Iberijska anarhistička federacija - FAI

1) Od osnivanja do 1939.

FAI, skraćeno od Iberijska anarhistička federacija (Federación Anarquista Ibérica), osnovan je na valensijanskoj konferenciji 1927. godine i u anarhističkim medijima popularno se naziva la específica.

Prateći njegove korene dolazimo do Saveza bakunjinista iz 19. veka od kada zapravo manje-više organizovane anarhističke grupe nikad nisu prestale da postoje. Kao faktore koji su povoljno uticali na pojavu FAI-ja i kao njegove bliže preteče možemo navesti:

1) Tekstove Lopes Aranga i Abada de Santiljane u kojima su se zalagali za udruživanje (anarhista i CNT-a) i za eliminaciju komunista i reformista iz konfederalnih sindikata, uglavnom preko argentinskog časopisa La Protesta.
2) Stvaranje Regionalne federacije anarhističkih grupa Katalonije i, na zahtev grupe Los Solidarios, izbor Nacionalnog komiteta anarhističkih grupa za celu Španiju 1922-1923.
3) Kongres anarhističkih grupa u Lionu 1925. na kom je dogovoreno stvaranje Federacije anarhističkih grupa sa španskog govornog područja u Francuskoj, koja je potom održala svoj kongres u Marseju 1926. uz prisustvo anarhističkih federacija Katalonije, Portugala i Andaluzije.
4) Pokretanje 1925. Buenkasovog časopisa El Productor iz Blanesa, koji će poslužiti kao ujedinitelj.
5) Reorganizacija anarhističkih grupa Katalonije i čitave države krajem 1925, kao i osnivanje nacionalnog komiteta anarhističkih grupa na čije čelo je postavljen Migel Himenes.
6) Reakcija anarhista protiv sindikalnih zloupotreba pestanjista (pestañistas - Prim. prev. pristalice Anhela Pestanje) preko časopisa Solidaridad Proletaria.
7) Kongres portugalskih anarhista, Lisabon 1927. Godine 1924, nacionalni komitet Portugalske unije anarhista, koju su osnovali Manuel Peres, Fransisko Kintal i Fernando de Almeide, predložio je na lisabonskoj plenarnoj sednici stvaranje FAI-ja, sa komitetom čije bi sedište bilo u Lisabonu s obzirom na tadašnju situaciju u Španiji (po rečima Manuela Peresa) i 1923. konferencija u Evori.
8) Regionalna plenarna sednica federacija anarhističkih grupa Katalonije, marta 1927, vidno posećenija, koja nije toliko preteča koliko početak FAI-ja budući da se na ovoj sednici raspravljala jedna tačka dnevnog reda a to je bila konferencija u Valensiji.

Stoga, osnivanje FAI-ja je u suštini kulminacija jedne široko rasprostranjene želje poluostrvskih anarhista (uključujući frakciju u izgananstvu u Francuskoj). Taj veliki broj dešavanja koja su mu prethodila dovode nas do konferencije u Valensiji (25-26. jul 1927) na kojoj se zvanično osniva FAI. Konferenciju je otvorio Migel Himenes čuven po zaslugama u dotadašnjim naporima; prisustvovali su Nacionalna federacija anarhističkih grupa Španije, regionalne federacije Andaluzije i Katalonije, Savez portugalskih anarhista, CNT Katalonije i Levantea, Senina federacija, anarhističke federacije Granade, Kasteljona, Alikantea, Elde i Valensije, sekretar Anarhističke internacionale, kao i pojedinci i druge razne grupe; uz sve njih FAI-ju pristupaju portugalski CGT, FN anarhističkih grupa sa španskog govorno područja iz Francuske, MUR, razni liberterski časopisi i različite anarhističke i antimilitarističke federacije zajedno sa pojedincima i grupama.

Od odluka sa Konferencije izdvajamo:
1) Konstituisanje FAI-ja udruženim snagama Nacionalne federacije anarhističkih grupa Španije, Portugalske anarhističke unije i Federacije španskih anarhističkih grupa iz Francuske. Njegovim komitetom, čija bi nadležnost obuhvatala celo poluostrvo, naizmenično bi upravljala svaka od ove tri organizacije.
2) Udruživanje sa CNT-om, pri čemu obe strane zadržavaju potpunu autonomiju.
3) Učešće u svim životnim aktivnostima. Prisustvo u svim tipovima anarhističkih organizacija.
4) Kampanja protiv iberijskih diktatura. Učešće u svakom obliku pobune kako bi se ona usmerila ka narodnom interesu. Odbacivanje paktova sa političarima.
5) Komiteti za zatvorenike koje bi sastavljali CNT i FAI.
6) Pridruživanje MUR-u i Anarhističkoj internacionali i rad na integraciji obe
7) Izdavanje biltena
8) Pokazivanje poverenja u sposobnost anarhističkog struktuiranja društva na osnovama antiautoritarizma i federalizma.

Naredne godine na plenarnoj sednici CNT prihvata udruživanje sa FAI-jem, ali značaj FAI-ja se može primetiti tek od 1930. godine kada Huanel preuzima sekretarijat CP-a nove federacije i kada se značajno uvećava broj federalnih grupa. Već na konfederalnom kongresu 1931. snaga FAI-ja je očigledna, ali njegov prelazak u prvi plan biće posledica događaja sa početka Republike: zakon o odbrani Republike (decembar 1931), rađanje pokreta Tridesetorice (treintismo, avgust 1931), ponovno pojavljivajne grupe Los Solidarios - Nosotros. Od tog momenta FAI postaje centar kome se okreću protivnici revizionizma i reformizma i, ostavljajući po strani svoju prvobitnu funkciju ideološkog produbljivanja i usmene propagande, pretvara se u čisto revolucionaran organizam, gotovo specijalizovan za pobune i svaki put sve dublje inkorporiran u CNT (posebno nakon poraza „treintizma“ i sindikalista, dominacije grupe Solidaridad Obrera, izbacivanja poumističkih sindikata...).

Kamen međaš FAI-stičke moći čine pobune Figolsa (januar 1932) i Kasas Vijehasa (januar 1933), kao i Aragona i Rijohe (decembar 1933): prva je isključivo rezultat delovanja FAI-ja, u poslednjoj je očigledno učešće obe strane (FAI je poslao Puentea u revolucionarni komitet Saragose) kao simptom da su FAI i CNT počinjali da budu skoro jedno te isto. U oktobru 1933. FAI se okupio na Poluostrvskoj plenarnoj sednici u Madridu (po 21 delegat iz 569 grupa i 4.839 članova); u izveštaju CP-a stajalo je da je FAI preuzeo odgovornost za poslednju pobunu kako bi se izbegla represija na CNT; takođe se konstatuje rast FAI-ja; dogovoreno je da se vrši uticaj na CNT u anarhističkom pravcu, da se zadrži ujedinjenje u komitetima za odbranu i za zatvorenike, da se pojača napad na već oslabljenju kapitalističku ekonomiju, da se savetuje apstinencija na izborima i oružana pobuna u slučaju pobede desničara, da se aktivira antimilitarizam, širi štampa FAI-ja (la específica), da se komitet premesti u Saragosu i sačini izveštaj o liberterskom komunizmu (za šta su bili zaduženi Puente, Hose Marija Martines, Karbo i Noha, a što nikada nije učinjeno).

Prema dogovoru sa te plenarne sednice, FAI se digao na pobunu u decembru 1933, i možda upravo zbog toga ni FAI ni CNT (osim u Asturijasu) nisu bili na visini zadatka u okolnostima asturijanskog oktobra 1934. Sa Abadom de Santiljanom u generalnom sekreterijatu, umesto Huanela, stiže se do Poluostrvske plenarne sednice januar-februar 1936. u Madridu; tu se videlo da su se trupe FAI-ja smanjile sa dinamikom uznapredovale borbe (samo 469 grupa) i dogovoreno je da se:

1) Pojača usmena propaganda i ide na stvaranje i federaciju novih grupa.
2) Fiksiraju kotizacije.
3) časopis Tierra y Libertad proglasi zvaničnim organom FAI-ja.
4) Osude paktovi između radnika i buržuja (populistički front - frentepopulismo) i da se bori protiv fašizma u usponu.
5) Antimilitarizam, propaganda protiv vojne obaveze, protivljenje ratu.
6) Podrži održavanje univerzalnog kongresa.
7) Prostudiraju odnosi sa FIJL-om.
8) Ratifikuje antiparlamentarizam (ali nije bilo naglašeno).
9) Pripreme revolucionarni komiteti CNT-FAI-ja (za 4 zadatka: transport i komunikacije, tehnička priprema za borbu, industrijska organizacija, cirkulisanje pobunjeničkih snaga).

Kampanja za apstinenciju bila je slaba i pobedio je populistički front, ali se na pripremi revolucionarnih komiteta očigledno mukotrpno radilo, što će se i pokazati 19. jula pred fašističku pobunu. Kada je rat otpočeo 1936, udruženje CNT-FAI se stopilo i mesecima FAI kao takav nije postojao; zapravo do kraja rata više se pričalo o CNT-FAI-ju i MLE-u nego samo o FAI-ju.

Sa oružanim sukobima ideološka čvrstina FAI-ja se urušava do skandaloznih granica: dva ministra Largove Vlade su bili iz FAI-ja (Monseni i Garsija Oliver), učešće anarhista u institucijama se proširuje. Poluostrvska plenarna sednica u Valensiji (jul 1937) jasno je pokazala u šta se pretvorio organizovani anarhizam; tu je odlučeno:

1) Dati prednost ratu u odnosu na revoluciju
2) Učestvovati u svim vrstama državnih institucija
3) Ojačati veze sa CNT-om i FIJL-om.
4) Sačiniti novu organsku strukturu (koja je poništavala klasičnu strukturu srodnih grupa) koja je nametala geografsko struktuiranje i podržavala priključivanje neanarhističkih elemenata.

To je bila sednica na kojoj se, kako kažu, nije pričalo o anarhizmu. Takve odluke bile su većinski prihvaćene (samo u FL-u iz Barselone je bilo žestokih diskusija) i ispoštovane (s tim da se onima koji se nisu slagali dopustilo da zadrže strukturu po srodnosti). Ono što je usledilo nakon ove plenarne sednice je FAI-stička degeneracija: ulazak u Narodni front, prisustvo u Garsija Oliverovom izvršnom komitetu, čak je došlo do predloga, od strane Martines Prijeta, da se FAI promeni u političku partiju (što je bilo odbačeno, ali sama činjenica da se o toj temi raspravljalo na nacinalnoj plenarnoj sednici MLE-a oktobra 1938. je sramotna).

Napuštanje ideja, taktika, ciljeva, svega, kao logičnu posledicu imalo je povećanje broja članova: krajem 1937. broji 150.000 članova. Ostavljajući po strani FAI iz doba rata (koji je tada to bio samo imenom) rećićemo da je njegov rad bio važan, da su njegovi članovi velikom većinom bili manuelni radnici (sa malim intelektualnim jezgrom) i da je njegovo prisustvo u CNT-u imalo dvojak cilj: da odstrani infiltrirane komuniste i uništi reformističke izvore u onoj meri u kojoj su smatrali da oni sprečavaju normalno funkcionisanje Konfederacije (a u kolikoj meri je samo njihovo prisustvo ometalo to funkcionisanje ocenjivano je na veoma različite načine). Bilo bi nepravedno tvrditi da je FAI bila grupa infiltrirana u CNT, čini se ispravnije tvrditi da je FAI bio naraštaj, tvorevina samog CNT-a od istog momenta kada je FAI stvoren od strane njegovih članova (cenetistas), pri čemu su i proleteri bili njihovi integralni članovi; FAI će biti organizacija iz koje će poteći veliki broj pojedinaca koji će delovati u situacijama ozbiljne opasnosti u ime CNT-a.

Njegovu bazu činila je Srodna grupa (između 3 i 10 članova povezanih prijateljstvom i uverenjima); grupe su se povezivale posredstvom FFLL-a, FFCC-a i FFRR-a (sa njihovim odgovarajućim komitetima - lokalnim, oblasnim, regionalnim i poluostrvskim) i bili su tajnog i ilegalnog karaktera, nije bilo plaćenih članova i njihovi sastanci su se najčešće održavali pod maskom ekskurzija u mestu Kampo Libre, sastanci koji su s druge strane bili pod jakom zaštitom (FAI-sti su išli naoružani), te otuda nikada nije bilo racija. Njihovo uporište je bila Barselona sa okolinom, ali su takođe postali moćni i u Madridu i Andaluziji.

FAI se ne može gledati kao jednoobrazni blok: postojale su različite tendencije (revolucionarni sindikalisti, čistunci, itd.). Čak i kada je pod svojom vlašću imao poluostrvski komitet (sekretari su bili Elisalde, Garsija Oliver, Peirats, Sousa, Abad de Santiljana, Huanel) nije imao moć i autonomija grupa je bila stvarna i veoma široka. FAI nije ništa drugo do moderno uobličenje nečega stalno prisutnog u revolucionarnoj radničkoj klasi: ideja anarhizma, manje-više aktualizovana; u velikoj meri FAI nije bio više od bakunjinističke alijanse FRE-FTRE-a, nije bio drugo do Federacija GGAA sa početka veka; bilo bi apsurdno da anarhisti dopuste da CNT pređe u ruke ljudi koji ga nisu ni osnovali, ni ojačali, ni branili. Alijansa, GGAA i FAI zajedno bili su branioci ideologije radničke revolucije, oni su bili ti koji su sprečili da se špansko revolucionarno radništvo pretvori u čist reformistički sindikalizam. Simptomatična je činjenica da se las especificas pojavljuju u punoj snazi onda kada se naslute rizici, kada se namiriše reformizam, i one - especificas - se pojavljuju iznutra jer su i postojale unutar organizacija. Kada preti opasnost anarhisti se organizuju, to je sve.

Sve rečeno ipak ne opravdava štetnu i sramotnu aktivnost FAI-ja tokom 1936-1939, najcrnju stranicu u istoriji anarhizma.

2) Od 1939. do danas.

FAI nastavlja da postoji u izgnanstvu (poznat kao "Porodica" - La Familia) ali praktično poistovećen sa CNT-om, iako periodično održava sastanke i poluostrvske plenarne sednice koje su često služile za rešavanje ličnih problema i sa tendencijama koje su se zalagale za dominaciju MLE-CNT-a. Između 1944. i 1948. bio je kontrolisan politikom zatvorenosti koja je ukinuta na plenarnoj sednici održanoj u proleće 1950, na kojoj je Hose Boras postavljen za sekretara.

Nakon ujedinjenja 1960-1961, kada su se ponovo pojavile tenzije, u više navrata poslužio je da se odstrane oni koji su smetali većinskoj struju esgleizma (esgleísmo), pa su tako na regionalnom plenarnom zasedanju leta 1963. po strani ostavljeni Botikario, Santamarija i Boras.

Što se tiče njegovog delovanja u ilegali, praktično se ništa ne zna (samo jedna činjenica od važnosti: održavanje plenarne sednice u Madridu, jula 1947, gde je izabran komitet na čelu sa Hose Peresom); u svakom slučaju to delovanje je veoma povezano sa JJLL-om i njegov uticaj morao je biti umanjen s obzirom na prevlast sirkunstancijalista (circunstancialistas) u unutrašnjosti. Tačno je da je s vremena na vreme frankizam znao da osudi neke osobe zbog njihove povezanosti sa FAI-jom, ali sve do novembra 1972, kada se u Barseloni održava Anarhistička skupština prvobitne Federacije anarhističkih grupa Barselone, El Maresme, Baix Llobregat i El Vallés koja će vratiti FAI-stički duh i u maju 1973. objaviti Boletín Interno, FAI-stička aktivnost se da okarakterisati samo kao posmatračka. FAI daje znake života u januaru 1977. kada je na jednom sastanku u Barseloni (dana 30-og) i u danima koji su usledili uhapšeno više od pedeset osoba optuženih za pokušaj ponovnog uspostavljanja FAI-ja. Kasnije objavljuje svoj glasnik Tierra y Libertad, ali u značaju se ni u jednom momentu ne približava svojoj predratnoj poziciji. U decembru 1978. održava Poluostrvsku konferenciju, 60 delegacija (12 obaveštajnih) uz prisustvo članova sekretarijata IFE koji analizira situaciju u zemlji, određuje smernice globalnog pristupa, određuje forme i borbenu strategiju FAI-ja i brine se o štampi i propagandi, a dolazi do sledećih zaključaka:

1) Ponovno pokrenuti njegovo pripajanje IFI.
2) Definisati se kao organizacija anarhista dobrovoljno ujedinjenih radi propagiranja anarhizma, društvenog poretka bez Države, bez autoriteta, bez diktatura i bez eksploatacije primenjujući kao metod direktnu akciju i odbacujući kompromise političkog, parlamentarnog ili državnog tipa; isto tako se odbacuje mogućnost pridruživanja članova aktivnih u religioznim sektama, masonskoj loži, tajnim službama, partijama i vojsci; strukturu će činiti srodne grupe lokalno udružene na federalnoj osnovi i koje će moći da računaju na Poluostrvsku konferenciju kao njihovo najviše telo sa obavezujućim dogovorima i direktnim predstavljanjem grupa.
3) Uzeti učešća u celokupnoj socioekonomskoj problematici države i u gradskim četvrtima kroz liberterske ateneume.

Osim toga, pobrinuli su se za izdavanje časopisa Tierra y Libertad, arhive u Amsterdamu, finansije i imenovanje novog CP-a. U godinama koje slede FAI održava sastanke, utiče manje-više prema konsultovanim izvorima na razvoj CNT-a, ali i dalje ne uspeva da dobije na značaju.

3) Naslovi raznih časopisa.

Barselona 1933-1934. Časopis objavljen u isto vreme kad i La Voz Confederal nakon represije januara 1933, osnovan od strane Peirats y Alaiz.
Takođe ilegalno 1937.
Madrid 1934-1935, ilegalno.

Preuzeto iz Nacrt istorijske enciklopedije španskog anarhizma, Migela Injigesa (Madrid, 2001); Prevod: CLS, 2006.