Иван Горан Ковачић

Рођен: 21. ожуjка 1913. у Луковдолу; Убиjен: 13. српња 1943. у Бунову. У селу Бунову на десноj обали Дрине злочиначки четнички револвер испалио jе 13. српња 1943. метак у великог књижевника Ивана Горана Ковачића.

Престао jе живjети човjек коjи jе о клању, четничком и усташком, и злочину уопће, вриснуо наjзначаjниjи просвjед, наjдубљу осуду мрака коjу памти еуропска литература:

Посљедње свjетло приjе страшне ноћи
Био jе бљесак муњевита ножа,
И врисак, биjел jош и сад у сљепоћи,
И биjела, биjела крвникова кожа;
Jер до паса сви су били голи
И тако наги очи су нам боли.

Горан се родио 21. ожуjка 1913. у Луковдолу у Горскоме котару од оца Ивана и маjке Руже. Нижу пучку школу полазио jе у родноме селу, а реалну гимназиjу у Карловцу и Загребу. Почетком листопада 1932. уписао се на загребачко Свеучилиште, али мучен сиромаштвом и болешћу, студиj ниjе завршио. Након изласка књиге новела Дани гњева 1936. запослио се у Хрватском дневнику гдjе jе као уредник културне рубрике радио све до љета 1940.

Те jе године почетком ожуjка наступио на Књижевним вечерима с неколицином хрватских књижевника у Марибору и том се пригодом особито сприjатељио с Владимиром Назором. Двиjе године касниjе заjедно ће отићи у партизане средивши претходно, брижно, своjе рукописе. Не рачунаjући његову прву збирку Поезиjе, што jу jе обjавио с jош двоjицом младих пjесника године 1932., Иван Горан Ковачић ниjе доживио излазак своjих касниjих књига. Све његове књиге: Огњи и роже, Свети псовач, Есеjи и оцjене, приjеводи стране лирике и Изабрана дjела излазе послиjе Другог свjетског рата. За прве Горанове радове, особито за пjесме из збирке Огњи и роже, важна jе приврженост завичаjу и људима коjе jе дао умjетнички снажно и одговараjућим jезичним средствима на каjкавском нарjечjу.

Врхунац Горанова стварања и дjела jе поема Jама, настала у ратним данима. Класична у композициjи, складна у изразу и богата сликама, та jе поема умjетнички jединствен просвjед на сабласну стварност злочина, но истодобно и химна слободи и хуманости, коjа надмашуjе све што jе у нас на сличну тему лирски написано. У бити Jама описуjе однос жртве и злочинца, а жртвом jе сам пjесник коjи у своjе име казуjе jезовиту стварност тисућа жртава. У њоj нема ниjедне нескладне риjечи, ниjедне изравне пароле или вербалне осуде. Узвишеним и људским риjечима изражава све:

Зар има мjесто болести и мука,
Гдjе трпи, пати, страда човjек жив?
Зар има мjесто гдjе удара рука,
И живиш с оним коjи ти jе крив?...

И док буде и посљедњи Човjек живјео, Jама ће снагом умjетничког досега бити траjна осуда злочина и химна човjекове слободе, истине и љепоте, химна људског достоjанства.

Иван Горан Ковачић