Kolona "Duruti"

Kolona "Duruti" je ime prve konfederalne milicije oformljene radi borbe na aragonskom frontu 1936. O njenom formiranju odlučeno je na prvoj sednici Centralnog komiteta antifašističkih milicija (Barselona, 21. juli 1936), a cilj je bio da se uputi na aragonski front gde je najkasnije trebalo da stigne pre 24. jula.

Na njenom čelu nalazili su se Duruti i Peres Faras kao odgovorni vojni tehničar; u početku se smatralo da bi trebalo da broji dvanaest hiljada ljudi, kao i da zauzme Saragosu, ali se nijedan od ova dva cilja nije ostvario. Za regrutovanje su bili zaduženi lokalni komiteti za odbranu, pri čemu je Abadu de Santiljanu povereno organizovanje različitih milicija zbog čega se on smestio u kasarni Pedralbes gde su mu pomagali Sato, Edo i Rikardo Sans.

Kolona je napustila Barselonu 24. jula sa tri hiljade ljudi od kojih su većina bili dobrovoljci, ubeđeni anarhisti, okupljeni pod zastavom CNT-a koju je nosio Hose Eljin i raspoređeni u različite grupe: grupa iz Arisa, rudari iz Saljenta, pomorci predvođeni Setonasom, panćovilisti iz El Padrea i druge grupe kojima su komandovali Korte, Munjos itd. Nakon što se zaustavila u Buharalosu, kolona se proširila duž širokog fronta (od Velilje de Ebro do Lesinjena) i krenulo se sa njenom reorganizacijom. Ova kolona milicije (kao i buduće kolone) bila je organizovana u grupe od po 25 milicajaca, koje bi zatim obrazovale centurije (4 takve grupe) da bi se na kraju pet ovakvih centurija udruživalo u jednu grupaciju; svaka grupacija je imala hirurški tim i puškomitraljesce; osim toga, kolone su bile pojačane artiljerijom (kojom su komandovali kapetani Karseljer, Kole i Batet); nešto kasnije su se oformile intendanske, sanitarne i transportne sekcije.

U koloni je postojao vojno-tehnički savet kojim je predsedavao Peres Faras i koji je okupljao profesionalne vojnike i bio zadužen za prenos poruka i kartografiju; s druge strane, postojao je generalni delegat kolone koji se o svemu konsultovao sa bazom: komitetima centurija (koje su sačinjavali delegati grupe), komitetima grupacija (zbir delegata centurija) i ratnim komitetom kolone (koji su sačinjavali delegati grupacije zajedno sa generalnim delegatom i kome je pomagao vojno-tehnički savet). Pored svega toga, postojao je propagandni servis koji je izdavao časopis El Frente, kasnije pojačan radio stanicom, a odgovornost za sve to pripala je Fransisku Karenju. Kao dodatak koloni postojale su „specijalne grupe”, tip gerilskih jedinica (Deca noći (Hijos de la noche), Crna banda (La banda negra) čiji je savetnik bio Ponsan.

Kolona je ostala na aragonskom frontu sve do novembra 1936. kada Duruti, pred napredovanjem fašista ka Madridu, pristaje na silu da se uputi ka prestonici u njenu odbranu zajedno sa grupom odabranih ljudi; napustio je Aragon sa hiljadu ljudi i preko Leride, Barselone i Valensije krenuo je put Madrida (pri čemu se odred brojčano uvećao čak na 4.000 ljudi); bori se na Kasa de Kampu, ali sasvim neočekivano Duruti gine od pogotka 20. novembra i kolona, koja je prilično nastradala od vatre neprijatelja, želi da napusti Madrid budući da su njeni članovi bili ubeđeni da je po sredi zamka s namerom da se anarhosindikalisti dokrajče; ubrzani dolazak F. Monsenij uspeva da ubedi pojedince u neophodnost borbe, ali čak ni imenovanje Rikarda Sansa za novog šefa kolone nije sprečilo da se znatan deo vrati u Aragon.

Od onih 300 što su ostali u Madridu iznova se oformila kolona koja se u aprilu 1937. vratila na aragonski front. S kraja 1936. i s početka 1937. dolazi do militarizacije kolone (koja se izgleda primenila samo u ograničenoj meri) koja dobija ime 26 divizija (čime je zamenjen njen raniji zvanični naziv: Duruti-Faras kolona) sa Rikardom Sansom kao glavnokomandujućim i Riondom kao komesarom. Tako militarizovana imala je tri brigade: brigada 119 kojom je zapovedao Belmonte (sa Hentalom kao komesarom), 120 kojom je zapovedao Hil de Montes (sa Floresom kao komesarom) i 121 sa Hoakinom Morlanesom na čelu (i Kubeljom kao komesarom); pored toga, Roda je bio sanitarni komesar, a Santamarija santirni šef za celu diviziju. Peres Farasa su, nakon njegovog odlaska iz kolone, zamenili Mansana i Migel Joldi.

Kada je militarizacija sprovedena, kolonu nisu više činili prvobitni članovi (koji su bili skoro svi Katalonci), budući da je nakon nekoliko reorganizacija kolona bila pojačana grupama iz drugih mesta među kojima se isticalo nekoliko stotina konfederalaca iz Centra („Madridska grupa”) koji su se sa Sansom vratili u Aragon 1937; u svakom slučaju, uvek se radilo o izrazito konfederalnoj grupaciji.

Nakon boravka na aragonskom frontu 1937. i njegovog nestanka, kolona se početkom 1938. našla u mestu Kona de Tremp rapoređujući se duž 14 kilometara od Kamarasa do Maja; ubrzo nakon toga, kolona je učestvovala u majskoj ofanzivi i odolela žestokom napadu fašista u decembru iste godine; najzad, kada je poraz već bio očigledan prelazi francusku granicu februara 1939 i okuplja se u mestu Tur de Karol, nakon što su Os de Balager i Artesa de Segre naredili povlačenje, a zatim u dvorcu Mon-Luis da bi, na kraju, završila u koncentracionim logorima u Set-fonu i Verneu.

Kolona, šarenolika u svom sastavu, imala je u svojim redovima veoma istaknute anarhiste: Kantarera, Riondu, Floresa, Peiraca, Alberola, Fernanda Karaska, Raula Karbaljeira, Viktora Garsiju, Liberta Saraua, Hila, Hentala, Morlanesa, Liberta Rodu, Mira, Marinja, Mora, Ramona Garsiju, Karenja, Joldija, Hosea Borasa i druge.

Preuzeto iz Nacrt istorijske enciklopedije španskog anarhizma, Migela Injigesa (Madrid, 2001); Prevod: CLS, 2006.