Kolektivi u Španskoj revoluciji

Mnogi će se složiti da je anarhistički princip „svako prema mogućnostima, svakome prema potrebama“ lepa ideja. Samoupravno društvo u kome svi imaju pravo da odlučuju o tome kako će se stvari razvijati je privlačan ideal. Mogu pevušiti uz „Imagine“ Džona Lenona, a opet odmahnuti glavom i reći ti da je nešto tako neostvarivo u „pravom svetu“. Obično će vam reći da su ljudi „po prirodi“ sebični i egocentrični i da bi pokušaj stvaranja takvog društva odveo u haos.

Ipak, kroz istoriju XX veka obični radni ljudi su uspevali da preuzmu stvari u svoje ruke i da krenu tim putem. Nigde se nije više prišlo idealu istinski samoupravnog anarhističkog društva nego u velikim delovima „republikanske“ Španije tokom Španskog građanskog rata.

Upravo su tu, tokom kratkog perioda od nekoliko godina, seoski i gradski radnici i radnice demonstrirali/e da je, suprotno od haosa, anarhizam izuzetno efikasan, poželjan i ostvariv način upravljanja društvom.

Primeri veličine socijalne revolucije u Španiji navedeni u ovom tekstu su uglavnom uzeti iz „Kolektiva u Španskom građanskom ratu“ Gastona Levala. Leval je bio francuski anarhista koji je, usled progonstva zbog suprotstavljanja regrutaciji tokom Prvog svetskog rata, proveo mnogo godina u egzilu u Španiji i Latinskoj Americi.

U Španiju se vratio 1936. godine upravo na vreme da dokumentuje nastajuću revoluciju u ekonomskim i socijalnim odnosima. Svestan važnosti ovih promena pokušao je da napravi zabeleške za budućnost.

Količina zemlje koja je kolektivizirana je bez presedana. Procene o broju ljudi uključenih u kolektive se kreću od pet do sedam miliona ljudi koji su direktno bili vezani za kolektivizaciju. Ono što je nesumnjivo je to da su milioni na ovaj ili onaj način učestvovali, tokom perioda od nekoliko nedelja do tri godine, u kolektivizaciji. U trenutku kada je kolektivizacija dostigla svoj vrhunac bilo je preko 400 kolektiva u Aragonu, preko 700 u Levantu i preko 300 u Kastilji. Naravno, mnogi odbijaju da poveruju da je toliko ljudi (bilo da su bezemljaši ili sitni posednici) dobrovoljno pristalo na kolektivizaciju.


Nasilna kolektivizacija?

Jedna laž koju često ponavljaju skoro svi istoričari Španskog građanskog rata je ta da su kolone anarho-sindikalističkog CNT-a nasilno sprovodile kolektivizaciju, uz pretnju oružjem. Ironično je, doduše, da su ove optužbe prvo došle od Španske Komunističke partije. Uprkos tome veliki broj istoričara građanskog rata ih i dalje prihvataju kao jevanđelje.

Svakako, ta tvrdnja u sebi ne sadrži ni zrno istine.CNT je bio pre sveg industrijski sindikat sa sedištem u Barseloni i Madridu. U mnogim regionima, poput Kastilje i Aragona, broj članova CNT-a je bio izuzetno nizak. Na primer, u tom trenutku u regionima u kojima je najviše zemlje kolektivizirano, Aragnu, Navari i Riohi, CNT je imao samo 34,000 članova.

Vojne kolone CNT-a su odmah na početku poslate na front i uglavnom nisu uzimale učešća u stvaranju kolektiva. Kao što je Leval rekao: oni su „živeli na ivici sa zadatkom da omoguće da se društvena transformacija sprovede“. Neki dalekovidi borci, poput Durutija, su shvatajući važnost kolektivizacije poslali neke članove sindikata nazad u kolektive. Ali u pitanju su bili iskusni organizatori a ne naoružane trupe.

Na kraju, u svom kolektiviziranim regionima bilo je mnogo „individualista“ kojima je bilo dozvoljeno da ostanu na svojoj zemlji. Daleko od toga da su bili pritiskani da se uključe u kolektive, oni su se vrlo često oslanjali na mnoštvo besplatnih usluga kolektiva. Iako se njihov broj smanjivao vremenom, u mnogim slučajevima su oni ili značajna manjina. Tako nešto se ne bi moglo dogoditi u slučaju da je kolektivizacija bila nasilna.


Aragon

Pogledajmo malo bolje jedan region – Levalov prvi primer: Aragon. 69,5 % od 430,000 stanovnika Aragona su učestvovali u kolektivizaciji, sa preko 400 kolektiva koji su uspostavljeni. Kada je Leval stigao, u februaru 1937. godine, bilo je 275 kolektiviziranih sela, sa 141,430 porodica organizovanih u 24 kantonalne federacije koje su održale svoju prvu konferenciju u mestu Caspe. Jasno je da je ovako nešto veliki uspeh postignut samo sedam meseci nakon fašističkog ustanka.

Leval je posetio najveće kolektive sedam federacija. Kolektivizacija se u većini njih sprovodila na sličan način. Nakon što je zemljoposednik pobegao napravljen je zemljoradnički savet. Dogovoreno je da sva zemlja i mašinerija pređu u zajedničko vlasništvo. Timovi su stvoreni za različite poslove, svaki birajući smenjive delegate seoskih zborova.


Bolji život za sve

Distribucija zajedničkih dobara je sprovedena po principu porodične plate koja je uvedena. Uzimajući u obzir nizak agrikulturni nivo Španije tog vremena jasno je zašto nije bilo moguće odmah uskočiti u komunistički model distribucije (tj. besplatna dobra za sve) u Aragonu i na drugim mestima. Ipak došlo je do drastičnog povećanja životnog standarda, slobodom odlučivanja za sve i širokim nizom besplatnih društvenih usluga.

U selu Graus, na primer, porodična plata (bazirana na porodici koja je opstala kao osnovna društvena forma) je značila uvećanje količine novca koji je dolazio u kuću od 15%. Sve usluge, poput struje ili gasa su bile besplatne, kao i zdravstvene usluge koje su značajno poboljšane. Takođe, obrazovane i druge društvene institucije su bile dostupne svima. Ove promene su u glavnom donosile poboljšanje životnog standarda od 50 do 100 posto.

Došlo je do mnoštva poboljšanja u produktivnosti i efikasnosti. U nekoliko velikih regiona kolektivizacija je omogućila ostvarivanje velikih novih projekata.U Esplusu su sagrađena četri nova svinjca koji su proizvodili stotine životinja, a stado ovaca je uvećano sa 600 na 2000 jedinki. U mestu Mas de Las Mantas stvorena je ogromna kolektivna pekara, koja je na sebe preuzela obaveze proizvodnje hleba i peciva što je do tada bio isključivi zadatak žena u kući. U Alkorisi je došlo do uvećanja količine kultivisane zemlje od 50%, dok je centralizacija krojačkih radnji dovela do uvećanja u produkciji od 66%.

Ovo su samo neki primeri koji pokazuju kako je zemljoposednički sistem sprečavao efikasnu upotrebu zemlje, dok su seljaci i radnici bili suočeni sa izgladnjivanjem svake godine.

Na februarskom sastanku kantonalnih federacija donete su mere koje su odvojile jedan deo obradivog zemljišta za istraživanje mogućnosti proizvodnje kvalitetnijeg semena. Iznet je, na primer, stav da krompir bez insekata može da bude uzgajan na brdima u gornjem delu Aragona. Ove vrste inovacija nisu mogle biti ni sanjane tokom perioda latifundija, tokom kog su se zemljoposednici u potpunosti oslanjali na bezobrazno jeftin fizički rad seljaka,(bez „bacanja“ novca na mašine“, koji ih je održavao sitima i bogatima dok je većina gladovala.

Federacija je takođe pokušala da promoviše razmenu između kolektiva, u kojoj su oni bogatiji distribuirali hranu i mašineriju onima u siromašnijim regionima. Kolektivi su, takođe, dobrovoljno snabdevali namernicama gradove, za razliku od Ruskog građanskog rata (1921) kada su boljševičke nasilne plenidbe pšenice uništile svu solidarnost između ruralnih i urbanih radnika. Kolektivi su takođe snabdevali potrepštinama i front.


Individualisti

Federacija je takođe zauzela interesantan stav prema zemljoradnicima „individualistima“, što čini nesumnjivu razliku između kolektivizacije u Španiji i ubilačke Staljinove „kolektivizacije“ tridesetih godina XX veka. Individualisti su ostavljeni na svojim dobrima, sa tim da kolektivi nisu imali nikakvu obavezu da im pomažu (u praksi su kolektivi itekako izdašno pomagali individualiste). Sa druge strane individualistima je bilo zabranjeno da zapošljavaju radnike, i izgubili su pravo na nasleđe. Mnogi individualisti su na kraju prešli u kolektive, i najčešće su bili privučeni primerom a ne silom.

Aragon je samo jedan od pokrivenih regiona. U nekim drugim regionima je skoro u potpunosti ostvaren komunistički princip rada. Na primer u kolektivu Naval u Hueski je funkcionisao sistem u kome je trebalo samo da odeš do kolektivne samoposluge i uzmeš ono što ti treba. Prilozi i ono što se uzima je beleženo, i sve se složilo na jednostavno popisivanje. U mnogim delovima zemlje ovako nešto nije bilo moguće, i moralo je doći do uvođenja racionalizacije. Ipak, uspesi kolektivizacije su i dalje impresivni, pogotovo ako se uzme u obzir žalosno stanje španske agrikulture u tom periodu.


Industrijski kolektivi

CNT je bio anarho-sindikat koji je organizovao pretežno gradske radnike. Snagu su mu činili pre svega radnici i radnice Barselone i Madrida. Zbog toga može delovati čudno činjenica da industrijska kolektivizacija nije otišla daleko kao agrarna. Ono što se mora razumeti je da je većina tih industrija bila oslonjena gotovo u potpunosti na druge zemlje, kako zbog tržišta tako i zbog sirovina. Te veze su presečene odmah na početku rata na osnovu stava „ne mešanju“ u unutrašnje stvari Španije, koje su zauzele vladajuće klase evropskih država. Takođe, veliki broj fabrika je morao biti preusmeren na proizvodnju sredstava za rat sa fašistima.


Barselona

Uzimajući sve u obzir, uspesi industrijske kolektivizacije su zapanjivali i iznenađivali inostrane posmatrače, poput Džordža Orvela. 3000 preduzeća u Barseloni su kolektivizirana. Odbor, sa zadatkom upravljanja preduzećem, je izabran od strane zbora radnika. Svaka sekcija preduzeća je delegirala svoje ljude da rade sa odborom na dnevnim obavezama. Odbor je slao smenjive delegate u odbor čitave industrije, koji je donosio strategiju čitave industrije.

Većina usluga je značajno poboljšana. Jednake plate su plaćane svim radnicima, a nivo plate je povećan.

Na primer, svi mali električni generatori, do tada u privatnom vlasništvu, su povezani zajedno, a nove brane i generatori su napravljeni da bi obezbedili efikasniji sistem napajanja električnom energijom. Izvori vode, koji su do tada bili oskudni, su unapređeni do 150,000 kubnih metara vode relativno lako.

Možda je najdramatičniji napredak bio vidljiv na tramvajima, osnovnom metodu transporta u Barseloni. Pet dana nakon što su fašisti proterani sa ulica, tramvaji su vozili kontrolisani od strane radnika. Povećan je broj tramvaja sa 600 na 700 popravkom 100 tramvaja koji su ranije otpisani kao nepopravljivi. Novi bezbednosni i signalni sistem su uvedeni. Šine i put su popravljeni i unapređeni, sistem za automatsko upozoravanje je ugrađen, a mnoge linije su reorganizovane. Broj putnika je porastao sa 183,543,516 na 233,557,506. Recite to bilo kome ko vam kaže da radnice i radnici nisu u stanju da same/i upravljaju.

Španska revolucija je dokazala, iako samo na kratko, da ukoliko im se pruži prilika radnici i seljaci mogu da sami upravljaju društvom, i to mnogo bolje nego što to rade gazde. Ukidanje profita kao motiva, i uvođenje novih tehnologija su omogućili unapređivanje života svih.

Radničko samoupravljanje i seoski kolektivi nisu propali zbog nekog nedostatka „ljudske prirode“. Uništeni su od strane fašističkih napada na frontu i državno komunističkih tenkova u pozadini (na primer divizija tenkova pod komandom staljinističkog generala Listera je iskorišćena za uništavanje većine kolektiva u Aragonu). Anarhizam, kao metod organizovanja društva, se suočio sa ispitom istorije i prošao ga je sa visokom ocenom.

Preuzeto iz časopisa Radnička solidarnost, broj 33, 1990. Prevod: CLS, 2006.