Salvador Rubinat Segui

Tornabous (Lerida) 1887 – ubijen u Barseloni 10. marta 1923. Po rođenju odlazi sa porodicom u Barselonu koja će nadalje biti centar njegovih aktivnosti. Pohađa školu do dvanaeste godine, uči za slikara; zahvaljujući svom nemirnom duhu seli se iz jednog umetničkog ateljea u drugi i upoznaje se sa anarhističkom teorijom.

Nakon konfuznih početaka u kojima je dovođen u vezu sa pristalicama leruista (lerrouxistas - Prim.prev. Alehandro Leru (Alejandro Lerroux) osnivač je partije Radikalni republikanci ili, jednostavno, Radikali.), kao i sa Ruljom, našao se u zatvoru 1902. zbog učešća u štrajku metalurških radnika i rano deluje u okviru najekstremnijih anarhističkih grupa (u grupi Els Fils de Puta). Po prvi put 1904. služi se pseudonimom (El Noi del Sucre) koji će proslaviti u govorima i člancima (objavljenim u časopisu El Pintor) U okviru borbi protiv leruista 1907. godine našao se umešan u događaje iz pozorišta Condal i provodi devet meseci u zatvoru.

Nije baš jasna njegova uloga u Tragičnoj nedelji, mada se pouzdano zna da je bio primoran da se skriva u Gvalbi ili Palautorderi. Učestvuje u osnivanju radničke grupe Solidaridad Obrera (učestvuje na kongresu 1908. kao delegat slikara iz Barselone koji su se priključili grupi), pojavljuje se na njihovom odboru aprila 1909, kao i na odboru CNT-a (mada nije prisustvovao kongresu 1910). Isto tako učestvuje u štrajku 1911. i u kampanjama protiv isključivanja američkih anarhista (1910).

Boravi u Marseju 1911. kao predstavnik CNT-a na jednom međunarodnom proleterskom okupljanju, a na kongresu te iste godine pojavljuje se kao glas slikara iz Barselone. Narednih godina, kada je već postao značajna konfederalna figura, uzima učešća u Keraltovoj kampanji 1913, u štrajku glađu 1914, u predsedništvu građevinarskog sindikata iz Barselone (1915), u paktu sklopljenom u Saragosi (1916); pojavljuje se kao organizator radničkog pokreta Leride, neumorni mitingaš i govornik po čitavoj Kataloniji; zatim, sekretar katalonskog CNT-a (1916), član štrajkačkog komiteta 1917, sekretar valensijanske skupštine 1916, učestvuje u razgovorima sa UGT-om o tome kako izaći na kraj sa poskupljenjem životnih troškova.

Pored toga što je obavljao dužnost sekretara katalonskog CNT-a, bio je ključna figura 1918. na odlučujućem kongresu u Sansu na kome se zalagao za jedinstvene sindikate, kao i član prvog odbora građevinarskog sindikata iz Barselone. Takođe je važno pomenuti njegov rad na štrajku (huelga de la Canadiense) kada se baš i nije proslavio (pripremao je povratak na radna mesta), ali je zato bio veoma kritikovan od strane čistunaca koji su mu prispisivali glad za politikom, sumnje pojačane njegovim prisustvom u mešovitoj komisiji rada (zbog čega mu je aktivista Saleta pretio smrću).

Na kongresu 1919. usprotivio se bezuslovnom pristupanju ruskoj Internacionali, povukao se u Taragonu 1920. (možda zbog uzavrele atmosfere budući da je tokom čitave 1922. branio mešovite komisije rada), učestvovao je u formiranju katalonskog CR-a koji je delovao u tajnosti, prisustvovao je regionalnoj plenarnoj sednici u Taragoni (oktobra meseca) koja ga šalje da se in situ (Prim.prev. Na licu mesta.) upozna sa dugim štrajkom u Riotintu, što je iskoristio da sprovede dugu i intezivnu propagandnu turu po Andaluziji, severu zemlje (Bilbau i Sestau u oktobru), Levanteu (110 održanih govora), a koja će se završiti njegovim hapšenjem 22. novembra u Barseloni i deportacijom u La Molu.

Tek u aprilu 1922. našao se na slobodi kada i započinje sa napornim propagandnim zadatkom po čitavom istočnom delu zemlje koji će prekinuti zbog loše atmosfere (njegovi govori na Balearskim ostrvima septembra meseca pokrenuli su polemiku zbog njegovog odnosa prema apolitičnosti koju je u Sueki i Karkahenti kritikovao Rigo); zatim, prisustvuje konferenciji u Saragosi (1922) gde je potpisao čuveni dokument kojim se napravila razlika između apolitičnosti i antipolitičnosti i odlazi na turu po Andaluziji u pratnji Paulina Dijesa.

Konačno, bio je žrtva zavere policije i gazda. Ovaj boem koga su strašno progonili (zatvaran 1907, 1916, 1917, 1919, 1920, takođe je bio meta atentata 1919. i 1920) obeležio je čitavu jednu epohu CNT-a, pa je otud Segijeva istorija ujedno i istorija prvog CNT-a. Bio je veliki organizator, mitski besednik, saradnik časopisa (Cultura y Acción, Los Nuevos, L’Opinió, Páginas Libres, Solidaridad Obrera, La Tierra, Vida Nueva itd.) koga je u jednom trenutku privuklo novinarstvo i želeo je da pokrene časopis La Tramontana (1913).

Njegov put bio je predmet rasprava pri čemu mu se pripisivala nestalonost po pitanju politike (čuvena odbrana pred radikalima u sindikalnom ateneumu u La Palomi 1922), što izgleda nije bilo tačno. Pre će biti da je kao glas CNT-a i krajnje progonjen borac morao da se suoči sa posebno teškom epohom (razbojništvo gazda), a da bi prevazišao poteškoće služio se udruženom strategijom sa socijalistima i republikancima (Macia, Kasanova, Sorijano, Layret, Companys); u svakom slučaju, nema pouzdanog podatka koji dozvoljava da se sa sigurnošću tvrdi da se spremao za ulazak u politiku; druga je stvar što pojedini anarhisti (Urales, Estanislao Makeda, Garsija Oliver) žale zbog posiblizma kojim se u pojedinim prilikama Segi dičio.

Autor je dela: „Epizode o borbi“ (Episodios de la lucha – Madrid, 1922), „Škola za pobunjenike“ (Escuela de rebeldes – Madrid, 1923), „Mučenici sindikalizma“ (Los mártires del sindicalismo – Madrid, 1922. ili 1923), „Sindikalizam i anarhizam“ (Sindicalismo y anarquismo – Barselona, 1923), „Liberterski sindikalizam u Kataloniji“ sa Pesatnjom (El sindicalismo libertario en Cataluña). Izdanje skorijeg datuma: „Madridski članci Salvadora Segija“ (Artículos madrileños de Salvador Seguí – Madrid, 1976).

Preuzeto iz Nacrt istorijske enciklopedije španskog anarhizma, Migela Injigesa (Madrid, 2001); Prevod: CLS, 2006.