Novi Zakon o zdravstvenoj zaštiti, donet početkom decembra prošle godine (stupio na snagu 10. decembra 2005), sadrži jednu novinu koja može da bude izuzetno opasna za građane i njihovo ljudsko pravo na ličnu slobodu. Mislim da je na samom početku primene novog zakona neophodno upozoriti na tu opasnost.

U odredbi člana 44 pomenutog Zakona, koja stoji odmah iza odeljaka o pravima i dužnostima pacijenata, predviđeno je "Obavezno upućivanje u psihijatrijsku ustanovu", kao zaštitna mera, a moglo bi se reći i kao neka vrsta preventivne kazne prema duševno bolesnom pacijentu, odnosno prema građaninu za koga se pretpostavlja da je duševni bolesnik i da će biti opasan za društvo. Prema odredbama toga člana Zakona, ako doktor medicine (tj. lekar opšte prakse), odnosno specijalista (psihijatar ili neuropsihijatar) proceni da neko boluje od duševne bolesti koja je takva da bi bolesnik mogao da ugrozi sopstveni život ili život drugih lica, ili imovinu (svoju ili tuđu), može ga uputiti u odgovarajuću stacionarnu zdravstvenu ustanovu u koju se smešta radi bolničkog lečenja, s tim što je konzilijum lekara te ustanove dužan da već narednog dana odluči da li će bolesnik biti zadržan na bolničkom lečenju.

Dakle, svakog svog pacijenta, bez obzira na to da li mu je došao dobrovoljno ili mu je priveden, i da li mu se obratio zbog duševne bolesti ili gipa, lekar opšte prakse, u prvom redu (jer bolesnici po pravilu prvo idu lekaru opšte prakse, a tek potom specijalisti), može uputiti u psihijatrijsku zdravstvenu ustanovu radi prinudnog lečenja, ako na osnovu svoga znanja psihijatrije koje mu je preostalo sa četvrte godine studija medicine, zaključi da pacijent boluje od neke duševne bolesti i da je ona takva da bi mogao da ugrozi sopstveni život ili život drugih lica ili bilo čiju imovinu. Zdravstvena ustanova u koju je bolesnik upućen mora da ga primi, a da li će on u njoj ostati, možda i do kraja života (jer Zakon ne sadrži odredbe o prestanku ovog lečenja), znaće se sutradan kad o tome definitivno presudi konzilijum lekara zdravstvene ustanove, koji je verovatno sastavljen od specijalista psihijatrijske struke, ali svoju odluku donosi naprečac i po kratkom postupku bez obzira na složenost slučaja. Verovatno da svaki dopremljeni bolesnik posle toga neće ostati u bolnici, ali mnogi hoće.

Navedeni zakonski član ima još dve značajne odredbe: prva (stav 2) propisuje da je zdravstvena ustanova dužna da o prijemu (bolje rečeno o zadržavanju) bolesnika obavesti nadležni sud u roku od 48 sati, i druga (stav 3), da će biti donet poseban zakon (ne vidi se kada, a to može da znači i nikada) kojim će biti uređeni način, postupak, organizacija i uslovi lečenja prinudno hospitalizovanih duševnih bolesnika. Te odredbe Zakona na neki način ohrabruju jer nagoveštavaju svest zakonodavca o značaju ovoga pitanja i bude nadu da će u ovu materiju ipak biti unet nekakav red, makar i naknadno, i da će možda biti ustanovljena efikasna kontrola. Naše iskustvo, međutim, govori da takvim odredbama ne treba verovati.

Obaveštavanje nadležnog suda nema nikakvog smisla, jer se ne zna ni koji je sud nadležan, niti kakav bi postupak taj sud trebalo da sprovede. (Prema članu 14. stav 5. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima građanin koji je lišen slobode ima pravo da sam pokrene postupak u kome će sud hitno ispitati zakonitost lišavanja slobode, ali to u ovom slučaju mnogo ne pomaže, jer je prinudna hospitalizacija zakonom dopuštena, pa će dakle uvek biti zakonita.) Što se tiče nagoveštenog zakona o uslovima, postupku i organizaciji lečenja duševnih bolesnika, pitanje je, da li će on uopšte biti donet, a ako bude donet, da li će imati garancije za zaštitu lične slobode i da li će one biti dovoljne. Za sada je to veresija bez ikakvog pokrića u koju se ne treba pouzdati.

Do sada je prinudna hospitalizacija duševnih bolesnika bila mogućna samo kao krivična sankcija. Ako duševno bolesno lice u stanju neuračunljivosti učini krivično delo (nije dovoljno samo da postoji duševna bolest, već i nesposobnost shvatanja značaja svoga dela) sud mu može izreći meru bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, ali samo ako osim toga utvrdi i da postoji ozbiljna opasnost da će učiniti novo teško krivično delo i da je radi otklanjanja te opasnosti potrebno njegovo lečenje u zdravstvenoj ustanovi. Kao što se vidi, meru izriče sud u sudskom postupku, uz brojne garancije koje taj postupak sadrži i samo ako se ispune zakonom propisani uslovi. Ova mera Krivičnog zakonika postala je sada suvišna, jer se isti cilj (prinudna hospitalizacija) može postići mnogo jednostavnije, bez ikakvog postupka i bez ikakvih uslova, samo na osnovu pretpostavke lekara da postoji opasnost od pretpostavljenog duševnog bolesnika koji nikakvo nedelo još nije izvršio.

Najveća opasnost od prinudne hospitalizacije koju predviđa novi Zakon o zdravstvenoj zaštiti sastoji se u mogućnosti pogrešne primene te mere i njene veoma lake zloupotrebe. Primena je moguća uvek kad lekar, koji ne mora biti specijalista, utvrdi da pacijent ima neku duševnu bolest i proceni da je priroda te bolesti takva da ugrožava nečiji život ili imovinu. Obe procene su nesigurne i subjektivne i zbog toga je mogućnost grešaka velika. Za razliku od sudskog postupka u kome je za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi prethodno obavezno obaviti psihijatrijsko veštačenje i kontradiktorno dokazivanje da li postoji ozbiljna opasnost od neuračunljivog učinioca krivičnog dela, nikakva dugotrajnija ispitivanja i posmatranja ovde nisu predviđena ni u najsloženijim slučajevima. Isto tako, nije predviđena nikakva eksterna kontrola, niti mogućnost žalbe pacijenta na te nesigurne procene lekara na osnovnu kojih mu se oduzima jedno od najvažnijih ljudskih prava. Razlika između normalnog i nenormalnog ponašanja, između bolesnog i zdravog, opasnog i bezopasnog, uračunljivog i neuračunljivog nije nimalo jednostavna i laka, jer jasnih granica između tih pojmova nema. Zbog toga se ova mera može i lako zloupotrebiti, bez mnogo straha od odgovornosti. Korumpirani, ucenjeni ili po nekom drugom osnovu zavisni lekar može u datom slučaju tvrditi da postoje uslovi za prinudnu hospitalizaciju, iako je očigledno da ni oni minimalni zakonom predviđeni uslovi ne postoje. Ne treba trošiti reči da bi se opisalo koliko su velike mogućnosti da se iz mnogobrojnih i raznovrsnih razloga zloupotrebi ova zakonska mera, uključujući i pritisak laičke javnosti za koju je svaki duševni bolesnik opasan. Vlast, koja će lako i brzo pronaći "svoje psihijatre", dobila je idealno sredstvo za progon i eliminaciju svojih političkih neistomišljenika i oponenata. Svemu tome treba dodati još i da je ova hospitalizacija vremenski neograničenog trajanja, tako da bolesnik, stvarni ili izmišljeni, može ostati u psihijatrijskom azilu i do kraja života.

Izvor