U Srbiji najmanje 300.000 ljudi, koji su bili na ratištima devedesetih godina, pati od posttraumatskog stresnog sindroma, gruba je procena Društva za zaštitu mentalnog zdravlja ratnih veterana i žrtava ratova 1991-1999. godine! Milan Protić (29) iz Beograda, koji je proteklog vikenda pokušao da se ubije skokom sa sedmog sprata, samo je jedan od njih. Nesrećni mladić bio je na ratištu na Kosovu 1998. i 1999. godine, a posle povratka imao je psihičkih problema. Od tada je dva puta lečen u Institutu za neuropsihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević".

Psihijatar dr Predrag Miljanović kaže za Press da tačni podaci o broju ljudi koji imaju ovaj poremećaj ne postoji, jer o tim ljudima ni država, ni društvo ne vode računa!

- Poznato je da od 30 do 35 odsto ljudi koji su bili u kritičnoj traumatskoj situaciji oboli od posttraumatskog stresnog sindroma. Pošto je najmanje milion ljudi bilo na ratištima u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu, lako je zaključiti da oko 300.000 ratnih veterana ima takozvani vijetnamski sindrom, što je drugi naziv za ovu vrstu stresa. O tim ljudima, nažalost, niko ne vodi računa. Državne psihijatrijske službe su preopterećene, jer umesto pet do šest pacijenata dnevno se za pomoć javlja 30 ljudi. Zbog toga bi trebalo osnovati posebnu ustanovu na državnom nivou koja bi pružila adekvatnu pomoć ratnim veteranima i pomogla im da se integrišu u društvo - ističe dr Miljanović, koji od 1999. leči ratne veterane.

Dr Miljanović kaže da i sami ratni veterani najčešće odbijaju da potraže pomoć jer smatraju da su se sa ratišta vratili isti kao što su bili ranije i da se ništa u njihovom životu neće promeniti.

- Ne samo da oni misle da su isti, već ih i društvo na to "prisiljava", jer ne želi da se suoči sa problemom koji oni imaju. Ti ljudi su u ratu svašta doživeli. Posttraumatski stresni sindrom je njihova normalna reakcija na nenormalno stanje. Takvo stanje kod tri do pet odsto ljudi koji su preživeli ratne strahote dovodi do teških posledica. U tim slučajevima, oni moraju, pored psihoterapije, da uzimaju i lekove. Oni stalno sebi postavljaju pitanje "gde sam to bio". Oni su gledali kako njihovi prijatelji umiru, pa se često kod njih javlja i osećaj krivice preživelog. Kada društvo nije tu da im pomogne, osećaju se odbačeni i odlučuju se na samoubistvo. Oni tako kažnjavaju sebe i druge za to što im se desilo, a sa druge strane neki od njih upravo u tom činu vide spas - kaže dr Miljanović.

On naglašava da država mora da prihvati postojanje ratnih veterana i uspostavi dijalog s njima.

- Ovi ljudi treba da iskoriste iskustva koja su doživeli na pozitivan način, da se edukativno uključe u društvo i pričaju o tome - ističe dr Miljanović.

Košmari, razdražljivost, agresija...

Pored Društva za zaštitu mentalnog zdravlja ratnih veterana i žrtava ratova 1991-1999. godine, problemom ratnih veterana bavi se i Centar za rehabilitaciju žrtava traume i torture. Ovaj Centar osnovan je u Beogradu 1997. kao deo nevladine organizacije - Međunarodna mreža pomoći. Za 10 godina rada ovoj ustanovi za pomoć se obratilo oko 7.000 ljudi koji su prošli neki vid ratnog iskustva.

- Posttraumatski stresni sindrom se manifestuje na razne načine, od pojave neželjenih loših misli, košmara, izbegavanja svega što tu osobu podseća na traumatično iskustvo, povlačenja u sebe, osećaj beznađa, do fizičkih reakcija nervnog sistema, razdražljivosti, agresije... Ipak, naše iskustvo sa ratnim veteranima je pozitivno, samo mali broj njih odlučio se na samoubistvo - kaže Sandrina Špeh-Vujadinović, psiholog ovog Centra.

Izvor