Poniženja kroz koja prolaze radnici i radnice najbolje razumeju oni koji rade. Demokratija, na kojoj je naše društvo navodno zasnovano, prestaje da važi onog trentuka kada dođemo na posao. Bez obzira koji posao radimo i kako je rad organizovan, imamo svako pravo da budemo besni na svoje gazde, jer kao platu dobijamo samo delić onoga što proizvedemo, a ostatak oni prisvoje sebi kao profit.

Jedino pravo rešenje je da stvorimo društvo u kome će radnici i radnice donositi sve oduluke koje se tiču proizvodnje i proizvoda – društvo u kome je svaka osoba sita, obučena i ima krov nad glavom. U međuvremenu, dok se ne izborimo za ovakvo društvo, treba osmisliti neku strategiju kojom ćemo se boriti protiv svakodnevnog izrabljivanja.

Mi smatramo da je direktna akcija rešenje. Ali, šta je direktna akcija?

Direktnom akcijom sami postižemo svoje ciljeve. Najpoznatiji oblik direktne akcije je štrajk, kada radnici jednostavno odbiju da rade. Mnogi žuti (birokratski) sindikati praktikuju štrajk, jer ga je najlakše kontrolisati tj. Prekinuti. Međutim, štrajk je često bezuspešan način borbe protiv gazde, jer gazda ima velike finansijske rezerve i u stanju je da mnogo duže izdrži nego radnici i radnice. Vrlo često fondovi koje sindikati koriste u slučaju štrajka ne postoje ili su nedovoljni. Uz to, ukoliko radnici ne dolaze na posao zbog štrajka, gazda može da zaposli štrajk-brehere i nastavi posao kao da se ništa nije ni desilo.

Direktnu akciju treba primenjivati na radnom mestu, a ne van njega. Usporavanjem radnog procesa i smanjenjem proizvonje možemo umanjiti gazdin profit, a da u isto vreme dobijamo platu i pritom gazda ne može da nas otpusti i dovede nekoga na naše mesto. Direktnu akciju sprovodimo bez pomoći vladinih službenika, sindikalnih birokrata i preskupih advokata.

Evo nekoliko primera direktne akcije, koji su su svi manje-više protivzakoniti, ali koga je briga. Sve velike pobede koje su radnici i radnice ostvarili u istoriji, postignute su protivzakonitim metodama – bile su zabranjene i pod udarom policije. Na primer, u Americi sve do 1930. godine nije postojao nijedan sindikat, a većina sudova osuđivala je sindikalce kao zaverenike koji hoće da naškode „slobodnom tržištu“. Štrajkači su bili prebijani i ubijani od strane policije, vojske i privatnih revolveraša.

Danas smo slobodni da se organizujemo u sindikate, ali zaista efikasne akcije i dalje nisu zakonite. Zato bi trebalo da svaki radnik bude upoznat sa zakonom o radu i načinima na koje ovaj zakon može biti iskorišćen protiv njega. Sukob između gazde i nas nije fudbalski meč, već pravi rat – klasni rat.

Evo nekoliko primera direktne akcije:

Usporavanje

Usporavanje ima veoma dugu istoriju, evo par primera: Godine1899, lučki radnici u Glazgovu u Škotskoj, zahtevali su povišicu od 10% . Šefovi su odbili njihov zahtev, nakon čega su se radnici odlučili na štrajk. Da bi prekinuli štrajk, gazde su odlučile da angažuju štrajk-brehere, poljoprivredne radnike koji nisu dobro obavljali poslove na dokovima – roba im je ispadala i nisu mogli ni da hodaju po palubi broda. Svejedno, šefovi su izjavili da su zadovoljni radom štrajk-brehera, tako da su lučki radnici odlučili da rade isto tako loše kao i štrajk-breheri. Ubrzo potom, plate su im povećane.

Radnici američke železnice koji su početkom dvadesetog veka, kada su im smanjene plate, skratili svoje lopate za 5 cm i rekli: „Male plate – male lopate“. U Australiji, na primer, mašinovođa ima pravo da zaustavi voz ukoliko oseti potrebu da ode u toalet. U praksi se ovo retko događa, ali šta bi se desilo kada bi svaki mašinovođa po nekoliko puta tokom jedne vožnje zaustavljao voz zbog „fizioloških potreba“?

Rad po pravilima

Na skoro svakom poslu postoji gomila pravila i propisa koje radnici ne poštuju kako bi izašli u susret šefu i završili posao na vreme. Obično postoji prećutni dogovor između radnika i uprave da se ovi propisi na spominju. Ali, šta se dešava ako se radnici i radnice bukvalno pridržavaju svih pravila i propisa? Nastaje potpuni zastoj, a radnici ne mogu biti kažnjeni ili otpušteni, jer su se držali pravila. Kada su železnice u Francuskoj nacionalizovane štrajkovi su zabranjeni. Naime, jedan francuski zakon je zahtevao da se inžinjer uveri da li je most siguran pre nego što voz pređe preko njega, a ako inžinjer nije ubeđen u sigurnost mosta onda treba da se održi savetovanje celokupnog voznog osoblja. Svaki most je bio veoma detaljno pregledan i svaki put su se železničari savetovali da li da pređu preko mosta ili ne. Ovo je izazvalo potpuni kolaps železničkog saobraćaja. Austrijski poštari su se slepo pridržavali pravila da sva pošta mora biti izmerena da bi se utvrdilo koja poštanska marka treba da bude zalepljena na poštu. Pre toga nisu merili pisma koja očigledno nisu dovoljno teška da bi se na njih zalepila marka za pakete, ali ovaj put su merili sva pisma, pa čak i telegrame. Trećeg dana još su merili pisma od prvog dana. Njihovi zahtevi su ubrzo ispunjeni.

Štrajk radom

Problem koji se pojavljuje kod oblika direktne akcije (npr, usporavanje rada) je taj što su upravo mušterije najviše pogođene, a ne šefovi. Pritom su mušterije najčešće radnici i radnice. Radnici u jednoj francuskoj bolnici nisu hteli da štrajkuju, jer su se bojali da će pacijenti biti najviše oštećeni. Umesto štrajka oni su besplatno i bez recepata izdavali sve lekove, bolnica je u roku od tri dana izgubila mnogo para, a uspaničena uprava je pristala na radničke zahteve.

Godine 1968. železničari i kondukteri u autobusima u Španiji nisu naplaćivali karte putnicima, jer su odbijeni njihovi zahtevi za povećanje plate. Kondukteri i vozači su dolazili na vreme na posao, a saobraćaj se odvijao nesmetano, s tim što niko nije naplaćivao karte. Nepotrebno je reći da je javnost podržala ovakav štrajk. U Njujorku su radnici u restoranima, pošto im je propao štrajk, svim gostima davali duple porcije hrane, a naplaćivali su cenu jedne porcije i tako su izvršili pritisak na upravu.

Sedeći štrajkovi – okupacije radnog mesta

Štrajk ne mora da traje dugo da bi bio uspešan. Ako je dobro isplaniran, može uspeti za svega nekoliko munuta. Kada svi radnici u trenutku prestanu da rade i odbiju da napuste radno mesto, uprava nema mnogo izbora. U Americi, za vreme ekonomske krize tridesetih godina dvadesetog veka u jednoj fabrici automobila, radnici su okupacijom fabrike između 1932. i 1934. godine udvostručili svoje plate, i to u vreme najgore ekonomske krize. Moto ovih štrajkova je bio: „Sedi i gledaj kako ti plata raste“.

Takođe, u Americi u jednom pozorištu glumcima su plate smanjene za 50%. Tokom izvođenja predstave, na kojoj pedeset glumaca prerušenih u Rimljane treba da iznesu kraljicu na scenu, trenutak pred kraljičin nastup njih pedeset je okružilo kraljicu i odbilo da se pomeri sve dok im se ne udvostruče plate. 1980. godine u Americi, jedna kompanija je odlučila da zatvori elektranu na severu zemlje i preseli je na jug, a sve radnike i radnice nameravala je da otpusti. Radnici su za uzvrat okupirali fabriku i posle dve nedelje okupacije odobrene su im penzije, visoka otpremnina i druge pogodnosti.

Okupacije su posebno aktuelne od 1995. U Belgiji su radnici Renoa držali fabriku tri meseca sve dok ih policija nije najbrutalnije izbacila. Slično je bilo i u Francuskoj, gde su radnici takođe nekoliko meseci okupirali fabriku Levisa, ali ih je policija takođe izbacila. Krajem 2007. godine, anarho-sindikalistički orjentisani radnici su okupirali fabriku auto-delova Frape-Behr u Španiji i fabriku bicikala u Nemačkoj u kojoj je nastavljena proizvodnja pod radničkom upravom. Takođe, nakon sloma ekonomskog sistema u Argentini 2001. godine nekoliko stotina hiljada radnika je zauzelo svoja radna mesta, rad i proizvodnja su nastavljeni pod radničkom kontrolom, a sirovine, proizvodi i usluge su razmenjivani u skladu sa međusobnim dogovorom, a ne za novac.

Nepredvidljivi štrajkovi

Nepredvidljivost je odlično oružje. U jednom gradu u Americi, 1991. godine, nastavnici su štrajkovali na ovaj način: nisu došli na posao u ponedeljak i utorak, došli su u sredu, nisu došli u četvrtak, pa su opet došli u petak i ponedeljak. Ne samo da nisu mogli da otpuste nastavnike i zaposle štrajk-brehere, nego je uprava morala da bude svaki dan na poslu, što im inače nije bio običaj. Ova taktika je bila toliko upešna da je ova vrsta štrajka sada zakonom zabranjena u američkoj državi Pensilvanija, u kojoj se ovaj grad i nalazi.

Brbljivi radnici i radnice

Ponekad je dovoljno reći ljudima šta se zaista dešava na poslu da bi se izvršio pritisak na šefove. Ovo posebno važi za restorane i prehrambenu industriju. Kao i u slučaju štrajka radom imaćete podršku javnosti. Ponekad je dovoljno razgovarati licem u lice sa pojedinim mušterijama, a nekad može biti vrlo bombastično, kao kada je jedan inžinjer javno obznanio da je nuklearna centrala izgrađena na klizištu.

Knjiga pisca Aptona Sinklera Džungla, upoznala je javnost sa katastrofalnim zdravstvenim i radnim uslovima u industrilji prerade mesa. Konobari u restoranima, radnici u pekarama i supermarketima mogli su da šapnu gostima šta zaista služe, kakav je kvalitet robe ili kad je istekao rok.

Štrajk bolovanjem

Štrajk bolovanjem nije pravi štrajk. Ideja je da se blokira rad tako što većina radnika i radnica ili, još bolje, svi istog dana pozovu i kažu da su bolesni. Za razliku od zvaničnog štrajka, ovaj metod može se vrlo uspešno koristiti na manjim odeljenjima većeg radnog mesta i to bez sindikata. Ovo je omiljen metod direktne akcije koji koriste zaposleni u javnim poslovima. U Americi, u jednoj mentalnoj bolnici, samim pomenom štrajka bolovanjem radnički zahtevi su ispunjeni. U jednoj velikoj samousluzi u Poljskoj, radnik je pomenuo šefu, dok su pričali o članu sindikata otpuštenom nedavno, da vlada grip i da ne bi bilo čudno da se neki dan na poslu niko ne pojavi. Ubrzo je nekoliko ljudi javilo da je bolesno, a šef je shvatio poruku i vratio sindikalistu na posao.

Ignorisanje šefa

Najbolji način da se nešto postigne je jednostavno organizovanje, umesto čekanja da neka institucija razmotri naš zahtev. U jednom restoranu gazda nije umeo da barata sa parama i jedne nedelje radnici nisu isplaćeni. Iz dana u dan, gazda je ponavljao da će isplata biti narednog dana, a na kraju su radnici počeli da sami sebe isplaćuju direktno iz dnevne zarade i uvek su u kasi ostavljali izveštaj – ko je koliko uzeo i za koji period. Gazda je ubrzo isplatio sve što je dugovao, a plate više nisu kasnile.

U jednoj maloj štampariji, stara štamparska mašina je izbačena iz upotrebe i ostavljena u uglu, a nova je stavljena na njeno mesto. Šef je rekao da staru mašinu niko ne dira, ali su je radnici ubrzo očerupali, jer su im bili potrebni rezervni delovi za ostale mašine. Mašina više nije bila nizašta i radnici su hteli da je sklone u podrum, ali im šef nije dao. Pošto je mašina zauzimala mesto i smetala radnicima, oni su je ipak odneli u podrum, a šef je videvši kako je spuštaju niz stepenice pocrveneo od besa, ali im ništa nije rekao. Tamo gde je bila mašina radnici su stavili sto i stolice i od tada su na pauzama tu pili kafu.

Sabotaža

Sabotaža je najčešće nenasilna metoda, ali se koristi samo u ozbiljnim sukobima u kojima se najbolje vidi priroda klasnog rata, koji postoji između radnika i radnica sa jedne i šefova sa druge strane. Jakim magnetom mogu se uništiti svi podaci koji se nalaze na kasetama, disketama ili računaru. Radnici restorana mogu da kupe miševe, bube i skakavce i da ih puste u restoran, a pritom mogu i da pozovu sanitarnu inspekciju. Krajem devetnaestog veka, železničari su, jednom prilikom kada su krenuli u štrajk, sa sobom poneli i „suvenire“, bez kojih lokomotive nisu radile, tako da štrajk-breheri nisu mogli da razbiju štrajk. Danas radnici češće sakrivaju ovakve „suvenire“na samom radnom mestu, kako bi izbegli da ih okrive za krađu. Radnici mogu da sa šefovog telefona naruče gomilu nepotrebnog kancelarijskog materijala. Budimo kreativni, mogućnosti su neograničene.

Solidarnost

Najvažnija stvar je organizovanost. Ako se jedan radnik ili radnica buni, šefovi će ga smrviti, ali ako svi ustanemo zajedno, usklađeno, šefovi će nas shvatiti ozbiljno. Oni mogu da otpuste pojednica, ali ne mogu da otpuste celu radničku klasu. Mi njima trebamo, jer žive od našeg rada, a oni nama nisu potrebni!

Uspeh svih taktika koje su opisane opisane zavisi od solidarnosti i koordinacije manjeg ili većeg broja radnika. Pojedinačne sabotaže zadovoljavaju samo ličnu potrebu za osvetom, ali ništa nam neće ulepšati dan više od gomile besnih radnika i radnica koje se za svoja prava bore direktnom akcijom.

„Direktna akcija“ - Propagandni bilten ASI