Međunarodno udruženje radnika i radnica - MUR

MUR – Prva epoha. Od stvaranja do kongresa u Hagu (1872).

Skraćenica MUR označava Međunarodno udruženje radnika (Asociación Internacional de Trabajadores - AIT). Nakon nekoliko bezuspešnih pokušaja (Flora Tristan 1843, Marks - Engels 1847, Dežak - Kerderoa 1855, Londonski sastanak jula 1863 itd.) MUR je stvoren 28. septembra 1864. u Londonu na mitingu održanom u Sent-Martins Holu, a na inicijativu Anrija Tolena, Perašona i Limuzena.

Na kongresu je osnovan komitet koji su sačinjavali Odžer, Kremer, Viler, Veston, Le Libez, Fontana, Volf, Ekarius i Marks, a koji je objedinjavao najrazličitije kriterijume: italijanski verski patriotizam, engleski reformizam i francusku revolucionarnu radničku klasu. Tu je osnovan MUR i sazvan je kongres koji je trebalo da se održi u Briselu 1865. Komitet je izradio deklaraciju o načelima i privremene statute koji su, nakon što ih je pročistio Marks, prerasli u Poruku radničkim klasama oktobra 1864. Prevod teksta na francuski jezik sadržao je izvesne razlike koje će se vremenom pokazati kao važne budući da nije razjašnjeno do kraja da li se političko delovanje shvata kao sredstvo ekonomske emancipacije ili je ono njoj bilo podređeno.

Najavljeni kongres u Briselu se nije održao, ali je zato održana konferencija u Londonu (25 - 29 septembra) uz učešće predstavnika iz Belgije, Švajcarske, Engleske i Francuske (prema pojednim izvorima, koji su se rukovodili rečima Odžera, nije bilo predstavnika iz Nemačke, Španije, Italije i Poljske): Varlen, Tolen, Fribur, Limuzen, Beker, Diple, De Pap, Odžer, Kremer, Viler, Hauel, Veston, Ekarius, Marks, Vesinje, Jung, Volf, Dipon, Božinski (Bobczynsky) itd. zakazaju kongres u Ženevi.

U Ženevi je, dakle, održan prvi kongres MUR-a (3 - 6 septembra 1866) uz prisustvo šezdesetak delegata, mahom iz Francuske i Švajcarske, i tom prilikom će se pojaviti obrisi dve tendencije koje će se u budućnosti boriti za prevlast: autoritarci i liberteri (kongres je obeležila i rasprava o potrebi prisustva intelektualaca koji su konačno prihvaćeni sa 25 glasova za u odnosu na 20 protiv). Na kongresu je usaglašeno da svi treba da budu produktivni, da radno vreme ne prelazi osam sati, da se ide u pravcu ukidanja nadničarskog rada.

Nakon kongresa MUR je osnažnio (štrajkovi u Francuskoj) što dovodi do drugog kongresa (Lozana, 2. septembar 1867) na kome je učestvovalo 72 delegata, opet mahom iz Švajcarske i Francuske, koji su rešavali pitanja po ugledu na Prudona, a udaljavajući se od marksizma (uzajamno pomaganje i federacija kao aktivna sredstva, integralna nastava, univerzalni jezik), pri čemu se zapravo nije razjasnilo šta je to Država niti kakav je odnos između socijalne i političke emancipacije; kongres je, s druge strane, osudio militarizam i zatražio aboliciju vojski, dok je ujedno, uz očiglednu kontradikciju, pristupio Kongresu za mir i slobodu; na zasedanjima posebno su se istakli De Pap, Bihner, Ekarius i Gijom.

Na trećem kongresu (Brisel, 6 - 13 septembra 1868), sa Bakunjinom unutar MUR-a, prisustvovalo je stotinjak delegata, većinom iz Belgije, i po prvi put jedan španski predstavnik (Antonio Marsal Anglora). Posebno se izdvojilo prisustvo De Papa; i pored toga što su se donele razne odluke (štrajk protiv rata, integralna nastava, granice štrajka, poziv da se ukine Liga za mir i priključi Internacionali), središte rasprave se vodilo oko teritorijalne pripadnosti: ozbiljno se postavio problem kolektivne svojine, koja je prihvaćena na štetu individualne, dok istovremeno Prudonske teze o uzajamnoj pomoći i saradnji nisu odbačene, zbog čega se može reći da je kongres branio koegzistenciju između mutualizma i kolektivizma.

Uporedo sa održavanjem kongresa u Briselu, održan je kongres Lige za mir koji je osudio socioekonomsko izjednačavanje, što je dovelo do istupanja Bakunjina, Fanelija i Reklija koji su osnovali Alijansu socijalističke demokratije, koja se raspala aprila meseca kada je MUR priznao njene grupe u Španiji, Švajcarskoj, Italiji i Francuskoj kao sekcije Internacionale (marta 1869).

Na četvrtom kongresu (Bazel, 6. septembar 1869) sastalo se 72 delegata, ravnomernije nacionalno zastupljeni u odnosu na ranije, sa dvojicom Španaca među njima. Ponovo se povukla rasprava o zemljišnoj svojini iz koje su kao poraženi izašli ne samo prudonisti, već i marksisti, a u korist bakunjinista i kolektivističkih antiautoritaraca: socijalno pravo da se ukine individualna svojina zemlje, ukidanje nasledstva, stvaranje odbrambenih blokova, ukidanje mesta predsednika u sekcijama. Snažno se istaklo prisustvo Bakunjina koji se nametnuo Federalnom savetu. Nakon kongresa započeo je francusko - pruski rat, koji je bio koban za MUR, zbog čega se najavljeni kongres sveo na Londonsku konferenciju (17 - 23 septembra 1871) na kojoj je prisustvovao Anselmo Lorenso i pri čemu je jedni cilj konferencije bio da se potvrdi prevlast Marksa nad Bakunjinom, što je za posledicu imalo odgovor federacije putem čuvene Memorije i saziv Kongresa u Sonviljeu (za 12. novembar 1871) koji je ograničio funkcije vrhovnih komiteta, uključujući tu i Federalni savet.

To je bio početak raspada, tim pre što su Englezi napustili MUR. U ovakvim okolnostima dolazi do petog kongresa (Hag, 2 - 9 septembra 1872) sa 69 delegata iz jedanaest zemalja (uz namerno odsustvo Italijana), od kojih su petorica bili Španci (Gonsales Morago, Alerini, Farga, Alonso Marselau i marksista Lafarge); većina su bili Nemci i članovi Federalnog saveta; Švajcarci i Španci su pokušali da nametnu glasanje po ključu članova ili federacija, ali to nisu prihvatili autoritarci koju su raspolagali većim brojem delegata; učvrstila se moć Federalnog saveta, zahtevalo se formiranje jedne političke stranke, odnosno pretvaranje MUR-a u instrument za preuzimanje vlasti, sledi isključivanje Bakunjina i Gijoma, premeštanje Federalnog saveta u Njujork. Sledećeg dana je došlo do antiautoritarne reakcije: do kongresa u Sant-Imijeu (15 - 16 septembra) i stvaranja antiautiritarnog MUR-a, koji je pokazao da su radnici u Evropi uz Bakunjina.

Šesti kongres je održan u Ženevi 1873. Sedmi i poslednji kongres održan je u Filadelfiji, gde se MUR i raspao 1876.


MUR - Druga epoha: od rekonstrukcije do 1938.

Nakon nestanka Prve internacionale, u dušama mnogih ugnezdila se želja da se krene sa rekonstrukcijom; taj proces će, međutim, biti dug i trnovit. Načela koja je trebalo da definišu novu Internacionalu videla su se u francuskom CGT-u, ali su, na opšte iznenađenje, iz francuskog sindikata potekle glavne poteškoće. Francuski CGT, kao i NAS, bili su pripojeni berlinskom sekretarijatu reformističkog karaktera i nije im pošlo za rukom da ovaj sekretarijat povede raspravu o generalnom štrajku i antimilitarizmu, zbog čega će NAS istupiti iz njega 1907. godine, a CGT neće prisustvovati konferencijama 1905. i 1907.godine. Ujedno će se 1909. odbaciti njihov predlog za održavanje kongresa.

Dakle, bilo je sindikata koji su uočavali potrebu za novom organizacijom, ali se nije išlo dalje od toga. Godine 1913. postavljeni su pravi temelji koji će dovesti do pojave nove Internacionale; tačnije, od 27. septembra do 3. oktobra u Londonu se okupljaju revolucionarni sindikati USI (Ambris, Rosini, Koria), SAC (Jensen), FVDG (Kater), NAS i drugi iz Argentine, Austrije, Belgije, Brazila, Kube, Engleske, Nemačke, Holandije, Poljske, Švedske i Španije (Valjina prisustvuje kao gost), čak 65 federacija koje je predstavljalo 38 delegata (osetilo se odsustvo francuskog CGT-a, ali je ipak bilo predstavnika iz Francuske); sastanak je slabo urodio plodom: doneta je deklaracija o načelima (klasna borba, međunarodna solidarnost, slobodno pridruživanje, antikapitalizam, antidržavnost, direktna akcija, upravljanje svojinom) i oformljen je informativni biro u Holandiji uz objavljivanje časopisa Boletín (koji će izaći u aprilu 1914). Izgledalo je kao da je put utaban, ali je izbijanje Prvog svetskog rata iznudilo odlaganje kongresa u Amsterdamu (najavljenog za 1915) i zaustavilo prethodno pomenuti koordinirani rad (pokušaj da se nastavi prekinuto predstavljao je Kongres mira u mestu El Ferol 1915. godine). Nakon okončanja rata 1919. Švedska, Norveška i Danska sekcija zatražili su održavanje kongresa (koji je sazvao NAS) i koji se na kraju sveo na razgovor između Holanđana i Nemaca.

Ruska revolucija podstakla je mnoge revolucionare (na primer, održavanje kongresa FAUD-a i CNT-a 1919) koji su verovali u Rusiju, ali je ruski kongres (Moskva, 1920) uverio većinu koja se kretala različitim putevima da Rusi teže da se okrenu sindikalizmu, zbog čega su NAS i FAUD sazvali Konferenciju sindikata (Berlin, 16-21 decembra 1920) kojoj su prisustvovali predstavnici IWW-a, FAUD-a, FORA-a, manjina iz CGT-a, Skop-Stjuarda (Schop-Steward), SAC-a, NAS-a uz prisustvo Rusa Belenskog kao posmatrača i pristupanje USI-ja, CNT-a, Saveza sindikata Norveške i Opozicije profesionalnih sindikata Danske (želeći da izbegne stvaranje nove internacionale CGT je napustio konferenciju); tu je savet koji su sačinjavali IWW, FAUD i NAS sastavio (i odobrio) deklaraciju o načelima (revolucionarna radnička Internacionala, klasna borba, antikapitalizam, antidržavnost, direktna revolucionarna akcija, nezavisnost od političkih partija, internacionalizam). Takođe se zatražilo prisustvo na narednom kongresu u Moskvi (maj 1922) kako bi se stvorila jedinstvena internacionala; Osim toga, oformljen je i informativni biro (sa Rokerom, Tanerom i Lansikom) s ciljem da potpomogne pripremu kongresa u Moskvi.

Na kongresu u Moskvi nisu se pojavili predstavnici portugalskog CGT-a, kao ni FAUD-a, jer su odbacivali ovu internacionalu; ostali su se mogli uveriti u represiju koja se nadvila nad anarhistima, zbog čega su poslednjih nedelja otvoreno pokazali svoje negodovanje i distanciranje. Oktobra 1921. FAUD održava kongres u Dizeldorfu na kome prisustvuju strani delegati (Šveđani, Holanđani, IWW) koji su se tokom male konferencije održane paralelno složili da moskovski ISR nije bio valjan za revolucionarni sindikalizam i zatražili održavanje sindikalnog kongresa; takve želje, uz sve veću i bolju spoznaju događaja u Rusiji, dovode do toga da mnogi sindikati napuste ISR (IWW, USI, CNT, urugvajska FORA…), a druge da počnu da oklevaju (Holanđani i Francuzi; tek 1926. osniva se treći francuski CGT; Holanđani se dele, a NVS se priključuje MUR-u; NAS je ostao u ISR-u do 1927). U takvim okolnostima dolazi do Berlinske konfrenecije (16-18 juna 1922) uz prisustvo CGT-U-a, FAUD-a, SAC-a, USI-ja, NST-a, norveške manjine, FORA (sa Orlandom i Abadom de Santiljanom), CNT-a (koji se pojavio poslednjeg dana sa Galom Dijesom i G. Maljadom), uz poruke o priključivanju IWW-a, luzitanskog i danskog CGT-a i uz prisustvo ruskog posmatrača koji je napustio sastanak pre izrečenih cenzura; na sastanku je usvojen Rokerov predlog o karakteru sindikalizma (šest meseci kasnije to će biti deklaracija o načelima MUR-a) koji ukazuje na prelazak sa ranijeg revolucionarnog sindikalizma na anarhosindikalizam; takođe je odbačen ISR i imenovan je biro (sa Rokerom, Petanjom, Borgijem, Jensenom i Šapirom) zadužen da za 22. novembar sazove kongres u Berlinu.

Osnivački kongres MUR-a je konačno održan u Berlinu od 25. decembra 1922. do 2. januara 1923. i računao je na pristupanje sekcija iz Nemačke, Argentine, Čehoslovačke, Čilea, Danske, Španije (pristupanje, ne prisustvo), Italije, Meksika, Norveške, Portugala i Švedske, kao i na članove AAV-a, ruske manjine i pojedinih opozicionih posmatrača iz CGT-U-u.; potvrđeni su dogovori sa prethodne konferencije, odbačene su amsterdamska (reformistička) i moskovska internacionala i proglašeno je stvaranje nove internacionale koja je, na predlog Abada de Santiljana, nazvana MUR kako bi se naznačila veza sa prethodnom. Za prisustvo američkih sindikata, do tada stranih, zaslužan je, izgleda, Abad de Santiljan. Na kongresu su se pojavili mnogi sindikalisti stare grade: Jensen, Lindstan, Severin, Lansik, Lening, De Jogh, Borgi, Orlando, Abad de Santiljan itd. Godine 1923. održana je konferencija u Insbruku na kojoj su prisustvovali predstavnici iz Nemačke, Argentine, Austrije, Holandije, Italije, Norveške i Švedske i na kojoj su prekinute veze sa državnim komunistima.

Drugi kongres održava se u Amsterdamu 1925: organizacija se učvrstila, odredila se ideološka pozicija MUR-a (liberterski komunizam) i kao cilj borbe usvojio se radni dan od šest sati. U Parizu 1926. održan je plenarni sastanak uz prisustvo delegata iz Nemačke, Španije, Francuske, Holandije, Italije, Poljske, Portugala, Švedske i ruskih anarhosindikalista kako bi se krišom razmotrila situacija CNT-a i pitanja propagande. Roker, Santiljan, Šapiro, Suhi, Lansik, Jensen i Borgi sačinjavali su sekretarijat MUR-a kada se stiglo do trećeg kongresa (Lijež, 27-28 maja 1928) koji se bavio pitanjima rata i antimilitarizma, međunarodnim fondovima za pomoć, radnim danom od šest sati i koji je konstatovao probleme koje za revolucionarni sindikat predstavlja pojava fašističkih i diktatorskih tendencija u Evropi. Bile su prisutne sekcije iz Nemačke, Argentine, Belgije, Španije, Francuske, Holandije, Italije, Meksika, Portugala i Urugvaja.

Četvrti kongres, održan u Madridu (16-21 juna 1931) sa 38 delegata koji su predstavljali 25 zemalja, potvrdio je postojeća načela, bavio se međunarodnim industrijskim federacijama, privrednim pitanjima i osudio je nacionalizme. Na narednoj konferenciji (Amsterdam, aprila 1933) dogovoreno je da se kancelarija MUR-a premesti u Barselonu (sve do asturijanske represije 1934. kada je prešla u Francusku). Na petom kongresu (Pariz, 24 - 31 avgusta 1935) usvojene su mere borbe protiv fašizma i raspravljalo se o revolucionarnom nasilju, možda sa ne baš mnogo realizma.

Od 6. do 17. decembra 1937. MUR se okupio na dopunskom kongresu održanom u Parizu na kome se razmatrala borba CNT-a u Španiji i naročito krajnje ozbiljna činjenica koja se ticala ulaska Konfederacije u vladu; delegati CNT-a (Ksena, Antona, Prijeto, Marianet) i Ridger (Rüdiger) želeli su da opravdaju ono što se opravdati ne može, dok je Besnard branio ortodoksnu liniju; CNT nije izvukao deblji kraj na kongresu samo zbog toga što je bio mnogo jači od ostalih sindikata; u stvari, MUR bez CNT-a nije bio ništa. Ova činjenica, konstatovana 1937, materijalizovana je dogovorima na šestom kongresu (Pariz, od 29. oktobra do 7. novembra 1938): o elastičnosti za članove pri primeni taktika, proporcionalnom glasanju; takođe je dogovoreno da se sekretarijat premesti u Švedsku (na predlog CNT-a) sa Andersonom kao sekretarom. Po okončanju rata u Španiji, koji je doveo do poraza CNT-a, MUR postaje senka sa minimalnim prisustvom u svetskom sindikalizmu.


MUR – Od kraja građanskog rata u Španiji do danas.

Ideološki obračun koji je pretpostavio šesti kongres iz 1938. s jedne strane i poraz CNT-a u španskom građanskom ratu s druge ostavio je MUR potpuno oslabljen. Izbijanje Drugog svetskog rata prvo, a zatim razbijanje CNT-a u Španiji zakomplikovalo je stvari još više. Krajem četrdesetih samo su dve sekcije imale minimalni uticaj: SAC i CNT u izgnanstvu, sve ostalo je bilo istorija, manje grupice, prognani pojedinci, neuspesi (francuski CNT koji je zamenio CGT-SR, USI). U takvim okolnostima održava se proširen sastanak u Parizu 12. februara 1949. sa Andresonom kao sekretarom i na kome su sekretarijati MUR-a i Zapadne Evrope računali između ostalog na delegate francuskog CNT-a i CNT-a u izgnanstvu; na sastanku se analizirala situacija i iznova su se potvrdila načela i taktike.

Sedmi kongres, održan u Tuluzu maja meseca 1951, uz učešće predstavnika oba ogranka CNT-a (kolaboracionisti, ne kolaboracionisti) zajedno sa SAC-om, francuskim CNT-om, USI-jem i još nekima, bavio se problemom podele unutar CNT-a, SIA, industrijskim federacijama, propagandom i čuvenom likvidacionom dopunom ili aneksom sa prethodnog kongresa. Naredni kongresi održani u Potou (1953), Marseju (1956), Tuluzu (1958) pokazali su da nije postojala realna organizacija u Americi, rekonstruisani USI (kongres u Kareri 1950) je bio neznatan, francuski CNT je bio pre svega izraslina španskih izgnanika, španski CNT u izgnanstvu čak i posle podele je ostao snažan (više od deset hiljada članova), SAC je bila jedina sekcija koja je dejstvovala na svojoj teritoriji (dvadeset hiljada članova), u Danskoj i Engleskoj gotovo da nije bilo nikakavih pokreta, dok su norveški NSF, holandski NSV i izgnanici bugarskog BKT-a pripadali više istoriji nego sadašnjosti. Ako je sedmi kongres oživeo ideološke principe MUR-a, deseti je, nakon što ih je ratifikovao suprotno mišljenju SAC-a, potisnuo švedski sindikat i time jedinu sekciju koja je imala stvarni uticaj.

Period sedamdesetih godine biće obeležen nepostojanjem bilo kakvog praktičnog delovanja, uz ratifikacije principa i taktika i deklaracije o namerama bez bilo kakvog dometa; pojedine sekcije internacionale zastarevaju, dok druge umiru, nesposobne da se prilagode željama radnika koje, izgleda, revolucionarni stavovi nisu zanimali. Tokom ovog dugog perioda MUR je delovao u ritmu ortodoksnog ogranka španskog CNT-a u izgnastvu, što je bio apsurd, kontradikcija i strašan dokaz dekadencije: MUR je izgledao kao nešto što se ticalo prognanih Španaca i njihovih pojedinih prijatelja. Kongresi u Bordou (1961, 1967), Potou (1963), Monpeljeu (1971) i Parizu (1967) konstatuju da su sekcije fantazmagorične, da propadaju svi pokušaji da se osnaže, da se SAC i NSV i dalje nalaze na margini, da je došlo do podele FORA; stiče se utisak da se kongresi sazivaju po inerciji da bi se imenovali sekretari (Herminal Esgleas i Anibal Fere) i povećale kvote.

Frankova smrt i ponovna pojava CNT-a u Španiji dovode do preokreta u čitavoj situaciji. Kongres u Parizu, kome prisustvuje španski CNT, tada na svom vrhuncu, prekida sa pesimizmom i dekadencijom, tim pre što su Španci zatražili ponovni ulazak SAC-a i potvrdili svoju apsolutnu dominaciju; nadalje će MUR funkcionisati u skladu sa željama i dinamikom španskih libertera; pa će se tako kongres u Madridu (1984), pored toga što će otvoriti vrata danskom ASO-u, baviti španskim pitanjima (arhive u Amsterdamu, sukobi sa socijalistima); kongres u Bordou (1988) beleži značajno povećanje broja delegata i posmatrača i ulazak brazilskog COB-a i austrijskog ASF-a, dinamika koja će se prekinuti u Kelnu (1992). MUR-ov XX kongres u Maridu (1996) započeo je spektakularnom aktivnošću članova lokalnog CES-a, prisusutvom velikog broja delegata i posmatrača i pristupanjem sedam sekcija (diskutabilne reprezentativnosti), a okončao se negativno isključivanjem frakcija francuskog CNT-a i italijanskog USI-a (po želji španskog CNT-a kao posledica njihovog učešća na sindikalnim izborima).

Preuzeto iz Nacrt istorijske enciklopedije španskog anarhizma, Migela Injigesa (Madrid, 2001); Prevod: CLS, 2006.

---

Sindikalna konfederacija "Anarho-sindikalistička inicijativa" je na XXII Kongresu MUR postala sekcija Internacionale u Srbiji. Na ovoj stranici na našem sajtu je moguće doći do najnovijih informacijama posvećenih Internacionali i delovanju naše Konfederacije u njoj.