„U Milanu se spaljuju knjige“. Ovo je najnovija vest, više kao upozorenje, na sajtu „Panorame“. Knjiga je, nećete verovati, katalog izložbe. A izložba nosi naziv „Umetnost i homoseksualnost“. Trebalo je da bude otvorena danas, ali je gradonačelnica dovela u pitanje čitav projekat iza koga stoji čuveni kulturni poslenik Vitorio Zgarbi.
Ona traži da se katalog uništi, izložba zabrani za mlađe od 18 godina, otvaranje (u Palati dela Rađone) odloži dok se strasti ne smire, jer su se homoseksualci digli na noge i odmah priredili gej paradu uzvikujući parolu „Milano nas proteruje“.
Tako je pre nego što je uopšte došlo do vernisaža, javnost pozvana na uzbunu. Nižu se predlozi: da se deo izložbe zatvori, skinu blasfemična dela među kojima je svakako „Miss Kitty“ na kome je papa Benedikt XVI (Jozef Rajcinger) naslikan sa suspenzorom.
Izložba prikazuje radove 150 umetnika koji se bave istraživanjem veze između umetnosti i homoseksualnosti od vremena rođenja fotografije do danas. Njena okosnica je tvrdnja, ničim opovrgnuta, da je pitanje homoerotičnosti staro koliko i istorija ljudskog roda i da su kulturne vrednosti koje predstavlja odraz posebnih istorijskih i društvenih okolnosti. Jer, homoerotski prizori u umetničkoj produkciji postoje odvajkada. Tačnije ima ih na vaznom slikarstvu antičke Grčke, na persijskim reljefima, istočnjačkim minijaturama, ali i u italijanskoj renesansi i baroku. Tanka crvena nit homoerotike provlači se do danas. Ali šta tačno znači homoerotika? Dela umetnika čija je homoseksualnost nedvosmislena i kod kojih je često, ne i nužno, uočljivo nešto što upučuje na homoerotsku sklonost? Ili se pod ovu odrednicu mogu staviti i umetnici koji nisu homoseksualci, bar ne zvanično, ali čije reakcije otkrivaju neuobičajnu erotičnost koja vuče u homoseksualnost?
Odgovor na ovo pitanje može dati samo proučavanje umetničkih biografija - da bi se njihova dela tumačila - što u krajnjoj liniji nije nužno da bi neko delo nosilo epitet umetničkog.
Naravno, izbor dela za ovu izložba, možete i sami uvideti prema priloženim reprodukcijama, ne uzima u obzir biografske podatke, već osobenosti dela kao što je iskakanje iz konvencionalnog, nit koja ih izdvaja po duševnom stanju, ponašanju, emocijama, bez namere da se definišu „kanoni“ specifično homoseksualnog u umetnosti. Neka dela eksplicitno vuku u homoerotiku, ali mnoga ne, već je samo simbolizuju ili na nju aludiraju kroz alegorije i metafore, kao što su radovi Herba Rica, Brusa Vebera, Roberta Mepltorpa, Davida La Šapela, Miše Klajna, Sem Tejlor Vud, Terija Ričardsona, Džemsa Biguda, Agostina Arivanbene, Matea Bazila ili, najkontroverynijeg Paola Šmidlina („Miss Kitty“). Reč je o umetnicima koji slobodno prilaze gej i lezbijskim temama kao temama otvorenim za razmišljanje pred kojima se ne može više žmuriti, niti ih vazda ostavljati ad acta. Uostalom, zar se njima nisu bavili velikani poput Tamare Limpicke, Dejvida Hoknija ili Endija Vorhola. Izložba je putovanje u slikama kroz evoluciju pogleda na svet.

Izvor