- marta 1857. godine u Njujorku su radnice tekstilnih fabrika izašle na ulice tražeći kraće radno vreme, bolju platu i kvalitetnije uslove života. Njihov bunt je ugušen nasiljem, ali poruka je ostala jasna:
Prava se ne poklanjaju, za njih se moramo boriti!
I danas, žene radničke klase trpe sistem koji ih troši. Radnice rade u uslovima koji ponižavaju i uništavaju. Njihov rad stvara profit, a njihov glas se ignoriše. Gazde koriste pretnje, pritisak i predatorsko ponašanje kako bi održavale kontrolu. Posle posla, za mnoge počinje druga smena- neplaćeni rad u kući koji se nameće od strane patrijarhata.
No, borba radnica se nastavlja širom sveta. U tekstilnim fabrikama Bangladeša, javnom sektoru u Španiji i Argentini, žene izlaze na ulice zahtevajući veću platu i bolje uslove rada. Prekovremeni rad, opasni uslovi rada i poniženja nisu slučajni - to je strategija kapitala i države koji održavaju eksploataciju i pacifikuju klasno nezadovoljstvo kako bi zadržali kontrolu i održali svoj profit!
U Srbiji, radnice takođe dižu glas, ali njihovi protesti retko dopru do medija. Dok je država uvek na strani gazde, institucije očekivano podržavaju eksploataciju i ne kažnjavaju one koji uništavaju život i zdravlje radnica. Radnice tekstilnih i obućarskih fabrika, bolnica, vrtića i fabrika municije bore se za ono što im pripada, ali gazde i političari nastoje da njihove borbe predstave kao partikularne, dok prava borba za dostojanstvo i ekonomsku pravdu ostaje nevidljiva!
U mnogim firmama, Osmi mart se obeležava simboličnim gestovima: jedne godine vaučer, druge bombonjera, treće „poklon‟ u obliku jednog dana godišnjeg odmora. Istovremeno se u firmama organizuju predavanja i radionice posvećene ženama. Često se održavaju nakon radnog vremena, što znači da one koje žele da prisustvuju moraju ostati duže na poslu, bez ikakve nadoknade. Sve to izgleda kao briga, ali je zapravo lepo upakovan gest koji dobro izgleda u HR prezenta-cijama, kako bi skrenuo pažnju sa stvarnih problema radnica kojima se retko posvećuje pažnja.
Čak i unutar firmi postoje klasne razlike među ženama. One sa nižih radnih pozicija često nemaju nikakvu stvarnu podršku kada dođe do sukoba sa gazdom. HR može pružiti lažnu sigurnost — obećati anonimnost i savetovati da se ne treba plašiti - ali u praksi radnica često ostaje bez pomoći i doživljava razočaranje, shvatajući da ne može imati poverenja u sistem koji je navodno štiti.
Slična situacija postoji i u obrazovanju. Radionice i predavanja o ravnopravnosti često se organizuju tek da ispune planove i izveštaje, a ne da menjaju sistem, podstiču kritičku svest i solidarnost. Istorijski časovi često ističu pojedinačne „heroine” ili borbu za pravo glasa, ali retko govore o radničkim pobunama i eksploataciji, filtrirajući sadržaj kroz prokapitalističku i patrijarhalnu prizmu.
Neprofitne organizacije koje se bave podrškom žena funkcionišu kao maska kapitalizma umesto da zaista podižu svest i menjaju strukture, samo stavljaju ružičasti flaster na ranu.
Suština Osmog marta nisu simbolični pokloni niti lepe reči. On je nastao iz štrajkova, iz pobune i solidarnosti žena koje su odbile da pristanu na to da budu jeftina radna snaga i tiha pozadina tuđeg profita. Danas vladajuća klasa pokušava da prikrije stvarne društvene nejednakosti pretvarajući borbu žena u simbolične gestove i prazne poruke. Ne smemo zaboraviti da su kroz istoriju postojali ženski kolektivi i žene koje su jasno pokazivale da emancipacija žena ne može biti odvojena od borbe radničke klase.
Prava i sloboda nisu dar — osvajaju se kroz kolektivnu borbu, klasnu svest i solidarnost potlačenih.
Sekretarijat sindikalne konfederacije „Anarhosindikalistička inicijativa“ (ASI) Sekcije „Međunarodnog udruženja radnika i radnica“ (MUR)
