«ANARHO-SINDIKALISTIČKA INICIJATIVA»

Četrdeset i dva dana u Srbiji je bilo ozvaničeno vanredno stanje: trebalo je da saznamo ko pije a ko plaća, ali tek sada nam zaista nije jasno ko je i s kim koliko pio, ali znamo ko će opet sve to platiti. Da bi se država "razračunala" sa kriminalom bilo je neophodno ukinuti pravo na štrajk i ostale sindikalne aktivnosti, zabraniti okupljanja i komentarisanja odluke o uvođenju vanrednog stanja – dakle koristeći se oruđima fašističkih režima, oruđima koja omogućavaju nesmetanu manipulaciju i represiju.



Dva dana nakon dostavljanja medijima saopštenja Anarho-sindikalističke inicijative vezanog za ubistvo Zorana Đinđića, policija je izvršila pretres stana, zaplenu računarske opreme i mobilnog telefona jednog od članova beogradske lokalne grupe ASI-ja. Nalog po kojem je policija radila potpisao je ministar za rad Dragan Milovanović koji se, nastavljajući svoju politiku izdaje radničkih interesa, svaki dan susreće sa žestokim otporom onih koje je izdao: «divlji», jedino po merilima Države, štrajk preko 300 radnika IMT-a na najbolji način govori da se nećemo pomiriti sa stanjem koje nam je nametnuto i koje nam oduzima deo po deo života.

Nakon privođenja naš član je ispitivan više od šest sati u vezi sa radom sindikata, članstva i načina organizovanja. Za sve to vreme našem članu nije saopšteno koji je zakon prekršen dostavljanjem saopštenja – budući da niti jedan medij nije objavio naše saopštenje. Našem članu je određen pritvor od trideset dana i odveden je u pritvorsku ćeliju policijske stanice "29. novembar". Boraveći u ćeliji dolazio je u kontakt sa drugim privedenim licima koja su od strane policije sistematično premlaćivana (npr. bejzbol palicama po celom telu, naročito kolenima), koja su naterana da potpisuju prazna priznanja i kojima je od strane specijalnog tužioca prećeno mučenjem i smrću. Nakon tri dana, naš član je pušten – ponovo bez ikakvog obrazloženja razloga privođenja - i usmeno mu je naređeno da ne komentariše u javnosti stvari koje je video i čuo u ćeliji.

Dokument koji je naš član dobio prilikom određivanja pritvora u obrazloženju kaže: «Imenovani je dana 14. 03. 2003, godine lišen slobode, s obzirom da postoji sumnja da bi svojim daljim boravkom na slobodi ugrozio bezbednost drugih građana i bezbednost Republike.» Očigledno je da država, odnosno njena udarna snaga – policija, smatra da danas bezbednost građana mnogo više ugrožavaju ljudi koji javno iznose svoje mišljenje nego oni koji svaki dan otpuštaju hiljade radnih ljudi, oni koji žive od neplaćenog rada tih ljudi, oni koji primoravaju mladiće da se obučavaju da ubijaju ili oni koji gaze pešake po Beogradu.



Represija nad našim sindikatom nije završena privođenjem jednog od naših članova. Naša članica, baletska radnica, zaposlena u Narodnom pozorištu u Beogradu je bila izložena pretnjama i zastraživanju od strane njoj nadređenih. Ministarstvo unutrašnjih poslova uputilo je dopis Ministarstvu kulture Srbije koje je, opet, uputilo dopis nadležnima u Narodnom pozorištu za zahtevom za nadziranje i izveštavanje o «eventualno spornim» aktivnostima naše članice. Prilikom razgovora sa operativno-izvršnim direktorom pozorišta naša članica je upozonata sa tim da je nad njom vršena prismotra tokom dužeg vremenskog intervala. Kao neka od potencijalno krivičnih dela iznete su sumnje da je: propagirala slobodnu ljubav u svom iznajmljenom stanu, pisala grafite protiv privatizacije, organizovala parolašku grupu u pozorištu, učestvovala u deljenju letaka ispred ministarstva kulture i delila naš propagandni bilten «Direktnu Akciju» drugim zaposlenima u pozorištu. Važno je primetiti da operativno-izvršni direktor do sada nije kontaktirao sa našom članicom iako je on osoba zadužena za regulisanje finansija unutar pozorišta dok našoj članici, kao i mnogim drugim zaposlenima u Narodnom pozorištu, već više od šest meseci nije isplaćen šestomesečni ugovor.

Ponovićemo da su jedino fašistički režimi u bližoj istoriji pribegavali ovakvim metodima borbe protiv sindikalno organizovanih radnika i radnica. Ukoliko se zastrašivanja budu nastaviljala Anarho-sindikalistička inicijativa će iskoristiti sva raspoloživa sredstva u zaštiti prava naše članice.




Imperijalizam SAD nastavljen je ratom protiv stanovništva Iraka. Pozivajući se na fantomski božji blagoslov, zaštitu slobode i demokratije, SAD su u još jednom privatnom ratu obezbedile prevlast na Bliskom istoku i kontrolu nad iračkom naftnom industrijom. Pored toga, rat može sprečiti duboku ekonomsku krizu i dalje slabljenje dolara. Vlada Republike Srbije nije našla za shodno ni da prokomentariše ovu vojnu avanturu svog velikog prijatelja i donatora, zaboravljajući da smo sve to i sami proživeli u ne tako dalekoj prošlosti. Anglo-američki varvari su, između ostalog, omogućili da 170.000 predmeta nastalih u sam osvit civilizovanog ljudskog društva - predmeta koji su istorija svih nas, celokupne ljudske civilizacije - dopadnu ruku enormno bogatih kolekcionara sa «zapada» koji će ih vešto skloniti od očiju «običnog» sveta.



Najveće sindikalne centrale nastavljaju da omalovažavaju istoriju radničke borbe – Savez samostalnih sindikata ove godine neće obeležavati Prvi maj, dok će "Nezavisnost", po drugi put, na proslavu dovesti osvedočene neprijatelje radničkih interesa – Socijaldemokratsku partiju. Partiju koja je u parlamentu izglasala zakon o radu koga bi se postideli neki od najgorih konzervativaca današnjice.
Sve dok sindikati nastavljaju saradnju sa državom i partijama, radnička prava će ostati neostvarena i zaboravljena.



Krajem aprila se navršava 19 godina od ubistva sindikalnog aktiviste Radomira Radovića. Radomir Radović je jedan od retkih sindikalista koji se javno zalagao za stvaranje sindikata nezavisnih od države. Radović je 20. aprila 1984. godine uhapšen sa još 27 učesnika na jednom od skupova «Otvorenog univerziteta». «Otvoreni univerzitet» je bio naziv za seriju diskusionih tribina, održavanih u tajnosti po beogradskim stanovima tokom osamdesetih godina, koje su pružale priliku za razmenu mišljenja među disidentima. Radomir je sutradan posle privođenja pušten iz pritvora da bi već sledećeg dana bio odveden u policiju u pratnji dvojce službenika tadašnje Državne Bezbednosti (Mirosavljević i Petrović) i bio ponovo pušten oko ponoći tog dana. U ponedeljak 23. aprila Radović je otišao na posao, poslepodneva tog dana se video sa svojom devojkom sa kojom se rastao oko 19h – od tada ga više niko nije video. 30. aprila 1984. godine Radomir Radović je pronađen mrtav u kućici svoje tetke u selu Orašac. Uprkos zvaničnom nalazu koji je Radomirevu smrt okarakterisao kao samoubistvo mnoštvo činjenica govore da je Radomir bio još jedna žrtva državne torture. Anarho-sindikalistička inicijativa se priključuje zahtevima saradnika, saradnica i porodice Radomira Radovića za otvaranje dosije državne bezbednosti koji bi trebalo da razjasne nepoznanice vezane za njegovu smrt. Država i kapitalizam ubijaju ali mi nikada ne zaboravljamo.



Verujemo da će nakon ukidanja vanrednog stanja ponovo doći do zahuktavanja radničkog bunta i da će radnici i radnice prozreti sindikalnu birokratiju i državne strukture – odbacujući taktiku manjeg otpora i čekanja na izvršenje lažnih obećanja, a prihvatajući radikalnu borbu na svim frontovima za svoja prava.



U Beogradu,
24. aprila 2003. godine

Sekretarijat Anarho-sindikalističke inicijative – Međunarodno udruženje radnika i radnica