Društvo, čiji smo deo, nalazi se danas u teškoj situaciji: tzv. reforme, koje su zamišljene sa ciljem dovršenja procesa uklapanja privrede u propisane liberal-kapitalističke okvire, izvedene su na najgori mogući način. Šta više, nisu izvedene do kraja, čime se naše društvo našlo u rascepu između loše prošlosti i loše budućnosti – a posledice »tranzicije« svi osećamo. Preko milion nezaposlenih, preko dva miliona siromašnih, dva miliona ljudi na ivici siromaštva – sve su to brojke koje jasno govore o stanju u kome se nalazimo. Dosadašnji uspesi »progresivnih reformskih snaga« mere se polovinom populacije koja sada po svim merilima pripada kategoriji socijalnog slučaja, fabrikama koje se svakodnevno zatvaraju, i hiljadama radnica i radnika koji svakodnevno ostaju bez posla, na ulici, osuđeni na propast.

Uprokos situaciji koja zrači očajanjem, postoji trunka nade: nezadovoljstvo radništva širom zemlje postaje sve očiglednije, a štrajkovi, blokade puteva i okupacije javnih zgrada, samo su neki od oblika izražavanja tog nezadovoljstva. Ono što im je svima zajedničko jeste odbacivanje poslušništva, koje traži država, i odbijanje klasnog kompromisa, koje nudi sindikalna birokratija željna moći, udružena sa proždrljivom buržoazijom. Direktna akcija – osnovno i najefikasnije sredstvo anarho-sindikalističke borbe je sponatno otkrivena od strane potlačenih i sada ona predstavlja batinu kojom razuzdane mase – još uvek nedovoljno koordinisano i organizovano – udaraju po praznim glavama gazda i politikanata. Ne, proleterijat ne želi više da se saginje, i zato on traži samo dve stvari, one dve stvari za kojima je uvek žudeo – hleba i slobode! Ne ustav, ne monarhiju, ne republiku, ne reforme, ne Srbiju do Tokija! – hleba i slobode!

Upravo je u tome bit: iako nesvesni te činjenice, danas radnici i radnice u Srbiji nastupaju, kako po metodu rada, tako i po delu svojih zahteva, sa anarho-sindikalističkih pozicija. Anarho-sindikalizovane mase predstavljaju jedinog protivnika postojećem sistemu, kapitalizmu, i upravo zato jedino anarho-sindikalistički pokret može srušiti ovog monstruma i uspostaviti jedno novo, pravedno društvo, u kojem će čovek konačno postati čovekom.

Iz tog razloga jedinu istinski revolucionarnu snagu danas u Srbiji predstavlja Anarho-sindikalistička inicijativa – vreme koje je pred nama dokazaće opravdanost ovakve reputacije. U tom smislu, nedavno održani, drugi po redu kongres Anarho-sindikalističke inicijative, sada to slobodno možemo reći, ostaće trajno ubeležen kao istorijski. Takvo njegovo značenje ogleda se, pre svega, u donošenju novog statuta; iako statut, sam po sebi, ne mora predstavljati revolucionarni novum (ukoliko ostane mrtvo slovo na papiru), statut o kom govorimo, bazirajući se na revolucionarnoj tradiciji anarho-sindikalizma, doslovno prenosi revolucionarne principe u svakodnevnu praksu. Novi statut, iako kreiran za rad u uslovima dalje egzistencije kapitalističkog sistema, ipak u sebi nosi osnove organizovanja i delovanja u okvirima budućeg, besklasnog društva – Anarhije. Drugim rečima, u pitanju je dokument koji prevazilazi okvire postojećeg društva, dakle, dokument koji organizaciju daje revolucionarni karakter.

Skupa sa radnicima i radnicama iz Pirota, Čačka, Smedereva, Valjeva koji su već uzeli sopstvenu sudbinu u svoje ruke Anarho-sindikalistička inicijativa će nastaviti sa agitovanjem za što radikalnijim i organizovanijim sukobima sa gazdama i predstavnicima državnih struktura, zahtevajući ukidanje svih represivnih odnosa i institucija i organizujući snage za odlučujuće sukobe sa buržoazijom. Trenutak obračuna koji će najzad sve stvari staviti na svoje mesto nije daleko – domaći politikanti i gulikože, kao i njihovi mentori iz sveta su u svojoj bahatosti otišli toliko daleko da je revolucionarni odgovor nas, eksploatisanih, jedino što ima ikakve šanse da celokupno čovečanstvo, kao i planetu na kojoj živimo, spase od potpunog uništenja i nestanka. Njihovo vreme je isteklo i jedino onaj ko ne želi da vidi - to ne shvata. Oni više nemaju ništa – mi možemo dobiti sve.

Pralamentarni cirkus, kojim nas buržoazija pokušava zamajavati tokom poslednjeg perioda radi samo u našu korist. Poverenje u političare i njihove stranke opada neverovatnom brzinom, dok javno izneseni predlozi za »drugačije« vrste reformi na najbolji način dokazuju našu tezu da sve, ponavljamo, sve političke partije rade jedino suprotno interesu radništva i seljaštva. Političke partije nisu u stanju da promene tok reke splačina u kome se naše društvo nalazi – jer sve one žele da zadrže istog krmanoša. Jedino revolucionarna borba, organizovana odozdo na gore, može izvući nas, davljenike, na kopno slobode.

Novi dokument, te jasnije struktuiranje organizacije, predstavljaju osnovu na kojoj će početi ozbiljan revolucionarni rad. U ovom trenutku, Anarho-sindikalistička inicijativa se nalazi pred velikim zadacima, no, sa kvalitativno drugačijom strukturom i već akumuliranim iskustvima, ona će sasvim sigurno moći da odgovori na sve izazove koji se pred nju stavljaju, i, sasvim sigurno, ona će uspeti da dâ svoj doprinos opštoj revolucionarnoj transformaciji čovečanstva!

Živela međunarodna solidarnost!
Živeo anarho-sindikalistički pokret!
Živela revolucija!


U Beogradu, 24. februara 2004. godine