Ovo je TikiWiki CMS/Groupware v1.9.11 -Sirius- © 2002–2008 od Tiki društvo Čet 02 of Apr, 2020 [12:16 UTC]
Borba na radnom mestu
Međunarodne aktivnosti
Istorija, teorija i kultura
Onlajn korisnici
Mi imamo 67 onlajn korisnika
rekurzivni linkovi štampaj
istorija slično komentar

ŠPANSKI GRAĐANSKI RAT

-Anarhizam u akciji-


Edi Konlon


Pojašnjenje:

CNT (Confederacion Nacional de Trabajo) Anarho-sindikalistički sindikat osnovan 1911. Najborbeniji i najrevolucionarniji sindikat. Bio je zasnovan na idejama anarhizma i revolucionarnog sindikalizma.

FAI (Federacion Anarquista Iberica) Slobodna federacija anarhističkih grupa iz Španije i Portugalije, osnovana 1927. Svrha joj je bila borba protiv reformističke tendencije unutar CNT-a, i omogućavanje da CNT zadrži svoj anarhistički oblik. Takođe je delovala i kao naoružano krilo CNT-a u vreme kada su poslodavci unajmljivali pistoljerose da ubijaju vodeće članove CNT-a. FAI je zastupala teoriju uloge revolucionarnog organizovanja u okviru koje se nalazilo verovanje da manjina može, putem pobune, baciti varnicu koja će zapaliti mase i izazvati revoluciju. Organizovala je ustanke u januaru 1932, januaru 1933. i decembru 1933, koji su bili neuspešni.

FIJL (Federacion Iberica de Juventudes Libertarias) Omladinska anarhistička organizacija.

Durutijevi prijatelji (Los Amigos de Durruti) Leva opoziciona grupa unutar CNT-a, FAI-a i FIJL-a, osnovana početkom 1937. Bila je protiv ulaska CNT-a u vladu i zagovarala je kompletnu socijalnu revoluciju kao jedini način da se pobedi Franko. Ime su dobili po čuvenom vođi anarhističke milicije, ubijenom novembra 1936.

Slobodne žene (Mujeres Libres) Organizacija žena anarhistkinja.

PCE (Partido Communista de Espana) Proruska (staljinistička) komunistička partija osnovana 1921.

POUM (Partido Obrero de Unificacion Marxista) Antistaljinistička komunistička partija osnovana 1935. ujedinjenjem grupe trockista i disidenata iz PCE-a. U njoj je bilo mnogo revolucionara ali je ona u suštini bila partija koja se kolebala između reformizma i revolucije. Pisac Džordž Orvel se borio u njihovoj miliciji.

PSOE (Partido Socialista Obrero Espanol) Poznata kao Socialistička partija. Socijal demokratska partija osnovana 1879.

PSUC (Partido Socialista Unificado de Cataluna) Ujedinjena partija socijalista Katalonije osnovana 1936. integracijom socijalističkih i komunističkih grupa. Bila je ukljčena u Kominternu i PCE u Kataloniji.

Republikanska partija Partija radikalne srednje klase osnovana 1934.

Republikanska unija Nastala je od delova vladajuće partije koja je bila na vlasti od 1933. do 1935.

UGT (Union Genera de Trabajadores) Sindikat povezan sa PSOE.


POBUNA I OTPOR

Evropa je tridesetih godina okusila do tada najveću bedu. Propast Wall Street-a 1931. godine i posledice toga su se osetile svuda. Španija nije bila izuzetak.

Do 1936. godine, nezaposlenost je porasla na 30% u mnogim gradovima. Od ukupno 3.000.000 radnika, milion nije imao posla. Za njih nije bilo socijalne pomoći i pošto su cene porasle 80% za pet godina, mnogi su se našli u nevolji.


ZEMLJA

Po evropskim standardima, Španija je bila izrazito nerazvijena zemlja. Industrija je bila slabo razvijena i 70% populacije je još uvek živelo na selu. 52% radne snage je bilo zaposleno u poljoprivredi koja je predstavljala između polovine i dve trećine ukupnog španskog izvoza.

Raspodela zemljišta je bila gora nego bilo gde u Evropi. Ogromnih 67% je bilo u rukama velikoposednika koji su činili 2% populacije. 1936. je 10.000 vlasnika posedovalo polovinu nacionalne teritorije. Ostalo zemljište je pripadalo sitnim zemljoposednicima. Njih je bilo više nego velikoposednika, ali su i oni imali velika imanja koja su obrađivali napoličari i seljaci bezemljaši.

Nešto malo preostalog zemljišta su posedovali seljaci, kojih je bilo 5.000.000. Pošto su mnogi posedovali premalo zemljišta, zapošljavali su se kao radnici na jedan dan. Ostali su bili napoličari.


BUM

Španski period buma je bio za vreme Prvog svetskog rata u kome je zemlja ostala neutralna. Poljoprivreda je procvetala snabdevajući velika strana tržišta svojim proizvodima. U isto vreme započinje i industralizacija. Nakon rata, taj se bum zaustavlja tako što Britanija i Fransuska uvode visoke carinske dažbine za španske proizvode.

Dok je bum trajao, veleposednici su grabili sav prihod, a kada se primakla beda, seljaci su bili ti koji su patili. Uslovi u Španiji tridesetih godina, bili su slični onima na Orijentu. Glad je bila normalna stvar između dve žetve. Štampa tog vremena je donosila izveštaje o tome da celi okruzi žive od korenja i kuvanog zeleniša.

Industrijalizacija koja je započela, koncentrisala se samo na jednu oblast, Kataloniju. Smeštena na severoistoku, uz granicu sa Francuskom, Katalonija, posebno njena prestonica Barselona, postaje industrijski centar Španije, sa 70% celokupne industrije i 50% radnika u industriji. Mnogi seljaci su napuštali zemlju u potrazi za poslom u Barseloni, što je samo povećalo postojeću nezaposlenost.

Druge jake snage u to doba bile su katolička crkva i vojska. Dok je postojalo 25.000 župskih sveštenika, bilo ih je još 70.000 u raznim religioznim redovima. Samo jezuiti su posedovali 30% dobara. Broj pripadnika religioznih redova nadmašivao je ukupan broj srednješkolskih učenika. Dok su milioni ostajali nepismeni (40% populacije nije umelo ni da čita ni da piše), crkva je propovedala praznoverne izveštaje o neverovatnim događajima kao što su kipovi koji plaču i raspeća koja krvare.

Crkva je bila čuvena po saradnji sa gazdama i dok su sveštenici živeli u luksuzu, seljaci oko njih su često gladovali. Nije ni čudo da je crkva bila omražena.

Vojska je bila čuvena po broju oficira - jedan na šest vojnika! Kasta oficira se razvila u vreme monarhije (koje se završilo 1931.) i bila je odgovorna za svu kolonijalnu administraciju zajedno sa onom u zemlji. Izvučeni iz više klase, bili su vezani srodstvom, prijateljstvom i socijalnom pozicijom sa industrijalcima i reakcionarnim veleposednicima.


REPUBLIKA

Španska republika je rođena 1931. Radnici i seljaci, koji su prošli kroz godine diktature, poverovali su da će se možda, zemlja modernizovati i da će se uslovi života popraviti.

Nije bilo tako. Dovoljan će biti jedan primer da se uverimo u to. Republikanska vlada je osnovala Institut za agrarnu reformu koji je trebao da nadgleda preraspodelu zemljišta. Ali, po priznanju samih ljudi iz Instituta, trebalo bi da prođe ceo vek da bi njihov program počeo da se sprovodi.

Republikansko /socijal-demokratska koalicija je došla na vlast 1931. uradila je vrlo malo da poboljša uslove života velike većine radnika. Nezaposlenost je i dalje ostala visoka, a organizacije radničke klase, naročito CNT, su patile zbog ugnjetavanja i zatvaranja mnogih članova. Do juna 1933. bilo je 9.000 političkih zatvorenika.

Vlada je odbila da se suprotstavi industrijalcima, velikoposednicima, oficirima i biskupima. Nije želela da se suprotstavi manjini koja je posedovala sva dobra i imala pravu vlast. Na izborima iz 1933. vlada je pala i koalicija desnog krila dolazi na vlast.

To je označilo početak onoga što je postalo poznato kao "bienno negro" dve crne godine. Desno krilo je prešlo u ofanzivu. Koalicija dobrostojećih i moćnih sada je imala i zvaničnu vlast i bila je ovlašćena da je upotrebi kako bi slomila otpor radničke klase i seljaka.


ASTURIJA

Naravno, to nije primljeno sa veseljem. CNT se organizovao protiv vlade najbolje što je umeo. Ustanak je započeo u Kataloniji u decembru, kratko nakon promene vlade. Bio je ugušen nakon deset dana. Sledeće godine su se radnici iz CNT a udružili sa drugovima radnicima iz UGT a u pobuni u oblasti Asturija. Radna mesta su okupirana i članovi sindikata su uzeli oružje protiv države. Na žalost, bili su izolovani od ostatka zemlje. Masakr u kome je ubijeno 3.000 ljudi, koji je sledio nakon poraza radništva, bio je bez presedana.

U trenutku kada je vlada bila naterana da podnese ostavku i raspiše nove izbore za februar 1936, bilo je 30.000 političkih zatvorenika. Na izborima je pobedio Narodni front, koalicija republikanaca, socijal-demokrata i staljinista iz Komunističke partije. Pobedio je zato što CNT nije pozvao radnike da se uzdrže od glasanja. Na prethodnim izborima CNT je to uradio, zato što je verovao da su kutije za kuglice jedino izbor onoga ko će da vlada, a ne izbor da li se vlada želi ili ne. Drugim rečima, rekli su radnicima da se moraju samo na sebe osloniti ukoliko žele da promene neke stvari.

Ovaj put se CNT nije izjasnio na taj način, prepuštajući članovima da sami odluče o tome da li će glasati ili ne. Rezultati su pokazali da su članovi glasali, uglavnom zato što je Narodni front obećao amnestiju za zatvorenike.

Radnici, ipak, nisu čekali na dela vlade. Sami su otvorili zatvore i oslobodili svoje drugove. I nisu se tu zaustavili. Rezultate izbora su videli kao podstrek da krenu u ofanzivu. Glasali su za promene i ako vlada nije bila spremna za te promne, odlučili su da ih donesu sami.


ŠTRAJKOVI

Između izbora u februaru i fašističke pobune u julu, bilo je 113 generalnih štrajkova, 228 delimičnih štrajkova, 145 eksplozija bombi, 269 mrtvih, 1.287 ranjenih, 215 napada i 160 spaljenih crkvi. Naravno, svega toga nije bilo u programu Narodnog fronta koji se suštinski odnosio na slabo održavanje antifašističkog jedinstva. Cilj programa nije bio uništenje kapitalizma i vlasti španske elite. Sekcije Socijalističke partije su ipak otišle iznad programa Narodnog fronta i mnogi njeni članovi u UGT u se se ponovo udružili sa drugovima iz CNT a u borbi protiv pasivnosti vlade.

Dana 13. juna 30.000 radnika Asturije stupa u štrajk. 19. juna 90.000 rudara širom zemlje je u štrajku. Svaki veći grad je imao makar jedan generalni štrajk. Bilo je preko milion radnika u štrajku prvih dana jula. Štrajkači se nisu borili samo za ekonomske promene, već i za političke. 14. jula su bile velike demonstracije ispred brazilske ambasade. Radnici su nosili transparente na kojima je pisalo: "Republikanski ministri se zabavljaju dok radnici umiru".

Dok je republikanska vlada radila sve da situaciju stavi pod kontrolu, Komunistička partija je optuživala štrajkove da dovode radnike u sukob sa vladom. Vlada je na kraju napunila zatvore i zatvorila kancelarije CNT-a.


DRŽAVNI UDAR

Kako je vladajuća klasa postajala sve očajnija, odlučila je da odbaci parlamentarnu demokratiju i da rasturi radničke organizacije. Gazde se nikada nisu protivile fašizmu zato što su znali da im on nekada može biti od koristi. Njihova dobra i privilegije su im bili važniji od svega ostalog. Kao i u Nemačkoj i u Italiji, odlučili su da organizovanu radničku klasu treba smiriti, kako bi se ponovo nakačili na njena pleća i nastavili da profitiraju. Iako su se neki u početku i opirali fašizmu, on je ipak bio njihovo pomoćno sredstvo sa kojim su bili spremni da se služe ukoliko uvide da je to neophodno za održavanje na vlasti. U Baskiji su se nacionalisti u početku opirali fašistima. Ali, kada je izbor između fašizma i sociajlne revolucije postao stvaran, nisu pružili veliki otpor Franku.

Državni udar je izveden 17. jula. Prvi korak je napravljen kada se Franko dočepao Maroka i objavio "Radikalni manifest". Manifest je primio jedan lojalni radio operater i prosledio ga Ministarstvu mornarice. Vest o državnom udaru čuvana je do 7 sati 18. jula. Vlada je uveravala zemlju da je sve pod krontolom. U stvari, pokušavali su da se nagode sa fašistima. Kabinet je podneo ostavku 18 og i Borios, republikanac desnog krila, postaje premijer.


MASE

Plan o nagodbi je bio onemogućen aktivnostima organizovane radničke klase. Fašisti su napredovali u delovima zemlje gde im je pružen slab otpor, kao rezultat oklevanja vlade. Ali u Kataloniji, naročito u Barseloni, radnici, članovi CNT a, su pokazali kako se treba boriti. Objavili su generalni štrajk i izašli na ulice tražeći oružje koje je vlada odbila da im da. Na kraju su krenuli u juriš na kasarne i uzeli ono što im je bilo potrebno. Bili su potpomognuti od strane vojnika koji su odbijali lojalnost, a neki čak i okrenuli oružje na oficire.

Radnici su brzo postavili barikade i za nekoliko sati fašitički ustanak je ugušen. Oružje je podeljeno i grupama koje su razaslate u druge oblasti da učuše nastajuće ustanke. Madrid je takođe spašen zahvaljujući heroizmu i inicijativi radnika. Kada su čuli šta se desilo u Barseloni, oni su izvršili juriš na kasarnu Montana, glavnu vojnu bazu u gradu.

U Valensiji su radnici okružili kasarne i ta situacija je potrajala dve nedelje. Vlada je i dalje odbijala da naoruža radnike, tako da su kasarne uspešno zauzete tek nakon što je poslato oružje iz Barselone i Madrida. U Asturiji su pobunjenici potučeni nakon dužeg okršaja u kome je bilo mnogo mrtvih. Nakon toga su rudari napravili kolonu od 5.000 dinamitaša koji su krenuli u marš ka Madridu.

Širom zemlje je započela radnička i seljačka inicijativa za zaustavljanje fašista na samom početku. Tako je bilo u tri četvrtine zemlje. Drugde je dragoceno vreme gubljeno zbog neodlučenosti vladinih zvaničnika. U Saragosi nije uspeo radnički ustanak. Huan Lopez, vodeći borac CNT-a, je izneo činjenicu da su: "...izgubili previše vremena pričajući sa gradonačelnikom. Čak smo i verovali u njegova obećanja."

Prema tome, takvim je akcijama Republika Španija spašena. Nisu se samo članovi CNT-a priključili borbi, nego i članovi UGT-a i POUM-a. Za te radnike to nije bio samo rat za odbranu od fašista, već početak revolucije. Radničke milicije su bile uspostavljene nezavisno od pokušaja države. Preduzeća, napuštena od vlasnika, preuzimana su, a u ruralnim oblastima seljaci su okupirali zemlju. Za anarhiste je to bila šansa da svoje ideje pretvore u praksu.


ANARHIZAM U AKCIJI

Anarhizam je najneshvaćenija ideja. Konstantno je prikazivan kao težnja za haosom i nasiljem. Ništa nije netačnije. Anarhisti veruju u stvaranje besklasnog društva. Suprotstavljaju se kapitalizmu kao sistemu koji profit manjine stavlja iznad potreba velike većine. Kapitalizam je sistem zasnovan na eksploataciji radnika, sistem koji neizostavno izaziva bedu, gladovanje i rat. Anarhisti se opiru autoritetu u smislu opiranja "pravu" manjine da upravlja bilo kim. Oni se opiru državi (koju predstavljaju vlada, vojska, policija, sudovi...) kao instituciji čija je svrha da nametne volju manjine većini.

Anarhisti veruju u klasnu borbu zato što gazde i radnici nemaju zajedničke interese, i veruju da radnici treba da se organizuju kako bi preuzeli kotrolu nad društvom. To bi se izvodilo kroz sistem radničkih saveta i direktnu demokratiju, što bi bilo racionalnije, demokratskije i efikasnije nego postojeće društvo. Anarhisti zastupaju ideju slobode ličnosti i opiru se svakom pritsku po bilo kom osnovu, osnovu rase, pola ili seksualne opredeljenosti. Jedino ograničenje u ličnoj slobodi treba da bude ne narušavanje tuđe slobode.

Anarhisti su se protivili stvaranju birokratskog državnog kapitalizma u Rusiji. Potpomagali su revoluciju, ali su takođe bili protiv nastojanja boljševika da preuzmu vlast u svoje ruke i zaseju seme partijske diktature.

Anarhisti zastupaju mišljenje da način na koji se ljudi organizuju pokazuje za kakvim društvom teže. Manjine (u obliku partija) ne mogu da oslobode radničku klasu, ona se mora osloboditi sama. Demokratija i odgovornost su kamen temeljac anarhističke organizacije. Direktna akcija je način. Direktna akcija, pre nego oslanjanje na male grupe koje govore radnicima da imaju moć i snagu da promene društvo. Snaga radnika je njihovo organizovanje na radnom mestu. Snaga koja ne treba biti upotrebljena samo da se prevaziđu neposredni sukobi sa šefovima, već, da se po mogućnosti, prevaziđe ceo kapitalistički sistem. Ovo verovanje je osnova anarhizma. Anarhisti ne žele samo kontrolu radnika nad industrijom, već društvo u kome su odnosi između ljudi oslobođeni autoriteta i gde ljudi ne traže da neko upravlja njihovim životima.


BAKUNJIN

Anarhizam je oduvek imao, a ima i danas, dugu tradiciju u Španiji. Sredinom prošlog veka, anarhističke ideje u Španiji je doneo Faneli, Bakunjinov simpatizer, koji je i jedan od utemeljivača modernog anarhizma. Španska sekcija Prve internacionale je uspostavljena i većina iz nje je zauzela anarhističke stavove.

Anarhizam se razvijao brzo, uprkos teškim ekonomskim uslovima zbog kojih su radnici patili. Radnici su u velikom broju prihvatili ideje sindikalizma, odnosno anarho-sindikalizma, koji se razvijao početkom veka. 1911. je osnovan CNT. Sindikalizam se razvijao kao odgovor reformizmu postojećih sindikata i rastuće izolovanosti anarhista- revolucionara od mase radnika. To se desilo zbog izvesnog broja anarhista koji su se okrenuli terorizmu kao "propagandi uz pomoć smrti", u veri da će tim delima inicirati mase da pokrenu revoluciju.

Sindikalizam je bio pokušaj da se pojača veza između anarhističkog pokreta i običnih radnika. Njegove ideje su se širile pozivajući sve radnike u jedan veliki sindikat. Radnici su želeli da se ujedine. Želeli su da se povežu sa onima koji rade druge poslove u istoj oblasti i da tako formiraju federaciju oblasti. Delegati tih federacija su išli dalje u regionalne federacije koje bi bile ujedinjene u nacionalnu federaciju. Delegati bi bili birani i bilo je moguće opozvati ih. Bio bi im dat jasan mandat i ukoliko ne bi zadovoljavali, bili bi zamenjeni drugim delegatima.


BIROKRATIJA

Svi napori u sindikatima su bili usmereni na sprečavanje rasta birokratije nejasnih funkcija. Postojao je samo jedan redovni funkcioner u CNT-u. Sindikalni posao se obavljao, tamo gde je to bijo moguće, za vreme rada, a gde nije bilo moguće, posle rada. To je obezbeđivalo da funkcioneri sindikata ostanu u kontaktu sa proizvođačima. Strah od birokratizacije je bio toliki, da su se industrijske federacije koje su trebale da povežu sva radna mesta u pojedinim zanimanjima, bile u stalnom sukobu. One su se delimično povezale 1931. ali nikada u potpunosti.

Sindikalisti (CNT-a) su se razlikovali od drugih sindikata, verom da sindikati ne treba da budu korišćeni samo da nateraju šefove na reforme, već da se prevaziđe kapitalizam. Verovali su da sindikati treba da budu oružje koje će oboriti kapitalizam na kolena. Verovali su da je razlog što većina radnika nije revolucionarno raspoložena, to što su njihovi sindikati bili reformistički i vođeni birokratijom koja je preuzela inicijativu od ostatka članstva. Njihova alternativa je bila da se svi radnici organizuju u jedan sindikat radi pripreme za revolucionarni generalni štrajk.

Iskustvo CNT-a je brzo raslo od trenutka formiranja, tako da je do izbijanja građanskog rata imao skoro 2.000.000 članova. Njegova najveća uporišta bila su u Kataloniji i Andaluziji. Imao je, takođe, mnogo pristalica u Galiciji, Asturiji, Levantu, Saragosi i Madridu. Najjači je bio među tekstilcima, građevinarima, drvodeljama, kao i među poljoprivrednicima. Pošto je zagovarao socijalnu revoluciju, bio je cilj mnogih represija kako diktature koja je vladala do 1931, tako i "reformističke" vlade koja ju je sledila. Narodni frint je, sa svojim pomagačima socijal-demokratama i staljinistima, nastavio represije ne pokazujući milost.


APOLITIČNOST

CNT nije bio revolucionarna politička organizacija. Bio je industrijski sindikat. U stvari, njegova konstantna anarhistička politika i njegovo zagovaranje neophodnosti revolucije, služilo je za to da bi radnici osvojili fabrike i zemlju. Članovi CNT-a su verovali da će se posle toga država i druge političke institucije srušiti. Nisu verovali da radnička klasa treba da preuzme vlast, već da se svaka vlast obavezno mora ukinuti.

Zbog toga je to bio sindikat koji je okupljao radnike nezavisno od njihovog političkog ubeđenja. Mnogi su mu se priključili ne zato što su bili anarhisti, već zato što je CNT bio najborbeniji sindikat i jedini koji je postizao stvarne rezultate. U stvari, za vreme građanskog rata, njegovo članstvo se više nego udvostručilo (što se desilo i sa UGT-om) i to najmanje zbog obaveze radnika da se priključe nekom od sindikata.

Očigledno je da je CNT bio otvoren i za one koji nisu bili anarhisti. Unutar njega je bilo dosta internih neslaganja i porasla je tendencija ka reformizmu. Zbog toga je 1927. osnovana FAI. FAI je bila zasnovana na lokalnim srodnim grupama (grupama afiniteta) i kao takva nije bila politička organizacija. Osnovana je da bi osigurala da CNT ostane "čist" u anarhističkim terminima. Uspela je u tome i mnogi njeni članovi su postali vodeće ličnosti CNT-a. Druge anarhističke organizacije koje su postojale u trenutku izbijanja građanskog rata bile su FIJL i Mujeres Libres.

Nema sumnje da je početni odgovor na Frankov državni udar bio definisan činjenicom da CNT i anarhističke ideje nisu bili poljuljani u velikim grupacijama radničke klase. Kod njih nije bilo čekanja na reakciju vladinih ministara, radnici su preuzeli kontrolu. Anarhistički uticaji se mogu primetiti i u formiranju milicija, eksproprijaciji i reorganizaciji zemljišta i u prisvajanju industrije.


MILICIJE

Vlada se našla u delikatnoj situaciji kada se 19. jula podigla prašina. Dok se odigravao državni udar, vlada nije našla načina da upotrebi svoj autoritet. Veći deo vojske se pobunio protiv nje. Tamo gde je fašistička pobuna ugušena, vojska je bila raspuštana i radnici su preuzimali oružje. Sindikati i levičarske organizacije su se odmah potrudili da organizuju te radnike. Oformljene su milicije i one su postale jedinice revolucionarne vojske. Deset dana nakon državnog udara, u Kataloniji je bilo 18.000 radnika organizovanih u milicije. Velika većina njih su bili članovi CNT a. Ukupno je bilo 150.000 dobrovoljaca, spremnih da se bore gde god da su bili potrebni. To nije bila uobičajena vojska. Nije bilo uniformi (marame oko vrata su obično označavale kojoj organizaciji član milicije pripada) i oficira koji uživaju veće privilegije od običnih vojnika. To je bila revolucionarna vojska i odslikavala je revolucionarne principe njenih članova. Vladala je istinska demokratija.

Osnovna jedinica revolucionarne vojske je bila grupa, obično sastavljena od 10 boraca koji su birali svoga delegata. Svaka stotina je formirala kolonu koja je imala svoj ratni komitet odgovoran za sve aktivnosti. Komitete je birala stotina radnika i njima su bili odgovorni. Kolone su imale u svom sastavu bivše oficire i artiljerijske eksperte da ih
nadgledaju, ali njima nije data nikakva vlast.

Radnici su se priključivali kolonama zato što su to želeli. Razumeli su potrebu za borbom i neophodnosti narodne vojske. Prihvatili su disciplinu, ne zato što im je to bilo naređeno, nego zato što su shvatali potrebu za koordiniranim delovanjem. Prihvatali su naređenja zato što su verovali onima koji su ih izdavali. Ti koji su izdavali naređenja bili su izabrani iz radničkih redova. Milicije su sarađivale sa različitim organizacijama i često su izdavale svoje novine. Postojale su političke organizacije koje su shvatale vezu između revolucionarne politike i rata.

Milicije formirane u Barseloni nisu gubile vreme, marširale su na Aragon čija je prestonica Saragosa bila okupirana od strane fašista. Kolona Duruti, koja je dobila ime po jednom od vodećih boraca CNT-a, povela je taj marš, oslobađajući usput selo po selo. Cilj im je bio da oslobode Saragosu koja je povezivala Kataloniju sa drugom industrijskom regijom, Baskijom, koja je bila izvor sirovina, kao i centar teške industrije i proizvodnje oružja.

Kolona Duruti je pokazala kako se treba boriti protiv fašizma. Oni su shvatali da je građanski rat politička bitka, a ne samo vojni sukob. Postizali su pobedu za pobedom i tako ohrabrivali seljake da preuzmu zemlju i da je kolektivizuju. Kolona je obezbeđivala zaštitu i zbog toga su im seljaci verovali. Hranili su radnike vojnike, a mnogi su im se i priključili. U stvari, Duruti je morao da odgovara neke od priključivanja zato što bi to dovelo do depopulacije nekih oblasti i zadatak kolektivizacije ne bi bio uspešno izvršen.

Iako su anarhističke milicije postizale uspeh za uspehom, teritorija je gubljena na drugim frontovima. Saragosa nije bila oslobođena i razvio se dugi front. Milicije su bile optužene za to. Staljinisti su tvrdili da su radnici nedisciplinovani i da neizvršavaju dužnosti. Optuživali su anarhiste za odbijanje saradnje sa ostalima u odbrani od fašizma.

Naravno, to je bila glupost. Anarhisti su konstantno pozivali na ujedinjenje snaga, pa i na jedinstveno komandovanje. Jedino što su uporno zahtevali, bilo je da kontrola nad vojskom ostane u rukama radnika. Nisu verovali da uspostavljanje jedinstvenog komandovanja neizbežno vodi ka stvaranju starog vojnog režima i oficirske kaste.

Glavni problem milicija bio je nedostatak oružja. Industrija municije je bila odsečena, tako da su radnici Barselone bili primorani na veliku snalažljivost u improvizovanju. Oružje je pravljeno i transportovano na front ali ga nikada nije bilo dosta. Džordž Orvel (koji se borio u miliciji POUM-a) je opisao situaciju sa oružjem na aragonskom frontu. Pešadija "... je gore naoružana nego engleska Škola rezervnih oficira, sa pohabanim Mauzer puškama koje obično zaćute posle pet ispaljenih metaka; imaju približno jedan mitraljez na pedeset ljudi (sic) i jedan pištolj na trideset ljudi (sic). To oružje, tako neophodno u rovovskoj borbi, vlada nije izdavala... Vlada koja šalje petnaestogodišnje mladiće na front, sa puškama starim četrdeset godina, a starije ljude i modernije oružje čuva u pozadini, predstavlja veću opasnost po revoluciju nego fašisti."

Bio je u pravu. Postojao je embargo na uvoz oružja za obe strane, nametnut od Britanije, ali tek od sredine avgusta. Do tada je vlada koja je posedovala 600.000.000 dolara u zlatu mogla da kupi oružje. Na kraju je zlato poslato u Moskvu u zamenu za oružje kojim, kada je stiglo, nije bio snabdeven aragonski front kontrolisan od strane anarhista. Oružje koje je pristiglo razaslato je samo centrima pod kontrolom staljnista. Član ministarstva rata je, komentarišući oružje pristiglo u septembru, izjavio : "Primetio sam da nisu bile dodeljene jednake količine, a primećena je i protekcija za jedinice koje čine Peti puk." Peti puk je bio pod kontrolom staljinista. Fabrike municije iz Katalonije, koje su zavisile od Ministarstva finansija, bile su prisiljene da šalju svoje proizvode na odredišta koja im je vlada ukazala. Ovo zadržavanje oružja bila je osnovna strategija staljinista i njihovih saveznika u vladi, kako bi se slomila snaga i prestiž CNT-a. Staljninisti su želeli da potkopaju milicije u njihovim nastojanjima da osnuju vojsku. No, o tome kasnije.

Ovaj nedostatak oružja nije se odrazio samo na aragonski front. Irun je, takođe, pao zbog toga. Jedan reporter je to ovako opisao: "Borili su se do poslednjeg metka (radnici Iruna). Kada im je ponestalo i municije, bacali su pakete dinamita. Kada im je ponestalo i dinamita, jurišali su goloruki... dok ih je šezdeset puta nadmoćniji neprijatelj kasapio svojim bajonetima." U Asturiji su se radnici zaglavili pokušavali da osvoje Oviedo, naoružani sa nešto pušaka i dinamita. Iako su tražili samo nekoliko aviona i nekoliko komada artiljerije, bili su odbijeni. Ponovo je vladin strah od revolucionara preuzeo prvenstvo ispred odbrane od fašizma.

Gruba je laž da su milicije, tobože nedisciplinovane i nekontrolisane, krive za Frankovo napredovanje. Svi koji su videli milicije u akciji ne mogu da kažu ništa osim hvale heroizmu kome su prisustvovali. Vlada je zbog toga donela bezbednu odluku. Izabrali su da revolucionarima uskrate oružje. Odlučeno je da je odbrana od revolucije važnija od odbrane od fašizma.


ZEMLJA

Seljacima nije trebao Duruti da im kaže da preuzmu zemlju. Oni su to radili od osnivanja Republike. Čak je prva vlada Republike slala trupe da pobiju seljake koji su preuzeli zemlju. Prve dve godine Republike, pobijeno je 109 seljaka. Na selu je španska revolucija najviše i postigla. Anarhistička filozofija je prihvaćena od strane širokog sloja ugnjetenih seljaka. Na svojoj konferenciji 1936. CNT se upustio u raspravu kako bi anarhističko društvo budućnosti trebalo da izgleda. Seljaci su prvi sproveli te ideje u praksu. Njihovi napori su pokazali šta sve mogu uraditi radni ljudi (od kojih su mnogi bili nepismeni) ukoliko im se daju dobri uslovi. Oni su pokazali kolika je glupost mišljenje da je anarhija nemoguća jer bi
društvo propalo bez šefova, vlade i autoriteta.

Kolektivizacija zemlje je bila obimna. Blizu dve trećine zemlje u zoni Republike (onoj koju su kontrolisale anti-fašističke snage) bilo je preuzeto. U to je bilo uključeno između pet i sedam miliona seljaka. Najveće oblasti su bile: Aragon gde je bilo 450 kolektiva, Levant (oblast oko Valensije) sa 900 kolektiva i Kastilja (oblast oko Madrida) sa 300 kolektiva. Nije samo zemlja kolektivizovana. U selima su uspostavljene i radionice u kojima su lokalne zanatlije pravile alate, nameštaj, itd. Pekari, kasapi, berberi i drugi, odlučili su se za kolektivizaciju.

Kolektivizacija je bila dobrovoljna i zbog toga sasvim drugačija od prisilne "kolektivizacije" koju je Staljin sproveo u Rusiji. Obično bi sastanak bio sazvan u selu, jer je većina kolektiva bila smeštena u selima, i svi prisutni bi se složili da ujedine svoju zemlju, alat ili životinje. To je onda dodavano na ono što je već oduzeto od veleposednika. Zemlja je deljena na racionalne jedinice i određivane su grupe radnika da rade njima. Svaka grupa je imala svog delegata koji je zastupao njihove stavove na sastancima kolektiva. Upravni komitet je takođe bio biran i bio je odgovoran za opšte upravljanje kolektivom. Njegova dužnost je bila da nadgleda kupovinu materijala, razmenu sa drugim oblastima, distribuciju proizvoda i neophodne javne radove kao što je npr. izgrađnja škole. Svaki kolektiv je održavao redovne opšte sastanke na kojima su učestvovali svi članovi kolektiva.

Ukoliko neko nije želeo da se prikljući kolektivu, davano mu je nešto zemlje, ali samo onoliko koliko je mogao da obradi. Nije bilo dopušteno zapošljavanje radnika. Nije samo proizvodnja bila kontrolisana, distribucija je takođe bila prema potrebama ljudi. U mnogim oblastima novac je bio ukinut. Ljudi su odlazili u prodavnice kolektiva (češće u crkve koje su bile pretvorene u magacine) i uzimali čega ima. Ukoliko je bilo nestašica i racionalizacija, ulagan je napor da se svakome obezbedi podjednak deo. Ipak, uobičajen je bio slučaj da povećana proizvodnja pod novim sistemom eliminiše nestašice.

Po agrokulturnim rokovima, revolucija se desila u pravom trenutku. Žetva koja se sakupljala i prodavala zarad velikog profita nekolicine velikoposednika sada je bila distribuisana onima kojima je bila potrebna. Doktorima, pekarima, berberima, itd. davano je koliko im treba u zamenu za njihove usluge. Tamo gde novac nije bio ukinut, uvedene su "porodične plate" tako da se rad plaćao na bazi potreba, a ne po broju radnih sati.

Proizvodnja se uveliko povećavala. Tehničari i agronomi su pomagali seljacima da bolje koriste zemlju. Upotrebljene su moderne naučne metode tako da su u nekim oblastima prihodi povećani za 50%. To je bilo dovoljno da se nahrane kolektivisti i milicije u njihovoj oblasti. Najčešće je bilo dovoljno i za razmenu sa drugim kolektivima u gradu, koji su za uzvrat davali mašineriju. Višak hrane je bio predavan komitetima za zalihe koji su bili zaduženi za distribuciju u urbanim oblastima.

Kao i na milicije, kleveta je bila bačena i na kolektive. Bilo je tvrdnji da pojedinac gleda samo sebe i da ne brine o drugima. To je bila glupost, jer su u mnogim oblastima uspostavljeni izjednačavajući fondovi koji su preraspoređivali dobra iz bogatijih u siromašnije oblasti. Bilo je obezbeđeno da mehanizacija i stručnjaci budu preseljeni u oblasti gde su najpotrebniji. U stvari, pokazatelj osećanja solidarnosti može biti činjenica da se 1.000 kolektivista iz Levanta, koji je bio prilično razvijena oblast, preselilo u Kastilju kako bi pomogli.

Uspostavljene su federacije kolektiva, a najuspešnija je bila ona u Aragonu. Juna 1937. održan je plenum Regionalne federacije seljaka. Njen cilj je bio formiranje nacionalne federacije "za saradnju i širenje kolektivističkog pokreta i, takođe, za postizanje pravedne distribucije proizvoda zemlje, ne samo između kolektiva već u celoj zemlji." Na nesreću, mnogi kolektivi su uništeni, ne od Frankove vojske, već od vojnika staljinističkog generala Listera, pre nego što je to bilo moguće izvesti.

Kolektivisti nisu bili zabrinuti samo za materijalna dobra. Oni bili i veoma zainteresovani za obrazovanje i kao rezultat tih napora mnoga deca su dobila obrazovanje po prvi put. To nije bilo uobičajeno školovanje. Korišćene su metode Franciska Ferera, svetski poznatog vaspitača. Deci je davano osnovno obrazovanje i nakon toga deca su hrabrena da razvijaju veštine za koje su pokazivala interesovanje. Posvećivana je pažnja i starima, a gde je bilo neophodno, građeni su specijalni domovi za njih. Pazilo se i na izbeglice iz oblasti koje su osvojili fašisti.


INDUSTRIJA

Revolucija u gradovima nije tekla kao u selima i mnogi uspesi nisu to i bili. Najviše je postignuto u Kataloniji, industrijskom srcu i tvrđavi CNT-a. U Barseloni je preko 3.000 preduzeća bilo kolektivizirano. Sva javna preduzeća, ne samo u Kataloniji već u celoj zoni Republike, bila su preuzeta i vođena od strane radničkih komiteta.

Da bi se dobila ideja o obimu kolektivizacije, evo liste iznete od strane jednog očevica (Barnet Boloten u knjizi "The Grand Camoflage", koja ni slučajno nije anarhistička knjiga). On kaže: "Željeznica, tramvaji i autobusi, taksi kola i brodovi, svetlosne i električne kompanije, gasovod i vodovod, opravka i izrada automobila, mlinovi i fabrike cementa, proizvodnja tekstila i papira, elektronski i hemijski kompleksi, fabrike za proizvodnju staklenih boca i parfimerije, plantaže hrane i pivnice bili su konfiskovani ili kontrolisani od radničkih komiteta, što je u oba slučaja imalo isto značenje za vlasnike." On nastavlja: "Bioskopi i pozorišta, novine i štamparije, prodavnice i hoteli, de lux restorani i barovi bili su, takođe, zaplenjeni."

To jasno pokazuje da je prikaz anarhizma kao nečega povezanog sa neobičnim malim radionicama, netačan. Velike fabrike, neke sa hiljadama radnika, su bile preuzete i vođene od radničkih saveta.

Često su radna mesta bila preuzimana zato što su vlasnici pobegli ili zaustavili proizvodnju da bi sabotirali revoluciju. Radnici nisu zaustavljali proizvodnju, sva veća radna mesta bila su preuzeta. Neka su vodili i kontrolisali radnici. U ostalima su uspostavljeni "kontrolni komiteti" da bi obezbedili očuvanje proizvodnje (postojali su da bi omogućili snagu veta na odluke šefova u slučajevima gde radnici nisu bili preuzeli upravljanje).

Na svakom radnom mestu, Skupština svih radnika je bila osnovna jedinica. Unutar fabrike radnici su birali delegate da ih zastupaju u odlučivanju o svakodnevnim pitanjima. Sve od veće važnosti je moralo da ide pred Skupštinu. Odluke je donosio komitet sačinjen od pet do petnaest radnika, koji su birali i upravnika da nadgleda svakodnevno funkcionisanje radnih mesta. Unutar svake industrije postojalo je Industrijsko veće u kome su bili predstavnici dva glavna sindikata (CNT-a i UGT-a) i predstavnici komiteta. Tehničari su, takođe, bili u komitetima da bi obezbedili tahnički nadzor. Posao Industrijskog veća je bio da postavi ukupan plan za industriju.

Unutar radnih mesta plate su izjednačene, a radni uslovi uveliko popravljeni. Pogledajmo kako je kolektivizacija poboljšala stvari. Uzmimo za primer tramvaje. Od 7.000 radnika, 6.500 su bili članovi CNT a. Zbog uličnih borbi sav transport je bio u prekidu. Transportni sindikat (tako se zvala sekcija CNT-a) je naimenovao komisiju od sedam članova da okupiraju administrativne kancelarije, dok su ostali proveravali pruge i uradili plan neophodnih popravki. Pet dana nakon završetka borbi 700 tramvaja, umesto uobičajenih 600, svi obojeni u crveno crnu boju CNT a, bilo je na ulicama Barselone.

Kada je nestao motiv profita, bezbednost je postala važnija i broj nezgoda je smanjen. Troškovi su smanjeni, a usluge poboljšane. 1936. je prevezeno 183.543.516 putnika. 1937. taj broj je povećan za 50 miliona. Tramvaji su bili toliko efikasni da su radnici bili u stanju da daju novac drugim sekcijama gradskog prevoza. Plate su bile jednake za sve radnike i povećane u odnosu na one pre Revolucije. Prvi put je bila obezbeđena besplatna medicinska zaštita za radništvo.

Iako su pružali mnogo efikasnije usluge, radnici su nalazili vremena da proizvode projektile i haubice za ratne potrebe. Radili su prekovremeno i nedeljom da daju svoj doprinos antifašističkoj borbi. Dalje podcrtavanje činjenice da oslobađanje od šefova i upravnika ne vodi do haosa može biti istaknuto činjenicom da je za dve godine kolektivizacije bilo samo šest slučajeva da su radnici krali iz radionica.

Sprovedena je široka reorganizacija da bi se industrija učinila efikasnijom. Mnogo neekonomičnih malih postrojenja, koja su obično bila i zagađivači zatvoreno je i proizvodnja je koncentrisana na ona postrojenja sa boljom opremom. U Kataloniji je zatvoreno 70 livnica. Broj štavionica kože je smanjen sa 71 na 40, a cela drvna industrija je reorganizovana od strane Sindikata drvne industrije (sekcija CNT-a).

1937. je centralna vlada priznala da je ratna industrija Katalonije proizvela deset puta više nego ostatak španske industrije zajedno i da bi ta proizvodnja mogla biti učetvorostručena ukoliko Katalonija uspe da nabavi neophodne sirovine.

Nije samo proizvodnja preuzeta. Mnogi paraziti srednje klase isključeni su iz trgovine. Trgovina na veliko ribom i jajima preuzeta je, kao i trgovina voćem i povrćem. Trgovina mlekom u Barselomi je kolektivizirana, što je dovelo do zatvaranja 70 nehigijenskih postrojenja za pasterizaciju. Svuda su uspostavljeni komiteti za snabdevanje. Sve je to unesrećilo srednju klasu. Za njih, sa njihovim poimanjem napredovanja, revolucija je bila samo korak unazad.

Uspostavljeni su i izjednačujući fondovi da pomognu siromašnijim kolektivima. Postojalo je mnogo problema. Mnoga tržišta su ostala odsečena u fašističkoj zoni, a privremeno su izgubljena i neka inostrana tržišta. Bilo je malo sirovina jer su izvori nabavke bili odsečeni, a i kada je bilo moguće nabaviti ih, fondovi su bili osporavani od centralne vlade. To je bio nedostatak kolektivizacije. Banke nisu bile osvojene i rezerve zlata su ostale u rukama vlade. (CNT je skovao plan o njihovom osvajanju koji je odbačen u poslednjem momentu.)

Uprkos tome, proizvodnja je povećana i uslovi života za mnoge pripadnike radničke klase su poboljšani. Oktobra 1936. vlada je bila primorana da prizna kolektivizaciju donoseći dekret koji je priznavao ono što je već postojalo. To je, takođe, bio pokušaj kontrolisanja buduće kolektivizacije.


SOCIJALNA REVOLCIJA

Ovo je bio samo kratak pogled na kolektivizaciju koja se desila. Nastavljajući sa anarhističkim uverenjima, revolucija nije stala. Po prvi put su radnici u Španiji uživali dobrobit zdravstvene zaštite organizovane od strane CNT-ove Federacije zdravstvenih radnika. Federaciju je činilo 40.000 zdravstvenih radnika sestara, doktora i administrativnih radnika. Još jednom je postignut veliki uspeh u Kataloniji gde je za svih 2.500.000 stanovnika obezbeđena adekvatna zdravstvena zaštita.

Nisu lečene samo uobičajene bolesti već i rane žrtava građanskog rata. Uspostavljen je i program preventivne medicine zasnovan na lokalnim zdravstvenim centrima. Na kongresu 1937. medicinski radnici su razvili zdravstveni plan za buduću anarhističku Španiju koji bi bilo moguće izvesti da je revolucija bila uspešna.

Promenila se i uloga žena. One su ostvarile mnoge pobede. U odnosu na njihovu ulogu u građanskom ratu, posmatrači su istakli da su one odigrale bitnu ulogu u antifašističkom otporu. Bile su prisutne svuda u komitetima, milicijama, na frontu. U prvim bitkama rata, žene su se borile pored muškaraca jer se to podrazumevalo samo po sebi. Nije bilo slučajeva da žene popunjavaju mesta muškaraca koji su na frontu (a to je uobičajeni slučaj u ratnim uslovima. Kada se rat završi i žene nisu više potrebne kao radna snaga, one se vraćaju domovima).

U milicijama su se borile kao jednake. Učestvovale su u organizovanju kolektiva i borile se protiv seksističkih stavova prošlosti kojima nema mesta u bilo kojoj pravoj revoluciji.

Anarhistička organizacija žena, Mujeres Libres, je imala 30.000 članica. Ona je bila aktivna i pre građanskog rata organizujući radnice i šireći informacije o kontracepciji. Za vreme rata abortus je bio legalizovan u republikanskoj zoni. Centri su bili otvoreni za sve žene, uključujući i neudate majke i prostitutke.

Po svim izvorima, postojala je prava promena stava prema ženama. Jedna žena, učesnik građanskog rata, je rekla: "Bili smo kao braća i sestre. Oduvek mi je dosađivalo u ovoj zemlji što muškarci ne smatraju žene kao bića sa punim ljudskim pravima. Ali, onda je nastupila velika promena. Verujem da je izrasla spontano iz revolucionarnog pokreta..." (Margonita Balager, zabeleženo u "Blood of Spain " od Ronalda Frazera, strana 287).

Svuda su se javljale promene. Celokupni karakter Barselone se promenio. Restorani sa separeima više nisu postojali. Kolektivne menze su zauzele njihovo mesto. Duh drugarstva je bio u vazduhu.

Saveti radnika i seljaka su preuzeli administraciju svuda. Savet za odbranu Aragona je bio najviši izraz toga. Upravljao je provincijom i koordinirao rad kolektiva i milicija. Sve antifašističke snage su bile zastupljene u njemu, ali anarhisti su bili u većini. U Kataloniji je 21. jula uspostavljen Centralni komitet antifašističkih milicija. Od njegovih petnaest članova pet su bili anarhisti, trojica iz UGT a, jedan iz POUM a, Komunistička partija je imala jednog i republikanci četvoricu. Iako su anarhisti bili nadmoćniji u toj provinciji, nadali su se da će deljenjem uloge u odlučivanju slični komiteti biti uspostavljeni i tamo gde je CNT bio slabiji.

To je bila situacija 1936. Iako je vlada Narodnog fronta još uvek postojala, nije imala vlast. To je bilo zbog nedostatka represivnih organa države. Vlast je bila podeljena na bezbroj fragmenata i rasuta u hiljade gradova i sela, među revolucionarnim komitetima koji su preuzeli kontrolu nad zemljom i fabrikama, sredstvima za transport i komunikaciju, policijom i vojskom. Vojska, ekonomija i politička borba, razvijale su se nezavisno od vlade i, u stvari, uprkos njoj.

Takva situacija je poznata kao "dvojaka vlast". Vlast vlade je bila preslaba da izaziva snagu radnika i seljaka. A snaga radnika i seljaka nije bila dovoljno svesna potrebe za nestankom vlade. Neuspeh u njenom rušenju dozvolio je vladi da obnovi svoj autoritet i postane gospodar situacije. Da bismo pokušali da razumemo kako se to dogodilo, potrebno je da se osvrnemo na ulogu Komunističke partije i rukovodstva CNT-a.


KONTRAREVOLUCIJA

Ponašanje španske Komunističke partije i Ujedinjene socijalističke partije Katalonije (PSUC) se više odnosilo na ono što je od najvećeg interesa za Staljina nego od najvećeg interesa za špansku radničku klasu. Oni su odbijali da priznaju da je izbila revolucija. Takođe, činili su sve što mogu da uguše tu revoluciju za koju su se pretvarali da se nije ni dogodila. Zanimali su se za građanski rat tek toliko da obnove demokratiju u Španiji. Da bi smo razumeli taj stav, moramo pogledati činjenice van Španije.


STALJIN

Staljin je verovao da se iznad svega mora odbraniti "socijalizam" u SSSR-u. Interes evropske (i svetske) radničke klase je morao da zauzme drugo mesto u strategijskim interesima vladajuće birokratije Rusije. A oni su tridesetih godina bili vrlo uplašeni. Hitler je došao na vlast 1933. i uprkos činjenici da Staljin nije želeo svađu sa Nemačkom (tri meseca nakon preuzimanja vlasti od strane nacista, Staljin je potpisao produženje nemačko sovjetskog pakta iz 1926.) odnosi između te dve zemlje su zahladneli.

Staljin se uplašio da će se Britanija i Francuska dogovoriti sa Hitlerom i zbog toga ostaviti Rusiju otvorenu za napad. Verovao je da će se oni zadovoljiti da bezbedno posmatraju klanje Nemačke i Rusije. Kada bi se obe zemlje iscrple, Britanija i Francuska bi se pojavile kao gospodari Evrope.

Zbog toga je Staljim 1935. potpisao Pakt uzajamne pomoći sa Francuskom. Tu nije bilo obaveze uzajamne vojne pomoći. Za Francusku je to bio način za ostranjivanje preostalih veza između Nemačke i Rusije, kao i da, u isto vreme, natera francusku Komunističku partiju da odbaci svoje protivljenje vladinom odbrambenom programu.

Da bi sprečili prevazilaženje razlika između Britanije i Francuske sa Hitlerom na račun Sovjeta, u pokušaju da se garantuje da francusko sovjetski pakt ne propadne zbog uticaja sa strane, kao i u pokušaju da se zaključe slični paktovi sa vladama drugih zemalja, najpre Britanijom, bilo je najvažnije da se vladino neslaganje sa nemačkim ciljevima u istočnoj Evropi ojača. Zbog toga je i usvojena politika Narodnih frontova na Sedmom svetskom kongresu Komiterne avgusta 1935. To telo, takođe poznato i kao i Treća internacionala, okupilo je sve komunističke partije pod rusko vođstvo.


NARODNI FRONTOVI

Najvažniji cilj te politike je bio da se srednja klasa i neke gazde uvuku u široke antifašističke frontove. Da bi uradile to, komunističke partije su odbacile revolucionarnu politiku. To je trebalo da bude borba za očuvanje buržoaske demokratije, a da bi se privukle republikanske i liberalne partije srednje klase, ekstremne pozicije nikada nisu usvojene.

Politika Narodnog fronta je bila vrlo uspešna. Početkom 1936. vlade Narodnih frontova su izabrane u Francuskoj i u Španiji. Programi tih vlada su bili prilično umereni. U Španiji je socijalistički predlog o nacionalizaciji zemlje odbačen zbog republikanske opozicije. Taj su Narodni front činili Republikanska unija, Socijalistička partija, POUM, Sindikalistička partija, nacionalisti Baskije i Katalonije (koji su smatrali da im desnica ugrožava autonomiju) i, naravno, Komunistička partija.

Kada je izbio građanski rat, Staljinove instrukcije su bile jasne. Svi napori komunista moraju biti usmereni na jedan zadatak: zadobijanje pomoći Britanije i Francuske i nagovoriti ih da odbace svoju neutralnost. Dogovor o nenapadanju je potpisan 1936. sa nadom da će sprečiti produžetak sukoba. Staljin je verovao da će se, ukoliko Britanija i Francuska odbace tu politiku, građanski rat razviti u mnogo veći sukob (Nemačka i Italija su već pružale vojnu pomoć fašistima). Taj sukob, od koga bi se Rusija distancirala, bi doveo zaraćene strane do tačke međusobnog iscrpljenja i ruski vladari bi se pojavili kao novi gospodari Evrope. Zbog toga su odbacivani revolucionarni aspekti građanskog rata i borba je prikazivana kao borba koja nema nikakvih drugih zahteva osim osnovnih demokratskih (što je, u stvari, i bila). U početku su staljinisti pričali o podizanju revolucije nakon što fašisti budu poraženi. Vrlo brzo su prestali i sa tom praznom pričom.

Naravno, staljinistička (i uopšte državno-komunistička) koncepcija socijalizma je prilično različita od anarhističke (tj. anarho-komunističke). Najbitnije u anarhizmu je da mase preuzimaju kontrolu i upravljaju društvom kroz sistem veća. Staljinistima socijalizam nalaže nacionalizaciju svega i prepuštamje upravljanja društvom Državi, koja će biti vođena od strane Partije. Kontrola prelazi u ruke profesionalaca, tehnokrata i birokrata, koji počinju da razvijaju (svoje) sopstvene klasne interese. čak i da su se staljinisti odlučili na borbu za "socijalizam" oni bi i dalje morali da potkopavaju anarhiste.

Politika udvaranja britanskoj i francuskoj vladajućoj klasi je od početka bila osuđena na neuspeh, ne samo zbog njihove vojne nespremnosti, već i zbog njihovog razumevanja da će, u koliko se umešaju u rat sa Hitlerom, obe strane (oni i nacisti) biti oslabljene i da će se zbog toga povećati pozicija Rusije. Sve vreme do izbijanja Drugog svetskog rata, Britanija je pokušavala da se dogovori sa Hitlerom što bi mu otvorilo put da napadne Rusiju na istoku.


MORNARICA

Aktivnost mornarice, koja je ostala lojalna Republici, su nekoliko puta prekidane da se ne bi ugrozili anglo-francuski interesi u Gibraltarskom moreuzu. Mornarica je bila vrlo uspešna u uznemiravanju Francuske baze u Maroku, ali su njihove aktivnosti zaustavljane da bi dve strane sile bile srećne. U skladu sa tim, republikanska vlada je odbila da da Maroku nezavisnost i tako Franka liši baze. Da su to uradili, stavili bi u pitanje britanske i francuske kolonijalne interese u severnoj Africi. Primer španskog Maroka bi mogao dati slične ideje drugim nacijama. čak je, u jednom trenutku, vlada ponudila da preda interese u Maroku Britaniji i Francuskoj u zamenu za njihovu intervenciju.

Revolucija koja je izbila je bila krajnje neprijatna za komuniste. Bilo kakve šanse da pridobiju Britaniju i Francusku bile su smanjene činjenicom da je počela socijalna revolucija. Nije bilo ni govora da britanska i francuska ambasada intervenišu u korist revolucionara. Zbog toga je revolucija morala da bude sakrivena i eventualno, ugušena. Snaga kolektiva i milicija je morala biti uništena.

Na početku građanskog rata bilo je 40.000 članova španske Komunističke partije. Normalno, postavlja se pitanje kako je tako mala organizacija mogla tako odlučno da utiče na tok događaja i da vremenom postane dominantna grupa u Narodnom frontu.

U građenju svoje partije, komunisti su se naročito isticali u Kataloniji, srcu revolucije. Pokret kolektivizacije je ozbiljno uznemirio srednju klasu. Mali poslovi su prekinuti i svuda su se pripadnici srednje klase osećali odbačenim jer su radnički komiteti preuzeli raspodelu. Oni bi se rado vratili u svoje tradicionalne partije ali su ih videli kao nesposobne u zaustavljanju kolektivističkog pokreta. Komunistička partija je izgledala kao jedina ozbiljna partija koja može da zaštiti njihove posede ili čak i da im ih vrati iz ruku radnika. Jedan bivši komunista je to prokomentarisao: "U Muriciji, kao i drugde, video sam naše plakate i letke koji apeluju na vlasnike radnji da se priključe članstvu sa obećanjem apsolutne podrške privatnog vlasništva."


VEOMA BRZO

Članstvo Komunističke partije se uvećalo vrlo brzo. Za nekoliko meseci od izbijanja rata, 76.000 seljaka koji poseduju zemlju i seljaka zastupnika sa 15.485 pripadnika gradske srednje klase, se priključilo. Oni su u svojim slojevima uticali na hiljade pripadnika srednje klase koji se, u stvari, nisu priključivali Partiji, ali su je simpatisali. Kao sredstvo zaštite interesa građanske srednje klase u Kataloniji, komunisti su organizovali 18.000 trgovaca, zanatlija i malih proizvođača u organizaciju CEPCI. "Solidaridad Obrero" (Radnička solidarnost), novine CNT-a, su prokomentarisale da su neki u tom telu "nepomirljivi poslodavci, okrutni protivnici rada." Do marta 1937. Komunistička partija je imala 250.000 članova.

Preuzeli su još neke mere da bi proširili svoj uticaj. Samo četiri dana nakon vojnog udara, komunisti su se sjedinili sa socijalistima Katalonije da bi oformili PSUC. Lokalni UGT je potpao pod upravu PSUC-a. Vodeći članovi Socijalističke partije i UGT a su ih napuštali i prelazili komunistima, neki čak i tajno. Mnogi članovi Socijalističke partije nisu videli razliku između njihove linije i linije komunista: pobeda u ratu pa tek onda revolucija, pomirljiv stav prema stranim silama, itd. Ali, zbog toga što su komunisti imali čvršći partijski aparat (pojačan iz Moskve), bili su u mogućnosti da regrutuju nove članove na štetu socijalista. Mnogi su im se pridružili zbog njihove: "predanosti u prikupljanju članova, vrlo veštoj propagandi, organizatorskim sposobnostima i prestiža stečenog ruskim oružjem."

Komunisti su uspostavili kontrolu nad JSU (Ujedinjena socijalistička omladina). Ta grupa je nastala stapanjem komunističkih i socijalističkih omladinskih organizacija. Imala je 50.000 članova i formirana je malo pre nego što je izbio rat. Većina vodećih članova je napustilo Socijalističku omaldinu i prešlo u komuniste, što je ovima omogućilo kontrolu nad ovom organizacijom.

Bilo bi pogrešno tvrditi da je kontrarevolucija rezultat isključivo politike i aktivnosti komunista. Republikanci i socijalisti su sarađivali sa njima. Republikanci, koji su izgubili svaku realnu osnovu u masama, su se povukli i prepustili komunistima direktan posao suprotstavljanja socijalnoj revoluciji i odbrani srednje klase. čak se je i Largo Kabaljero, koji je postao premijer u avgustu i jedno vreme bio levi socijalista i vođa UGT-a, izjasnio za formiranje vlade kojoj je "neophodno žrtvovanje revolucionarnih izraza da bi pobedilo drugarstvo demokratskih snaga" i da se "španska vlada ne bori za socijalizam već demokratiju i ustavno zakonodavstvo." Iako Kabaljero nije sve vreme sarađivao sa komunistima, bilo je mnogo onih u njegovoj partiji, čak i njegovih najbližih saradnika koji su radili na komunističkoj liniji, a protiv socijalne revolucije.

Mora, takođe, biti izneto da je učestvovanje članova CNT-a u vladi pomoglo rast kontrarevolucije. Oni su ušli u Katalonsku vladu u septembru (setimo se da je Katalonija bila poluautonomna) i u nacionalnu vladu novembra 1936. S time ćemo se u više detalja pozabaviti u sledećem poglavlju a za sada je dovoljno reći da je njihovo učešće dalo vladi kredibilitet u masama. Oni su bili ključni element u dokazivanju svetu da je borba u Španiji za uspostavljanje demokratije, da bi se ponovo izgradila uništena državna mašinerija i da bi se vlast i autoritet koji su bili u rukama naoružanih radnika vratili vladi. Učešće CNT-a je služilo da zaustavi mase i natera ih da veruju da imaju oslonac u vladi i da treba da je brane.


RUSKO ORUŽJE

Važna stvar je da je Komunistička partija upravljala kontrarevolucijom. Oni su bili jedini koji su shvatili "neophodnost" kontrarevolucije i koji su doneli odluku da je sprovedu. Mogućnost da je sprovedu su imali zbog prestiža koji je dolazio od činjenice da je Rusija bila jedina zemlja koja je slala veće količine oružja Republici (Meksiko je, takođe, slao pomoć, ali u malim količinama). Rusi nisu slali samo oružje već i vojne savetnike i tehničare koji su postepeno preuzeli rukovođenje ratom.

Staljinisti će vam reći da je Rusija obezbeđivala oružje od početka. To je laž. Staljin se u početku složio sa Paktom o neintervenisanju zbog straha od sukoba sa Zapadom. Prve količine oružja nisu stigle do oktobra, a i kada su stigle to je bilo iz straha da će nemačko i italijansko oružje dati odlučujuću snagu fašistima. Pomoć je data "prikriveno i u pokušaju da se ograniči mogućnost mešanja Rusije u rat" (Krivicki u "In Stalin's Secret Service" str. 81, Krivicki je bio Staljinov šef obaveštajne službe za zapadnu Evropu). Zbog tog staha od uključivanja u rat sa Nemačkom i Italijom, pomoć je ograničena na potpomaganje otpora do moguće intervencije Britanije i Francuske. Ta pomoć je morala biti plaćena, španske rezerve zlata su se preselile u Moskvu.

Komunisti su znali da će, ukoliko posegnu za kontrarevolucijom, primorati državu, da uz njihovu pomoć, povrati kontrolu nad vojskom i policijom. Nije bilo nikakve svrhe govoriti radnicima da se odreknu kolektivizacije i da odbace oružje, ukoliko ta kontrola ne bude uspostavljena. Sve države počivaju na upotrebi sile i zbog toga se uspešna revolucija može izvesti samo ukoliko su ljudi naoružani.

Zbog sovjetske pomoći, komunistima je bilo lako da postignu kontrolu nad naoružanim snagama. To nije bilo samo zbog količine poslatog oružja, već i zbog činjenice da su Sovjeti bili glavni dobavljači ratnog materijala. Ministar mornarice i avijacije, Prieto, često se šalio na račun svog kabineta izjavljujući da on "nije ministar ničega jer ga avijacija ne sluša. Pravi ministar avijacije je ruski general Duglas."


MILITARIZACIJA

Zbog te kontrole nad oružjem, komunisti su, podržani od drugih, sproveli militarizaciju. Ponovo je izgrađena regularna vojska sa oficirima, pukovima, salutiranjem i različitim platama. Milicijama koje su odbile da se stave pod komandu Ministarstva rata (a mnoge milicije CNT-a i POUM-a su to odbile), prekinuta je isporuka oružja. Ostavljene su bez mogućnosti izbora.

Nova vojska je izgrađena pod komunističkom kontrolom. Znali su da bez kontrole nad vojskom neće moći da se nadaju kontroli nad antifašističkim taborom. Zbog toga što je Peti puk (najveća jedinica kontrolisana od staljinista) preuzela raspuštanje milicija, komunisti su preuzeli kontrolu nad pet od šest brigada nove vojske. Oni su, takođe, preuzeli kontrolu nad Glavnim komesarijatom rata, koji je uspostavljen zbog postavljanja političke kontrole vojske putem političkih komesara. Pošto su većina od njih bili staljinisti, kontrolisali su pritok političkog materijala na front. Anarhistički materijal je stalno zadržavan. Sve što su vojnici mogli da čitaju su bile laži Komunističke partije.

Nije ponovo izgrađena samo vojska već i policija, naročito omrznuta Civilna garda, koja je oduvek bila glavna poluga represije nad CNT-om. Promenjeno joj je samo ime u Nacionalna republička garda. Jurišna garda je ponovo uspostavljena i do početka decembra je imala 28.000 regruta. Broj karabinjera, koji su bili graničari podređeni carini i pod kontrolom ministra finansija Negrina (poznati simpatizer komunista), narastao je na 40.000. Pre rata bilo ih je samo 16.000 i to u celoj Španiji. Negrinov podsekretar je razjasnio koja je njihova uloga: "Vi ste čuvari države i oni vizionari koji veruju da je haotična situacija društvene nediscipline i bezobzirnosti dopustiva, potpuno greše, jer, vojska naroda, sa vama karabinjeri, će znati kako to da spreči."

Država je sama sebi dala monopol na silu. Radničke patrole koje su iznikle u julu su raspuštene. Radnicima je naređeno da predaju oružje, a oni koji su to odbili smatrani su fašistima. Pričalo se da je to oružje potrebno na frontu. Iako je to bilo istina da je oružje bilo potrebno na frontu, taj argument je korišćen samo kao sredstvo za razoružavanje revolucionarnih radnika. Bilo je mnogo oružja pod kontrolom policije. Džordž Orvel je to zapazio nakon Majskih dana u Barseloni: "Anarhisti su bili na oprezu čak i ukoliko su predali oružje. PSUC je zadržao svoje i to je bilo ono što se desilo nakon završetka borbi. U međuvremenu, na ulici je bilo moguće videti velike količine oružja koje je bilo potrebno na frontu, ali koje je bilo u posedu "nepolitične" policije u pozadini." ("Homage to Catalonija", str. 151).

Kontrarevolucija je potom okrenuta protiv kolektiva. 7. januara 1937. objavljeno je raspuštanje radničkih komiteta za snabdevanje. Distribuciju hrane je preuzeo GEPCI. To je dovelo do nestašica i gomilanja namirnica radi podizanja njihove cene. Za to su okrivljeni kolektivi, ali je bilo dobro poznato da je hrana mogla biti garantovana ukoliko se neko učlani u PSUC.


NACIONALIZACIJA

Kredit nisu davani onim radnim mestima koja su odbila da se stave pod kontrolu vlade. Kao što je rečeno ranije, banke nisu bile preuzete pa je vlada imala veliku moć protiv radnika. Kolektivizacija velike industrije je zaustavljena da bi bila dovedena pod vladinu kontrolu. Tvrđeno je da je to neophodno za ratne napore. Tvrđeno je i da su kolektivi neefikasni i da je svako radno mesto zabrinuto samo za svoj profit. Ne može se poreći da je bilo nekih problema sa bolje stojećim kolektivima. Ali, CNT je zahtevao koordinaciju kroz socijalizaciju pod kontrolom radnika. Da bi se to izvelo, svakom obliku privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju morao bi doći kraj. Naravno, komunisti to ne bi dozvolili jer je to pretnja njihovoj cenjenoj srednjoj klasi

Na selu je kolektivizacija bila dozvoljena samo na zemlji fašista, a imanja onih koji su podržavali Republiku, morala su biti vraćena. Dokle su komunisti bili spremni da idu može da ilustruje invazija na Aragon. Odbramben savet Aragona je proglašen ilegalnim avgusta 1937. Tu deklaraciju sledila je invazija koju je vodila 11. divizija generala Listera (član PSUC-a). Po izjavi CNT-a, zemlja, oruđe za obradu zemlje, stoka i konji koji su bili konfiskovani od desničara, vraćeni su vlasnicima. U nekim selima su farme bile lišene semena za sejanje, dok je 600 članova CNT a uhapšeno. Sve u svemu, 30% kolektiva je uništeno i priprema za žetvu prekinuta. Kao što se može pretpostaviti ništa osim mržnje, ogorčenost i gubljenja iluzija nije rezultiralo tom invazijom i represijama koje su sledile. Seljaci su počeli da se pitaju za šta su se borili. Gubljenje iluzija je, bez sumnje, doprinelo propasti Aragornskog fronta par meseci kasnije. Slični napadi su izvedeni na kolektive u Levantu.

Prevod: Revolucionarna grupa "Torpedo", 1995.
Dodatna korektura prevoda: CLS, 2006.

Napravio: rata zadnja izmena: Sreda 02. August 2006. [07:52:35 UTC] od Hal 9000


Narodni ustanak u Grčkoj



Undefined rss id 2
Pažnja!






GNU FDL Powered by TikiWiki Powered by PHP Powered by Smarty Powered by ADOdb Napravljeno uz pomoć CSS Powered by RDF osnaženo sa HAWHAW
rss Članci RSS Galerije slika RSS Forumi rss Direktorijumi
[ Vreme izvršavanja: 0.11 sekundi ]   [ Korišćena memorija: 4.06MB ]   [ 70 upita baze podataka ]   [ GZIP Disabled ]   [ Opterećenje servera: 0.11 ]