radi vrlo mlad kao metalac u mnogim radionicama (u radnji Malčora Martineza, itd.), a od 1916. kao monter u Železničkoj kompaniji.

Do tada naviknut na socijalističke krugove, otpušten je iz kompanije za vreme generalnog štrajka 1917, i u isto vreme je raskinuo svoje veze sa UGT-om zbog toga jer UGT nije pokazivao želju za borbom. Zbog štrajka je poput mnogih radnika iz Leona bio primoran da pobegne, pa je nakon nekog vremena provedenog u Asturiji i Francuskoj uhapšen po povratku u Španiju, gde ga je vojni sud u San Sebastijanu osudio zbog odbijanja služenja vojnog roka.

Nakon oslobadjanja (kila ga je spasla vojnog roka) vratio se u Leon i zaposlio u livnici Antonija Miaja. Njegova jaka ličnost, oštar osećaj za pravdu i želja za borbom, osigurali su mu da uvek bude u problemima. Postalo je "poželjno" za njega da napusti Leon zbog sindikalističke aktivnosti (naročito zbog umešanosti u štrajk u Angloameričkoj rudarskoj kompaniji u Metalanu, gde se našao montirajući opremu za lakše ispiranje uglja).

Preselivši se u San Sebastian došao je u kontakt sa anarhističkom i anarhosindikalističkom praksom, koje su mu pomogle da napreduje u odnosu na pasivnost socijalista. Zajedno sa militantima kao što su Gregorio Subervila, Marselino Del Kampo i drugi, pomogao je u uspostavljanju grupe "Los Justicieros" (Osvetnici) u vreme kada je odbrana od ugnjetavanja šefova i vlasti bila od najveće važnosti. U gradovima kao što su Valensija, Bilbao, Barselona, Saragosa, itd, razne anarhističke odbrambene grupe su nosile teret otpora dok su pokušavale da se ujedine kako bi koordinirale svoje napore i zaštitili CNT nad kime je lebdela pretnja.

Los Solidariosi

Sredinom 1922. Buenaventura Duruti je zajedno sa Franciskom Askasom, Tores Eskartinom, Subervilom i Marselinom Del Kampom Kataloniju učinio središtem njihovih aktivnosti, uspostavljajući grupu "Crisol". Ime su uskoro promenili u "Los Solidariosi" pa su se nervozno upleli u aktivnosti odgovarajući na nasilje države izvodeći atentate, pljačke, itd. Kada je nastupila diktatura Primo De Rivere 1923, CNT je prešao u ilegalu i mnogi njegovi militanti su bili primorani da pobegnu u inostranstvo. Duruti i Askaso su prešli u Francusku gde su pomogli u osnivanju slobodarske knjižare, i nastavili da pomažu anarhiste kod kuće.

Pri kraju 1924. krenuli su ka Americi, uplevši se sa Gregorijom "el Toro" Martinezom (takodje iz Leona) u odiseju koja je trebala da ih provede kroz Kubu, Meksiko, Peru, čile i Argentinu, u grupi nazvanoj kratko i jasno "Los Errantes" (Lutalice).

Vrativši se u Evropu, Duruti, Francisko Askaso i Gregorio Hover su uhapšeni u Parizu pod optužbom da su spremali napad na Alfonsa XII. Nakon štrajka gladju, koji je sledio, i podrške u obliku snažne medjunarodne kampanje za njihovo oslobadjanje, pušteni su iz zatvora.

Za kratko vreme provedeo u Francuskoj, pre nego što su deportovani, Duruti je upoznao ženu koja će postati njegov partner, Emilien Morin. Ona ga je pratila u izgnanstvo u Belgiju, gde je Duruti nastavio posao mehaničara.

Kada je 1931. proglašena Druga republika, Duruti se vratio u Barselonu i ubacio se u itenzivne akcije tog vremena. Iste godine otputovao je u Leon da prisustvuje očevoj sahrani, iskoristivši priliku da održi sastanak pod okriljem lokalne federacije CNT-a.

Ponovo uhapšen u Barseloni, deportovan je sa stotinu drugih zatvorenika u Fuerteventuru, pre nego što je uspeo da se vrati u Kataloniju.

Kasne tridesete

Kada se desnica pobedila na izborima 1933, proširilo se uverenje o potrebi i bliskosti pobune. U decembru te godine, Duruti se priključio Revolucionarnom komitetu koji je najavio slobodarski komuizam, i biva ponovo uhapšen. Nakon neizmeničnih perioda slobode i zarobljeništva, prisustvovao je Kongresu u Saragosi 1936. kada su se opozicioni sindikati vratili pod okrilje Kongresa i kada je CNT potanko izneo svoju koncepciju revolucije.

Revolucija nije mnogo oklevala da odgovori na vojni puč u julu. CNT je izašao na ulice u odbranu prava radnika. Dok su anarhisti kontrolisali ulice Barselone, Duruti se postavio nasuprot bilo kom dogovoru o saradnji sa drugim institucijama ili političkim snagama, i tako je, kada je pojam "demokratske saradnje" predložen od Dijega Abada De Santiljana prihvaćen i formiran Centralni komitet antifašističkih milicija, Buenaventura Duruti poželeo da umesto toga formira kolonu dobrovoljaca i krene u borbu na aragonski front. Tako je, dok se zahtevalo ratovanje, najviši primer revolucionarne prakse, izveden u obliku kolektiva, bio uspeh krnjen samo snagom oružja Komunističke partije.

Kada je oktobra 1936. vlada Republike rešila da brani Madrid po bilo koju cenu, Durutiju je naglašeno da je njegovo prisustvo od ključnog značaja. Iako je u principu to odbio, i mada su ga prijatelji od toga odgovarali, on je podlegao pritisku i ušao u Madrid na čelu svojih trupa.

19. novembra, pod još nerazjašnjenim okolnostima, smrtno je ranjen i preminuo je sledećeg dana. Telo mu je preneto u Barselonu, a gomile su se okupljale u selima i gradovima da vide prolazak kovčega. U Barseloni se sabilo više od milion ljudi da odaju poslednju poštu procesiji, na putu od štaba CNT-a do groblja.

Njegova žena, Emilien Morin, je dobila sav njegov posed: mali kofer sa parom donjeg veša, parom naočara za suce, dva pištolja, dvogledom i rokovnikom u kome je bio unet samo jedan zapis: "15. novembar. Zamolio Podkomitet CNT-a za predujam od 100 pezeta da pokrijem lične izdatke."

Duruti kakvim ga se seća njegova sestra Roza Viktorija

-Uvek kada je mogao, Pepe je dolazio da vidi svoje roditelje. Dolazio je često ali nije ostajao dugo, dan ili dva, a koristio je tešanse i da se malo uredi jer je uvek dolazio sa pocepanom jaknom. Moj brat Katero mu je govorio: "Ti stvarno nisi nizašta. Uvek nosiš isto." On bi ga pogledao sa smeškom i odgovorio mu: "Hajde, ti si dobio nadnicu, kupi mi jaknu." Jedno odelo je napravljeno za njega u krojačkoj radnji koju je Dom Mariango Panijadja imao u Kale Reina Viktoriji. Njegov brat Santjago mu je obezbedio cipele, a moja majka mu je krpila. Majka nikada nije dobijala novac od njega, niti španski, niti francuski, a koji nam je bio neophodan. Ništa, ni paru.

-Zašto? Zato što je od detinjstva terao po svom, posvećen socijalnoj borbi još od štrajka 1917. Bio je zauvek posvećen svojim idejama, CNT-u. Obožavao je CNT. Kada god je bio kod kuće, seo bi i pevao maloj braći Manolinu i Pedru. Majka je imala običaj da kaže: "Kakav je idiot taj momak, peva čak i o svom izbacivanju iz organizacije!" To je bilo oo u šta je verovao i za šta je živeo!

-Kao dete je bio neumoran i inteligentan, stalno je za sobom vukao brata Santjaga. Zajedno sa njim je posećivao školu Don Manuel Fernandeza u Kale Mizerikordija, i dobija religiozno obrazovanje od franciskanaca koji su ga zbog njegovog rada unapredili i dali mu diplome koje je moja majka čuvala godinama. Medjutim, on nije hteo da primi pričest i skoro je oslepeo jednog od kaludjera svojom praćkom.

-Kasnije je posećivao El Sid školu, zajedno sa Don Rikardom Fanjulom, do četrnaeste godine, i postao je ljubazan i inteligentan ali i buntovan. Kada je počeo da radi u radionici koju je Don Melčor Martinez imao u Renuevi, došao je kući sa jednim realom i rekao: "Pogledaj majko ovo što sam doneo kući. Vidi šta mi dobijamo dok se oni bogate."

-Majka to nije mogla da razume. "Ali sine, šta si očekivao? Šta želiš da ti daju?" To je tada bila uobičajena nadnica. Ja sam takodje bila plaćena jedan real nedeljno u radionici. Medjutim, momak nije mogao to da izdrži, i počeo je da dosadjuje gundjajući protiv Melčora. Jedan real nedeljno!

-Kada je imao 18 ili 19, napustio je Melčorovu radionicu i otišao u La Roblu zato jer su oni bolje plaćali. Dobro je radio sa kalemovima i tamo je bio mehaničar. U medjuvremenu se preselio ovde u kvart La Vega zbog toga što je moj otac bolovao od kostobolje i zato što je ta kuća bila prekoputa njegovog posla. Te godine je Santjago otišao u vojsku i otac je pitao Pepea da preuzme njegov posao dok je ovaj odsutan. Prošao je probni test i primljen je za montera sa Konstantinom Laizom na železničkom depou. Bio je tamo sve do revolucionarnog štrajka koji je izbio 1917. Moj brat je imao vrlo upadljivu ulogu u njemu. Bio je prvi koji je stao. Postao je vrlo dobar prijatelj sa Ramonom Kastrom i kako je štrajk sporo tekao, oni su bacili šefa u reku. Jadnik je vučen go kroz Las Negriljas i zbog toga su moj brat i Kastro zadržani 10 ili 15 dana u starom zatvoru.

-Još tada je moja majka počela da pati zbog njega. Išla je kod advokata Molinera, koji je obezbedio njegovo oslobadjanje uz dobru volju Don Fernanda Merinoa, koji je, opet, bio dobar sa mojim ocem jer mu je ovaj bio glasač. Moj brat to nije mogao da podnese pa je rekao: "Hajde, sa tvojom dovitljivošću se možeš kadidovati za izbore." Ali, našao se u škripcu zbog svoje borbe. Govorio je da ne želi da postane izdajnik i postajao je sve tvrdji i tvrdji. Kada je štrajk završen, kompanija ga je otpustila, a socijalisti izbacili njega i njegove prijatelje iz svog sindikata, abog čega je potpao pod proganjanja. Onda se odlučio da ode. Koristeći železničku propusnicu bilo mu je omogućeno da putuje besplatno, te je tako otišao u Francusku.

-U to vreme je stasao za vojnu službu i zbog toga što je bio visok i krupan dečak upisali su ga u artiljerijski garnizon u San Sebastijanu. činjenica je da se vratio početkom 1919. zbog misije u interesu Organizacije, i da je uhapšen. Osudjen je u San Sebastijanu kao dezerter. Majka ga je posetila u zatvoru dva puta. Ali, imao je sreću. Dobio je kilu igrajući balote i morao je da ide u Madrid sa mojim ocem na operaciju. To je potrajalo osam ili deset dana i on se nije javio na poziv za vojsku.

-Kasnije se vratio kući. Pojavio se sa "sve je u redu" izgledom i svojom ženom Mimi, koja je nosila francusku beretku. U to vreme je postao vrlo blizak sa Kremerom i započeo je rad u Miajinoj livnici. Miaja ga je poslao da postavi neke olakšice za pranje uglja u anglo-španskoj rudarskoj kompaniji u Matalanu, a desilo se da je tamo bilo nekih problema sa nekim engleskim inženjerom. Moj brat nije mogao da podnese nepravdu i prišao je rudarima, pribegao je sili i sredio da inženjera oteraju. Po tome se pročuo i Civilna garda je počela da ga traži.

-Znali smo kako se oseća jer je mogo pisao bilo meni, bilo ujaku Marianu koji je bio železičar i koji se preselio u Saragosu. Živeo je tamo u najteže vreme. I stvarno se divio Pepeu (Hozeu, tj. Durutiju).

-Kakav je utisak moj brat ostavio na mene? Morao je da se preruši pa je pustio brkove i nosio crninu. Nisam ga prepoznala.

-Povremeno je poslom dolazio u Leon. Uvek je dolazio da vidi roditelje, ali nikada nije dugo ostajao, izašao bi u sindikat ili u Sindikalni bar i ponovo odlazio. Uvek kada je dolazio policija je bila svuda unaokolo i moja jadna majka bi uvek mislila na svog sina revolucionara. Ali on joj je rekao: "Ne brini, ništa mi se ne može desiti. Dobro se čuvam."

-Bacana je ljaga na njega u vezi sa svačim. Govorili su o njemu! A majka je odgovarala: "Kako to može biti? Kada god dodje moram da mu zakrpim odeću i da mu dam novac za put!" Optuživan je i za Reguaralu, ali on nije to uradio. Reguaralu su ubili Baskijci jer ih je progonio dok je bio guverner Bilbaoa. Tako nam je sam pričao, u našoj kući. Ali tako su se stvari i odvijale. Kada bi se bilo šta desilo, oni bi uhapsili Santjaga i pokušavali da uhapse moga oca koji je bio bolestan, ali smo mi to sprečavali.

-Pojavio se opet avgusta 1923. dolazeći iz Gižona da bi sreo svoje drugove. Ali izvesni Arijas iz La Koredere ga je prepoznao na plaži u Gižonu i pošto se malo kasnije tu odigrala pljačka banke on ga je prijavio kao odgovornog.

-Prošlo je mnogo vremena do njegove sledeće posete. Nastavio je svoju socijalnu borbu širom sveta. Bio je u obe Amerike, Nemačkoj, Francuskoj. Jednom, nakon štrajka gladju u Parizu, pisao nam je: "Majko Rozo, da li znaš da sam uzeo francuskinju za ženu? Upoznaću vas uskoro." To je bila Emilijen Morin, vrlo inteligentna žena koja mu je mnogo pomogla da se uravnoteži. Otišao je u Belgiju da živi sa njom.

-Ponovo je došao 1931. sa Mimi (Emilijen) koja je bila trudna sa Kolet. Hteo je da vidi oca i da fotografiše porodični portret, ali je našao oca kako umire. Bio je pored njegove posmrtne postelje i nadgledao pripreme za sahranu. Ostao je par dana. Teherina i Monroi su ga zamolili da održi govor na sastanku i on je to uradio na areni za koridu u El Kampo Del Patardo. Bio je nervozan, ne znam, valjda zbog toga što je Romero hteo da ga uhapsi. Nikada ga nisam videla takvog. Morao je da ide dalje, ali je na kraju održao govor i otišao u La Roblju.

-Kod kuće nam je rekao da mu je policija kada je napuštao Belgiju rekla: "Sve najbolje Duruti." Bio je iznenadjen time jer je sve te godine živeo pod imenom Huan, a ime Duruti nikada nije koristio.

-Kada je došao iz Belgije insistirala sam da ga vidim. Živeli su u Klotu, vrlo siromašno, sa par komada nameštaja. Krevet im je imao samo jedan prekrivač, bez čaršava, a Mimi je bila trudna. Ali on je bio srećan i rekao mi je: "Vidiš kako Mimi jede? Sačekaj videćeš kako ćemo krupno dete imati." Uvek je bio pun optimizma i sreće, uvek u pokretu, organizujući sastanke, držeći govore. Ali bio je pod nadzorom veći deo vremena i niko nije hteo da ga zaposli. Najteže je bilo Mimi jer nisu imali novca i živeli su samo zahvaljujući njenom poslu i solidarnosti drugova. Morali su stalno da se sele. Živeli su u Horti, Sansu, ili sa drugovima. Onda su prestali da dolaze. Iako je prolazio nedaleko 1935. organizujući sastanak, majka je morala da ide vozom u Barselonu da ga sluša.

-Volela je da ga sluša dok govori. "Roza, trebalo bi da slušaš kako tvoj brat priča! A sa tim njegovim rukama, pomisliš da pokušava da zagrli sav taj narod." Pedro nam je doneo vest o njegovoj smrti. S mukom je došao u našu kuću i rekao nam: "Majko, Rozo, Don Mikastrato Vela mi je rekao da je Pepe ubijen!"

-Moja majka je bila vrlo jaka (videla je kako joj umire četvoro dece) i bilo šta da je mislila o revolucionarima rekla mi je: "Roza, znaš li šta mi je palo na pamet noćas? Revolucionar se radja jednom u sto godina, a moj sin je bio revolucionar." Jadna žena se hrabrila time. Kasnije, kada je proteklo izvesno vreme, otputovala je vozom sa jednom komšinicom u Barselonu i na tamošnjem groblju upitala neke devojke: "Možete li mi reći gde su grobovi pobunjenika? Jedan se zvao Askaso, a drugi Duruti." Kada je došla kući rekla mi je: "Znaš li Roza, prekriveni su cvećem."

(Za vreme Frankove okupacije, grobovi su bili ispremeštani da ne bi mogli biti prepoznati. Ali sada su izloženi i uvek pokriveni cvećem. Pri rekonstrukciji groblja Motjuih, grobovi Durutija, Askasoa i Ferere su, jedan pored drugoga, zauzeli istaknuto mesto.)

Prevod: Revolucionarna grupa Torpedo, 1996