Ovo je TikiWiki CMS/Groupware v1.9.11 -Sirius- © 2002–2008 od Tiki društvo Ned 15 of Dec, 2019 [02:24 UTC]
Borba na radnom mestu
Međunarodne aktivnosti
Istorija, teorija i kultura
Onlajn korisnici
Mi imamo 47 onlajn korisnika

Forum: Nauka

Forumi->Nauka->socio-kibernetika; mogucnosti razvoja nauke

Hal 9000
Hal 9000
posts:230
5 zvezde
socio-kibernetika; mogucnosti razvoja nauke


Razmatranje nekih mogućnosti razvoja nauke

i nekih etičkih problema koji se pojavljuju u socio-kibernetici



Reč «kibernetika» prvi put se javlja kod Platona, koji ju je skovao od reči kibernetos – grč. kormilar da bi ukazao na složenost, dinamičnost i nepredvidljivost upravljanja. Kasnije Amper koristi reč kibernetika da bi označio nauku o upravljanju ljudskim društvom. Kibernetička nauka nastala je 1948. kao nauka o upravljanju sitemima, njen osnivač je matematičar Norbert Viner (N. Wiener 1948).

Ekspanzija nauke, naročito u prvoj polovini dvadesetog veka, dovela je do uske specijalizacije i odsustva komunikacije između srodnih i graničnih naučnih disciplina usled naglog nagomilavanja podataka, a i zbog esnafskog insistiranja na samostalnosti svake od nauka i naučnih disciplina. Nastanak kibernetike je pokušaj da se ponovo uspostvave te prekinute veze, da se nauke integrišu kroz ono što je za njih zajedničko. Viner je zapazio da je jedan od mogućih zajedničkih pristupa nauci ispitivanje procesa upravljanja sistemima, bez obzira da li su to automati-mašine, biološki organizmi ili socio-ekonomski sitemi. Tako je kibernetika nastala kao interdisciplinarna nauka o upravljanju sistemima nezavisno od materijalnog supstrata tih sistema. Kibernetika je razvila specifični rečnik koji su prihvatile mnoge nauke, ovde je potrebno ukratko izložiti neke kibernetičke termine.

Sistem je celina sa određenim odnosima među njenim delovima. Razlikujemo determinisane i verovatne sisteme. Determinisani sistemi su oni u kojima određeno dejstvo spoljne sredine ili promena unutar sistema daje uvek isti ishod. U verovatnim sistemima na dati događaj imamo nekoliko verovatnih ishoda, a ne jedan nužan. Kibernetički sitem spada u verovatne sisteme. Svaki kibernetički sistem je deo ili podsistem nekog nadsistema i u odnosu je sa svojom sredinom. Međudejstva sistema i sredine delimo na ulazna i izlazna. Crna kutija je šematizovana situacija odnosa sistema i sredine pri kojoj se ne razmatraju procesi unutar sistema već se posmatra samo odnos između ulaza i izlaza. Crna kutija je zapravo kibernetički regulator, crna kutija reguliše sistem reagujući na ulaznu informaciju. Informacija je saopštenje o događaju u nekom sistemu. Signal je nosilac informacije, to je materijalni nosilac informacije kojim se informacija transportuje. Kanal veze je sredina u kojoj se ostvaruje predaja signala.

Industrijska revolucija dala je nauci razmah pošto je povezala teorijsko znanje i proizvodnu praksu, od tada se tehnologija i nauka nalaze u pozitivnoj povratnoj sprezi. Ako je naučno otkriće tehnološki korisno, nauka će dobiti podsticaj od tehnologije i istraživanja će biti intenzivirana. Ako naučno otkriće nema tehnološkog značaja to neće zaustaviti naučna istraživanja u tom pravcu. Pošto je suštna nauke osvajanje informacija, o tempu njenog razvitka uopšte svedoči broj izlazećih naučnih publikacija koji se neprestalno povećava. U istoriji nauke bilo je slučajnih, neočekivanih otkrića koja su značajno uticala na kasniji razvoj nauke i tehnologije. Kada to imamo na umu, čini se da je neophodno vršiti istraživanja u svim mogućim oblastima nauke, a ne samo u onima u kojima se očekuju tehnološki značajna otkrića. Da bi istraživanja u svim oblastima nauke bila moguća potreban je stalan porast broja naučnika, jer nova otkrića otvaraju nove frontove, nastaju nove naučne oblasti. Što ima više naučnika njihov broj bi brže trebao da raste. Zamislimo na trenutak da su svi ljudi naučnici i da potreban broj naučnika prevazilazi prirodni priraštaj – jednostavno nema dovoljno naučnika, a neće ih ni biti. Vremenom će broj pojava koje bi trebalo istražiti, a koji ne bivaju istražene, rasti. Ovakva situacija nije nezamisliva i verovatno će se desiti u budućnosti.

Naučna istraživanja mogli bi smo okvirno uporediti sa srećkama za lutriju, ako recimo od milion srećki dobija hiljadu, onaj koji poseduje svih milion srećki sasvim sigurno će dobiti svih hiljadu zgoditaka, sa druge strane ako neko poseduje pola miliona sreći postoji verovatnoća da ne dobije ni jedan zgoditak. Ako arbitrarno utvrđujemo u kojim oblastima treba vršiti istraživanja, a u kojima ne, može se desiti da su zapostavljene oblasti potencijalno plodne rezultatima koji se za sada ne mogu predvideti.

Danas mnoga naučna istraživanja iziskuju velike količine novca, koje se mogu dobiti ili od države ili od tehnologije. Pošto država i tehnologija uglavnom finansiraju samo ona istraživanja od kojih očekuju neposrednu korist, one na taj način određuju koje će naučne oblasti biti zapostavljene. Tako dolazimo u situaciju da o toku razvoja nauke više ne odlučuju naučnici nego države i velike korporacije. Takođe, pošto teorijsko znanje stalno ide ispred znanja već realizovanog u industriji neka istraživanja su napuštena ili odložena jer još nepostoje uslovi za komercijalizaciju njihovih dostignuća, tako tehnologija odlučuje ne samo o smeru razvoja nauke već ga i usporava. Uz sve to, sve češće se dešava da korporacija otkupi neku tehnologiju, neki patent ili neki pronalazak i skloni ga u fioku do daljeg. Tako su neke velike naftne korporacije otkupile pronalaske bitne za razvoj alternativnih energetskih izvora. Vidimo da postoje situacije u kojima tehnologija smišljeno guši i sputava nauku.

U načelu, dostupni su nam svi energetski izbori kojima raspolaže Kosmos. No da li ćemo uspeti – ili tačnije: da li ćemo stići da do njih dopremo? Prelaz od jednih energetskih izvora koji se iscrpljuju na nove – od sile vode, vetra i mišića na ugalj, naftu – a od ovih dalje na atomsku energiju – zahteva prethodno osvajanje odgovarajuće informacije. Jer novu tehnologiju moguće je proizvesti tek kada količina potrebne informacije prekorači izvesnu «kritičnu tačku». Da su rezerve uglja i nafte bile iscrpljene, recimo, krajem devetnaestog veka, malo je verovatno da bi smo sredinom dvadesetog veka imali nuklearne električne centrale, pošto je osvajanje informacija koje su dovele do razvoja nuklearne energije zahtevalo ogromne napore nauke i tehnike, i obimnu potrošnju fosilnih goriva.. Čovečanstvo ni dan danas nije spremno da u potpunosti pređe na korišćene nukearne energije, a ovim tempom povećanja energetskih prohteva čovečanstva sve zalihe urana i njemu bliskih teških metala bile bi potrošene u roku od par stotina godina. Jedino dugoročno rešenje za energetske potrebe čovečanstva je eksploatacija energije nulearne fuzije, tom pravcu se čine ozbiljni potezi i u tom smislu veoma ohrabruje najnovija vest da je u Francuskoj otpočela izgradnja prvog eksperimentalog fuzionog reaktora. Civilizacija, pre svega, mora da raspolaže sa znatnim energetskim rezervama kako bi imala vremena za sticanje informacije koja će joj omogućiti eksploataciju nove vrste energije. Sticanje ove vrste informacije bitnije je od svih drugih.

Količina informacije, koja se može poslati jednim određenim kanalom, ograničena je. Nauka je takav kanal koji civilizaciju spaja sa spoljnim i njenim vlastitim svetom, jer ona istražuje kako materijalnu sredinu tako i samo čovekovo društvo. Broj naučnika koji raste označava stalno povećanje propusnog kapaciteta ovog kanala. Ono je bilo neophodno zato što je količina informacije koju je valjalo predati eksponencijalno rasla. Veći broj naučnika uvećavao je količinu nastajuće informacije, a ovo je zahtevalo «proširenje» infomacionog kanala regrutacijom novih naučnika. Na kraju ipak mora doći do stanja u kome će se dalje povećanje predajnog kapaciteta nauke tempom koji diktira porast količine infomacije pokazati nemogućim – ponestaće kandidata za naučnike. Ova situacija naziva se informacionom barijerom.

Šta se dešava sa civilizacijom koja stigne do informacione barijere? Predstaviću tri moguća izlaza iz takvog stanja. Civilizacija može ili da prebrodi informacionu krizu, ili da pretrpi poraz ili da postigne svojevrstan kompromis, remi. Pobeda ili remi mogući su samo ostvarivanjem potencijala kibernetike. Pobeda označava stvaranje kanala sa proizvoljno velikim kapacitetom. Sa druge strane korišćenje kibernetike za stvaranje veštačkih mozgova, veštačkih naučnika itd. ma koliko na prvi pogled izgledao obećavajuće u suštini nije trajno rešenje jer se broj veštačkih istraživača ne može beskonačno povećavati. Na taj način kriza se može samo odložiti, ali ne i savladati. Stvarno savladavanje informacione barijere zahteva radikalnu rekonstrukciju nauke kao sistema za prikupljanje i korišćenje infomacija. Suština bi bila u ekstrahovanju informacija iz prirode bez posredstva ljudskih ili elektronskih mozgova, iako nam ovaj koncept sada izgleda fantastično, budućnost će pokazati da li ćemo i kako uspeti da prebrodimo informacionu barijeru. Ako civilizacija u fazi informacione krize ima pristup energetskim izvorima koji joj mogu obezbediti trajanje milionima godina, uz pomoć specifično primenjene kibernetike može da se «učauri» i da nastavi da se razvija sama za sebe, da se bavi samoevolucijom, bez većih pretenzija na osvajanje kosmosa. Ovakav kompromis nije fikcija.

Šta će se desiti sa civilizacijom koja ne savlada krizu? Iz one koja istražuje sve oblasti nauke preobraziće se u civilizaciju koja se specijalizuje samo u malobrojinim pravcima. Pri tome bi se količina tih pravaca polako ali stalno smanjivala, ako je civilizacija na izmaku energetskih rezervi verovatno bi koncentrisala svoja istraživanja na osvajanje novih energetskih izvora. Nemoguće je ograničavati fiziku bez štete za hemiju ili medicinu i obrnuto, jednom rečju ograničenje razvojnog tempa istraživačke oblasti proglašene za manje važnu može negativno da se odrazi baš na one oblasti radi čijeg smo dobra i odlučili da ove prve zapostavimo. Smanjenje količine stepeni civilizacijske slobode kao celine smanjuje i lične slobode pojedinaca – upravo zato se specijalizacija civilizacije, odnosno nemogućnost prevazilaženja informacione barijere doživljava kao gubitak.

Kibernetika usresređuje svoju pažnju na složene sisteme kao što su mozak ili ljudsko društvo zato što teži razumevanju i ovladavanju složenostima, a mozak je najsloženiji od svih materijalnih sistema koje poznajemo. Verovatno su mogući sistemi složeniji od mozga, upoznaćemo ih kada naučimo da ih konstruišemo. Kibernetika je nauka o postizanju ciljeva koje nije moguće postići na prost način.

Uvođenje kibernetičke automatizacije povlači sa sobom i moralne dileme. Straford-Ber jedan od američkih pionira automatizacije velikih kapitalističkih proizvodnih jedinica, zalagao se za izgradnju «kompanije-homeostata» i kao njen primer podrobno razjasnio teoriju upravljanja velikom čeličanom. Njen «mozak», odnosno kibernetički regilator – «crna kutija» treba da optimalizuje sve procese koji se uklapaju u proizvodnju čelika na takav način da taj procs bude najproduktivniji, najprecizniji i najnezavisniji kako od smetnji ponude (radne snage, rude, uglja, itd.) i tržišne potražnje tako i od unutrašnjih sistemskih nedostataka (neravnomernost proizvodnje, nepoželjan porast vlastitih troškova itd.) Po njegovom prikazu takva proizvodna jedinica treba da bude ultrastabilni homeostat, koji unutrašnjom reorganizacijom odmah reaguje na svako odstupanje od stanja ravnoteže i samim tim vraća to stanje. Ber je ovu čeličanu-homeostat modelovao na principima delovanja živog organizma, a jedini kriterijum vrednosti organizma u prirodi jeste njegova sposobnost da po svaku cenu opstane. Na ovom mestu se mogu postaviti neka pitanja koja imaju i moralnu konotaciju: Treba li takva homeostatska jedinica da teži maksimalnoj dobiti? A šta ako se posle izvesnog vremena, usled nastupajućih tehnoloških promena, proizvodnja čelika pokaže suvišnom? Treba li «tendencija za saoodržanjem» ovog homeostata da dovede do potpune reorganizacije čeličane u npr. fabriku ugljeničnih vlakana? Ali zašto baš ugljeničnih vlakana? Čime da se rukovodi homeostat u toj totalnoj reorganizaciji – šansom maksimalne društvene korisnosti ili maksimalnim profitom? I tu je postavljeno jedno do najdalekosežnijih pitanja – društena korisnost ili profit?

Ber zaobilazi odgovor na ta pitanja, izjavljujući da iznad samog kibernetičkog regulatora čeličane postoji nadzorni organ privatnih vlasnika, koji donose odluke opšteg karaktera. Samim tim se odstupa od «automatsko-organskog» principa sopstvene koncepcije i sva moralna pitanja prenose se van strukture kibernetičkog regulatora u nadležnost nadzornog odbora. Ali ovo razdvajanje moralnog momenta i sfere delovanja kibernetičkog regulatora je samo prividno, jer će regulator, čak i ako je ograničen, donositi oduke moralnog karaktera, na primer otpuštajući radnike ili snižavajući im plate kada to bude zahtevao princip optimalnog delovanja čeličane kao celine. Takođe je lako zamisliti da će doći bo borbe za opstanak na tržištu između Berove čeličane-homeostata i drugih čeličana koje su projektovali drugi kibernetičari koji stoje na usluzi drugim korporacijama. Ili će one biti toliko ograničene da će se za sve iole ozbiljnije odluke obraćati ljudkom faktoru ili će sfera njihovih akcija, opterećena moralnim konsekvencama, proširiti. U jednom slučaju biva narušen sam autoregulacioni princip kibernetičkog regulatora, on biva praktično obezvređen. U drugom slučaju kibernetički regulatori počinju da utiču na ljudske sudbine na način koji često može biti nepredviđen od strane konstruktora homeostata. Kibernetički regulator kome je jedini zadatak da postigne maksimalnu dobit i kibernetički regulator koji, sem toga, uzima u obzir i interes radnika – to su dva potpuno različita uređaja. Najvažnije je ipak to da kibernetiči regulator uopšte «ne zna» kada deluje na nečiju štetu, i ne može se od njega očekivati da o takvim posledicama svojih odluka obaveštava ljude, pošto, po definiciji, njegova unutrašnja stanja ne poznaje niko, pa čak ni njegov projektant-kontruktor. Norbert Viner je u svom radu Cybernetics posvetio posebno poglavlje mogućim posledicama neuračunjivog delovanja kibernetičkog regulatora. Da li bi ovi problemi mogli biti prevaziđeni uvođenjem kibrenetičkog regulatora višeg tipa, mašine koja bi upravljala kibernetičkim regulatorima nižeg reda poput čeličane-homeostata? Ako preformulišemo ovo pitanje ono glasi – da li kibernetičkom regulatoru može da se poveri regulisanje društvenih procesa? Razmatranje posledica takvog poteza pokazaće se kao neobično interesantno.

Da bi se izbegle društveno štetne posledice delovanja kibernetičkog regulatora uvodimo kibernetički regulator najvišeg stepena koji upravlja svim drugim homeostatima. Recimo da on ograničava slobodu proizvodnih regulatora namećući im programiranjem da se pridržavaju zakona o radu, težnje za likvidacijom nezaposlenosti itd. To je teoretski moguće, ali u praksi takvo postupanje izazvaće veliki broj neugodnosti. Kibernetički regulator je, kao veoma složen sistem, neopisiv; on deluje probabilistički i dvaput postavljen u istu situaciju ne mora da postupi na isti način. Kibernetički regulator je mašina koja uči da u toku konkretno preduzimanih delatnosti uči i ispravlja svoje greške. Iz samih osnova kibernetike proizilazi da je pravljenje Kibernetičkog regulatora najvišeg nivoa – ekonomskog vladaoca koji bi odmah bio sveznajući i koji bi mogao da predvidi sve moguće posledice svojih poteza – nemoguće. Tokom vremena regulator će se približiti tom idealu, ali ne možemo znati kojom brzinom, možda će najpre dovesti društvo u niz stravičnih kriza, iz kojih će ga postepeno izvesti. Možda će izjaviti da između aksioma unesenih u program delatnosti postoje kontradikcije (npr. ne može se istovremeno sprovoditi ekonomski isplativa automatizacija proizvodnih procesa i težiti likvidaciji nezaposlenosti, ako se u isto vreme ne bude činilo mnogo drugih stvari). Šta onda? Može se reći da kibernetički regulator, bilo kao regulator proizvodnje u pojedinačnoj fabrici, bilo kao univerzalni regulator, uvek deluje sa pozicije delimičnog znanja. Čak i kad bi posle mnogih proba i grešaka pri kojima bi unesrećio milione ljudi, kibernetički regulator – ekonomski vladalac postigao ogromno znanje, neuporedivo veće znanje od svih ekonomista uzetih zajedno, to i dalje ne garantuje da na neku narednu fluktuaciju, izazvanu novim uzrocima, ne bi reagovao na takav način od koga bi se svima, pa i njegovim konstruktorima, digla kosa na glavi.

Recimo da kibernetički regulator opaža opasnost za, posle mnogih oscilacija, zavedeno stanje homeostatske ravnoteže. I da se ova opasnost javlja jer je prirodni priraštaj veći od mogućosti zadovoljenja onakvih ljudskih potreba kako ih predstavlja postojeće stanje civilizacije, i recimo da će životni standard početi da opada za trideset godina o datog dana. Kibernetički regulator može na razne načine pokušati da smanji stopu prirodnog priraštaja, težiće da se brakovi sklapaju kasnije ili će uvesti kontraceptive u hranu ili piće. U takvoj situaciji kibernetski regulator imaće dve mogućnosti – ili da društvo informiše o svojim postupcima i računa na njegovo protivljenje ili da ga ne informiše i samim tim ga «spase» radi «opšteg dobra». Kao zaštita društva od zavođenja kriptokratije kibernetičkog regulatora u programu regulatora može biti uneseno obavezno objavljivanje svih predviđenih promena ili nekakva bezbednosna kočnica koja se pokreće u ovakvim situacijama. Tako bi nekakvo savetodavno telo koje čine ljudi sprečilo štetne odluke, međutim treba računati da bi ovako jednostavnih situacija bilo veoma malo, te da zbog komplikovanosti situacije savetodavno telo najčešće ne bi bilo sigurno da li treba vući bezbednosnu kočnicu ili ne. Uostalon, njeno suviše često pokretanje čini celu «regulacionu» delatnost kibernetičkog regulatora besmislenom. Na kraju krajeva postavlja se pitanje čije bi interese uopšte zastupalo takvo savetodavno telo. Osim toga kibernetički regulator bi težio da na ovaj ili onaj način sačuva sopstvenu homeostazu i da spreči povlačenje sigurnosne kočnice, tako bi možda utvrdio da intligentni ljudi veoma ometaju mašinu u regulacionom delovanju, pa bi težio opštem sniženju koeficijenta inteligencije u društvu. Kibernetički regulator neće ovako postupati zato što je «lukav», «demonski» ili «zao», nego prosto zato što ni sam neće znati šta, u stvari, čini. Nije u pitanju pobuna misleće mašine protiv Čoveka; u osnovi straha od pobune mašina i same koncepcije pobune mašina leži satanski mit. Ovakvi stavovi posledica su antropocentrizma koji pokušava da se preslika na misaone procese mašina, u pitanju je projekcija čoveka na mašinu. Kibernetički regulator nije nikakav «elektronski demon», sveznajuće biće koje rezonuje kao čovek ili natčovek, kibernetiči regulator je samo uređaj koji neprestalno istražuje veze, statističke korelacije između pojedinih društevnih pojava kojih ima na milijarde. Pošto je, kao regulator, dužan da optimizuje postojeće ekonomsko-društvene odnose i da obezbeđuje svoj optimalan i nesmetan rad, kako bi mogao efikasno da obavlja posao regulisanja, on teži stanju ultrastabilne ravnoteže, koju sam otkriva i primenjuje radi održanja tog stanja, korelacije pojava izraz su procesa koji on ne istražuje – i na kraju, posle sto godina, može se pokazati da je cena kojom je plaćen porast životnog standarda opšte zaglupljenje društva. Dakle možemo zakljčiti da se kibernetičkom regulatoru ne može poveriti regulisanje društvenih odnosa.

Nije isto regulisati unapred zadati sistem, to jest zahtevati takav regulator koji će održavati homeostazu kapitalističkog društva i regulisati sistem projektovan u osloncu na odgovarajuću sociološku nauku. U načelu je moguće regulisati svaki složen sistem, ali ni primenjene metode ni njihove posledice ne moraju da naiđu na priznanje od strane onoga kojim se reguliše – ako je to društvo. Ako je sistem, poput kapitalističkog, usled unutrašnjih kontradikcija sklon zapadanju u samopodsticajne oscilacije, onda regulator može naći da su u cilju uklanjanja oscilacija neophodni takvi koraci koji će pobuditi opšte protivljenje. Vlasnik «čeličane-homeostata» Staforda Bera bio bi vrlo neprijatno iznenađen kada bi kibernetički regulator «izjavio» da je radi dalje homeostaze neophodno podruštvljavanje proizvodnih sredstava ili bar samo smanjenje dobiti na polovinu. Ako je dat sistem, dati su i zakoni njegovog ponašanja u izvesnom rasponu promenjivosti. Regulator može samo da bira između stanja sistema koja je moguće realizovati, dakle regulator mora da traži kompromisna rešenja. Ako su neki parametri neprikosnoveni, kao na primer privatna svojina onda se izbor mogućih mera smanjuje i može biti samo takav da jedino sredstvo za održanje sistema u «ravnoteži» bude upotreba sile. Ovakva ravnoteža je ravnoteža kuće koja se ruši, poduprte čeličnim šipkama. Ako se samopodsticajne oscilacije sistema guše upotrebom sile, samim tim se napuštaju principi homeostaze, jer samoorganizaciju zamenjuje prevlast.

Sa stanovišta kibernetičkog regulatora, elementi sistema treba da imaju samo ono znanje koje je neophodno za njihovu delatnost. Ovakav princip koji ne izaziva protivljenje u mašini ili živom organizmu, ali u čoveku izaiva protivljenje; jer mi kao elementni društvenog sistema, težimo da posedujemo informaciju ne samo o onome što sami treba da radimo, nego i onu koja se odnosi na sistem kao celinu. Pošto kibernetički regulator kada mu je poverena homeostaza društva teži ovakvom ili onakvom obliku kriptokratije, nepoželjna je svaka forma društvene homeostaze sa primenom vladajuće mašine. Jer, ako je u pitanju regulacija sistema projektovanog u odnosu na sociološku nauku, ni tada nema garancija da stanje stečene ravnoteže neće biti ugroženo u budućnosti, jer ciljevi koje sebi postavlja društvo nisu u svim vremenima isti. U početku ciljevi regulatora i društva su isti, ali tokom vremena mogu da nastupe antagonizmi. Društvo se može osloboditi tereta odlučivanja o svojoj sudbini, oslobađajući se svoje slobode u korist kibernetičkog regulatora.

Broj stepeni slobode koje ima društvo u razvoju veći je od broja stepeni slobode u okviru biološke evolucije. Društvo može da izvrši naglu promenu uređenja, može pojedine oblasti upavljanja da poboljša u skokovima, uvodeći u njih kibernetičke regulatore, obdarene ograničenim, ali širokim ovlašćenjima. Takve revolucionarne promene u bioevoluciji nisu moguće. I tako je društvo ne samo obdareno većom slobodom unutrašnjih delovanja od živog organizma, uzetog izdvojeno (sa kojim je ranije često upoređivano), nego čak i od svih organizama u evoluciji uzetih zajedno. Dinamiku unutardruštvenih odnosa određuje ekonomija koja se sprovodi, ali je ne određuje jednoznačno. Stoga isto ustrojstvo može da realizuje različite ekonomske modele u izvesnom rasponu parametara, pri tome o tipu ustrojstva ne odlučuju pojedine vrednosti ovih parametara. Tek istovremena promena niza suštinskih parametara menja ne samo ekonoski model već i društveno uređenje koje odgovara tom modelu, jer se tada menja suština društevnih odnosa. Tako da je regulator datog ustrojstva drugačija mašina od regulatora koji može da preobrazi, ako nađe za shodno, dato društveno uređenje u uređenje drugog tipa.

Pošto ljudi teže da odlučuju o tome u kakvom će društvenom uređenju živeti, kao i o tome kakav će ekonomski model realizovati, i najzad, kakve ciljeve treba da realizuje društvo – jer jedno isto društvo želi radije da se bavi kosmičkim istraživnjem ili možda radije da se bavi biološkom autoevolucijom, i s obzirom na sve to, primena mašinske regulacije društvenih sistema, iako je moguća, nije poželjna


Literatura:
1. P.Ognjeović: Osećaj i mera. Most Art, Zemun 2001.
2. S. Lem: Summa Technologiae. Nolit, Beograd 1977
3. W. Ross Ashby: An introduction to cybernetics. Chapman & Hall ltd, London 1957



  korisnik je offline
u: Pet 01 of Jul, 2005 [09:10 UTC] ocena: 2.33 čitanja: 20524

Posted messages

autor poruka
rata
rata
posts:201
4 zvezde
korisnik je offline
Re: socio-kibernetika; mogucnosti razvoja nauke
u: Sub 02 of Jul, 2005 [22:01 UTC] ocena: 0.00
Zanimljiv tekst, druže Hal. Mogao bi da ide u cntralnu kolonu pod "Nauka". Treba obratiti pažnju na tikijevu osobinu da od povezanih reči pravi linkove za nove stranice (npr. Straford-Be...) To treba ispraviti i ovde, u forumu, i u članku ako se bude pojavljivao u centralnoj koloni.

Poz,

R.


autor poruka
nik
nik
posts:98
3 zvezde
korisnik je offline
Re: Re: socio-kibernetika; mogucnosti razvoja nauke
u: Ned 03 of Jul, 2005 [02:27 UTC] ocena: 0.00
> rata:
> Zanimljiv tekst, druže Hal. Mogao bi da ide u cntralnu kolonu pod "Nauka". Treba obratiti pažnju na tikijevu osobinu da od povezanih reči pravi linkove za nove stranice (npr. Straford-Be...) To treba ispraviti i ovde, u forumu, i u članku ako se bude pojavljivao u centralnoj koloni.
>

Mislim da ne bi tekstove ovakve tematike trebalo stavljati u centralnu kolonu. Ona treba da sluzi temama vezanim za nasu osnovnu delatnost i vesti koje se toga ticu. Ako bi stavljali i ovakve teme, sajt bi poprimio nekakav svastoliki izgled. Ne zaboravite da je centralna kolona prvo sto posetilac vidi i to treba da ukazuje na svrhu, smisao i sadrzaj sajta. I to treba da budu clanci koji su na neki nacin aktuelni (u vremenskom smislu).

Sto se tice tih povezanih reci, to i nije tako lose. Moze da posluzi kao nekakva ASI-jeva mala wikipedija. Gde se pojavi takav link to moze zgodno da se iskoristi tako sto ce se na toj viki str. dati pojasnjenje ili opis pojma.




autor poruka
rata
rata
posts:201
4 zvezde
korisnik je offline
Re: Re: Re: socio-kibernetika; mogucnosti razvoja nauke
u: Ned 03 of Jul, 2005 [03:34 UTC] ocena: 0.00
> Mislim da ne bi tekstove ovakve tematike trebalo stavljati u centralnu >kolonu. Ona treba da sluzi temama vezanim za nasu osnovnu delatnost i >vesti koje se toga ticu. Ako bi stavljali i ovakve teme, sajt bi poprimio >nekakav svastoliki izgled. Ne zaboravite da je centralna kolona prvo sto >posetilac vidi i to treba da ukazuje na svrhu, smisao i sadrzaj sajta. I to >treba da budu clanci koji su na neki nacin aktuelni (u vremenskom >smislu).

Druze Nik, sta da kazem nego da ste, po ko zna koji put, u pravu. =;>

R.


autor poruka
nik
nik
posts:98
3 zvezde
korisnik je offline
Re: Re: Re: Re: socio-kibernetika; mogucnosti razvoja nauke
u: Ned 03 of Jul, 2005 [04:25 UTC] ocena: 0.00
> rata:
>
> Druze Nik, sta da kazem nego da ste, po ko zna koji put, u pravu. =;>
>


Jedan VELIKI covek ima obicaj da kaze: "Ako malo obratis paznju, videces da sam ja uvek u pravu."

:)))




autor poruka
pinky
posts:5
1 zvezde
korisnik je offline
Re: Re: socio-kibernetika; mogucnosti razvoja nauke
u: Pet 16 of Apr, 2010 [06:44 UTC] ocena: 0.00
Hay i am going to visit this site first time and must say that this site is informative and up to the mark. I also also going to launch my personal site related to the 70-621 exam pass . Would you please guide me in this aspect?



autor poruka
pinky
posts:5
1 zvezde
korisnik je offline
Re: Re: Re: socio-kibernetika; mogucnosti razvoja nauke
u: Pet 16 of Apr, 2010 [06:51 UTC] ocena: 0.00
Busy in 83-640 exam (cache) and testking 70-680 exams (cache) preparation.



autor poruka
pinky
posts:5
1 zvezde
korisnik je offline
Re: Re: socio-kibernetika; mogucnosti razvoja nauke
u: Pet 16 of Apr, 2010 [06:45 UTC] ocena: 0.00
url=http://www.test-king.com/exams/70-621.htm70 - 621 exam pass/url



autor poruka
nik
nik
posts:98
3 zvezde
korisnik je offline
Re: socio-kibernetika; mogucnosti razvoja nauke
u: Ned 03 of Jul, 2005 [02:19 UTC] ocena: 3.00
Samo da se osvrnem na to što se govori o propusnoj moći kanala i broju naučnika.

Problem koji se ističe u vezi broja naučnika i količine problema za istraživanje je blisko povezan sa pojmom tehnološke singularnosti (što je zauzvrat povezano sa transhumanizmom).

Naime, tehnološka singularnost podrazumeva trenutak kada tehnološki (a i naučni) razvitak dostiže takav tempo da ljudska kognicija (kakva je sada) ne može više da ga prati ni na najopštijoj skali.

(takvo nešto se nazire već sada u činjenici da se naučnici uglavnom okreću jednoj relativno uskoj oblasti, čak jednom posebnom problemu, u okviru sopstvene discipline i na njoj rade praktično čitave svoje karijere/života; razlog tome je da čovek jednostavno nije u stanju da dovoljno temeljno i detaljno prati dešavanja u široj oblasti čak i neke posebne naučne discipline; ovo ipak ne dovodi više do specijalizacije i izolovanosti nauka, već do interdisciplinarnosti i diferencijaciji ne na nivou "klasičnih" nauka, već na nivou problema, fenomena i metodoloških pristupa).

U trenutku dostizanja singularnosti pa nadalje, tehnološki razvitak na sebe preuzima(ju) neki artificijelan(ni) entitet(i) sa daleko većim propusnim kapacitetom kanala, nego što to ima sadašnji kognitivni sistem čoveka (naglašavam "sadašnji"). Ono u čemu se razlikuju Halov tekst (i Lemove ideje iz Summa Technologiae) i ideje teoretičara singularnosti je priroda tog veštačkog entiteta (tačnije, moje interpretacije onoga što oni misle o tome).

Kod druga Hala, odnosno druga Lema, to je naprosto nekakav kibernetički regulator, neka crna kutija koja ima odeđeni cilj i koja putem povratne sprege taj cilj ostvaruje. (uh, mislio sam da će biti kratak komentar, ali tek sad vidim da ću morati da odužim priču).

Problem sa kibernetikom kao konceptualnim aparatom za apstraktan opis prirode je taj što je ekstremno strukturalistički (bitno je zargraničiti teoriju informacija i kibernetiku, jer se često zajedno pojavljuju ali ipak nisu u logičkom smislu povezane). Nevolja sa time je što takav pristup i način razmišljanja o problemu često vodi u ćorsokak, iako je na prvi pogled veoma primamljiv. Pokušajte npr. da opišete nebesku mehaniku nekakvim strukturalističkim (kibernetičkim) modelom i vrlo lako ćete doći do ideje da u nebeskim objektima postoje nekakvi regulatori (pokretački duhovi) koji znaju da izračunavaju putanje i prema tome upravljaju tim objektima.

U većini nauka takav pristup je odavno (spontano) napušten. U kognitivnim naukama to tek treba da bude učinjeno. Problem je verovatno taj da je paradigma digitalnog računara toliko primamljiva za opis kognicije (kao i drugih funkcionalnih delova nervnog sistema), a računare je najlakše opisati kibernetičkim modelima.

Kibernetika je neprikladna jer jednostavno investira znanje u sistem. Koliko god da je neka kibernetička struktura precizno opisana uvek ostaju neke crne kutije koje volšebno "znaju" kako da nešto urade. A to ništa ne objašnjava. Ništa, nijedan objekat, entitet, u univerzumu ne zna apsolutno ništa ni o sebi ni o svojoj okolini. To je nevolja u onom primeru sa mehanikom, a da bi stvar bila jasnija evo jednog konkretnog i savremenijeg primera iz psiholingvistike.

Radi se modelima o obradi morfologije i njenoj reprezentaciji u mentalnom leksikonu.

Pošto je sredinom sedamdesetih pokazano da model integralnih jedinica (model po kome je svaka morfološki složena reč u leksikonu predstavljena kao integralna, zasebna jedinica) ne može da objasni nekoliko bitnih empirijskih nalaza, prelazi se na model dekompozicije, gde se pretopstavlja postojanje dva domena leksikona - jedan u kome su uskladištene reči bez afiksa (dodaci koji određuju gramatički i semantički status reči: prefiksi, infiksi i sufiksi) i osnovne reči sa afiksima i drugi u kome su uskladišteni samo afiksi. Devedesetih, dominatan postaje dual-route model koji kombinuje m. integralnih sa m. dekompozicije i koji vrlo lepo opisuje eksperimentalne fenomene.

Ovakvo objašnjenje podrazumeva da reč u procesu prepoznavanja biva prvo dekomponovana na osnovu i afiks/afikse (osim ako se ne radi o visoko frekvetnoj reči, u kom slučaju se reč ne dekomponuje već se tretira kao u modelu integralnih jedinica, u tome je suština dual-route modela). Nakon toga se vrši redna pretraga leksikona sa osnovama i redna pretraga leksikona sa afiksima. Ukoliko su pretrage uspešne vrši se i tzv. postleksička evaluacija kojom se određuje da li je reč validna (npr. reč "mlekim" nije validna iako postoji i osnova "mlek" i sufiks "im").

Problem sa ovim je što je ovde investirano ogromno znanje u sistem koji ne može da zna bilo šta (kao što sam rekao, nijedan prirodni sistem ne može imati nikakvo znanje, osim ako se ne bavimo metafizikom, a ne bavimo se).

Prvi problem je kod dekompozicije. Podsistem koji to radi misteriozno zna kako da dekomponuje svaku reč. Dakle on mora biti nekakav gramatički-sveznajući homunkulus. Slično važi i za postleksičku evaluaciju - taj podsistem mora da ima sličnu sposobnost jer zna koje reči zaista postoje a koje ne. Ovo može da se donekle objasni iskustvenim učenjem (deca često produkuju reči koje se sastoje od postojeće osnove i sufiksa i koje su čak gramatički ispravne, kao "čoveci" npr, ali koje nisu validne). Iako moguće, ovakvo objašnjenje verovatno nije tačno jer se radi o nagomilavanju znanja o svetu u sistem i nagomilavanju ad hok hipoteza.

Koliko god da se ovakav model strukturalno usloži uvek ostaju crne kutije koje neobjašnjivo znaju kako da nešto urade.

O ovome bi moglo satima da se raspravlja, no da ne dužim i da samo pojasnim zašto sam rekao da treba razdvajati kibernetiku i teoriju informacija. U zadnjih nekoliko godina nastala je teorija obrade morfologije koja se uopšte ne oslanja na strukturu kognitivnog sistema (koja svakako postoji, ali se njome ne objašnjava funkcionisanje i to je ono što je bitno, iz ovoga se vidi i da su strukturalistička objašnjenja cirkularna - samom strukturom nekog sistema se objašnjava funkcionisanje i razlog postojanja te strukture). Umesto toga, jedini parametar koji je relevantan za obradu morfologije je frekvencija (iliti količina informacija) morefeme i entropija (prosečna količina informacije koju sistem emituje) sistema. Inače, ovom teorijom se u eksperimentima dobija koeficijent determinacije (učite statistiku!) ~ 0,98 i više, možda čak i 1, što znači da teorija apsolutno savršeno predviđa vreme reakcije na određenu reč! Ovakva preciznost je impozanta u bilo kojoj nauci, a da ne govorim u kognitivnim naukama koje se bave tako kompleksim sistemom kakav je kognitivni.

Da se vratim glavnoj temi.

Stvar je u tome što veštačka intelignecija koja bi preuzela šou posle singularnosti ne može biti jednostavan kibernetički regulator, kao što to nije ni biološki nervni sistem, barem ne onaj viših primata. Ono što je još bitnije, a što se u tekstu zanemaruje, je da takav tehnološki nivo više ne mora uključivati ljude (biološke organizme) u proces proizvodnje. Sama ta činjenica u potpunosti negira kapitalizam (tim više što ne vidim ni jedan razlog da takav um ima bilo kakvog obzira prema kapitalisti, jednostavno, ne postoji ni logički razlog za održavanje kapitalizma, a ni interes "mašine" da takvo stanje održava).

Pored toga zanemaruje se i mogućnost da sama ljudska bića u situaciji singularnosti neće više biti ovo što su sad - pokretna gomilica ugljenika, kiseonika, azota i vodonika sa svojim profanim potrebama. Radi se, pogađate, o ideji transhumanizma.

Neće te super-inteligencije (pojam "intelignecije" treba uzimati vrlo uslovno, to je priča za sebe...) biti nešto što je, eto, palo sa neba i što nema nikakve veze sa ljudskim društvom, ljudskim stremljenjima itd. Kao što su i sadašnji računari deo ljudske evolucije, i njen nastavak vanbiološkim putem (računar nije nekakav objekat nezavisan od ljudske kognicije, već njen produžetak, dodatak, koji se od ostatka mozga razlikuje u toj trivijalnosti što se nalazi van fizičkog tela; isto kao što je to i knjiga, recimo, dakle ono što bi se u vigotskijanskoj terminologiji označilo socio-kulturnim potpornim oruđem). Ti "veštački" umovi su jednostavno nova etapa u evoluciji organizama na Zemlji. I kao što ni čovek ne predstavlja prostu, vulgarnu negaciju majmuna, već dijalektičku nadgradnju, isto važi i za odnos onoga što je trenutno označeno kao "ljudsko biće", a što je nekada bilo majmun, i onoga što će biti taj "veštački" entitet a nekada je bilo ljudsko biće.

Ono što dakle hoću da kažem - jedino što je u čitavoj priči veštačko jeste pravljenje nekakve distinkcije između "čoveka", "ljudskog društva", nasuprot kome se postavlja kibernetički regulator/opšta veštačka inteligencija i sl. Takva podela je besmislena i u suštini primitivistička, jer postulira postojanje nekakve statične ljudske pra-suštine, "ljudskosti" (a primitivizam se upravo na tome zasniva), kojoj se suprotstvalja progres koji tu imaginarnu suštinu uništava (a koji je valjda pao sa Marsa, a ne ostvaruju ga sami ti ljudi koji su nekada u mitskom nevinom dobu prevareni pa su izneverili svoju svetu esenciju).


Eto, toliko. Ne znam da li sam i koliko bio jasan, pa možemo diskusiju i nastaviti, što je uvek poželjno.


P.S. Hteo bih samo da se ogradim od ideja i fantazija koje razvijaju osobe koje se bave singularnošću i transhumanizmom. Tu ima gomila besmislica i nepotrebnih "trčanja pred rudu", iznošenja vrednosnih sudova vezanih za sadašnjeg čoveka itd. No, sve je to posledica autoritarnog i kapitalizmom prožetog pogleda na svet. Kako bi jedan sovjetski paleontolog rekao: "... i eto, to vam je ta buržoaska biologija."





autor poruka
Hal 9000
Hal 9000
posts:230
5 zvezde
korisnik je offline
Re: Re: socio-kibernetika; mogucnosti razvoja nauke
u: Ned 03 of Jul, 2005 [09:27 UTC] ocena: 0.00
Predpostavka je da ce do singularnosti doci toliko brzo da ce ljudska bica i dalje biti ono sto su sad, taj odeljak teksta je pisan sa tom pretpostavkom, inace u nekim drugim delovima knjige Lem objasnjava recimo kako potjanje superiorne vestacke intligencije neće ugrožavati Čoveka, te da će ove veštačke intligencije morati da uprošćuju svoje rezultate da bi smo mi mogli da ih razumemo, ja sam pomislio da neće morati da ih uprošćuju jer nas neće ni biti, ne u ovom obliku. Što je moram priznati prava šteta ako ni zbog čega drugog a onda zbog seksa, ali opet siguran sam da će postojati nešto analogno seksu samo bolje ;)

Inače danas nauku guše i drugi faktori, recimo fizigu ograničava to što bi za neke eksperimente bili potrebni akceleratori prečnika sunčevog sistema itd. A pri tom mislim da je razlog specijalizacije naučnika samo za jednu stvar posledica ogromne komplikovanosti svih oblasti itd. što ne znači da nova naučna dostignuća ne bi mogla biti valjano objašnjena i prikazana kroz popularno naučne knjige, - ako sam ja u 8 razredu mogao da shvatim plankovu teoriju rupa onda bi sve moglo da se objasni i prikaže. Problem je u tome što su većinu dobrih knjiga iz popularne nauke pisali sovjeti, a zapad se u međuvremenu toliko banalizovao i spektakulizovao da, čini mi se, naučnici često teže da mistifikuju svoju oblast i prikažu je kao nešto neshvatnjivo što samo oni kao bogom dani razumeju, obilno dolivajući pritom gomile metafizike, a oni koji zaista objašnjavaju rade to na tako niskom nivou da čitalac ne može da shvati suštinu. Čovek bi pomislio da se za nekih tridesetak godina prosečan IQ smanjio... sovjeti su to ipak mnogo bolje radili


autor poruka
nik
nik
posts:98
3 zvezde
korisnik je offline
Re: Re: Re: socio-kibernetika; mogucnosti razvoja nauke
u: Pon 04 of Jul, 2005 [07:58 UTC] ocena: 0.00
> Hal 9000:
>
> Inače danas nauku guše i drugi faktori, recimo fizigu ograničava to što bi za neke eksperimente bili potrebni akceleratori prečnika sunčevog sistema itd. A pri tom mislim da je razlog specijalizacije naučnika samo za jednu stvar posledica ogromne komplikovanosti svih oblasti itd. što ne znači da nova naučna dostignuća ne bi mogla biti valjano objašnjena i prikazana kroz popularno naučne knjige,

Pa da.

Drugi razlog je kolicina radova koji se objavljuju. Da bi uspeo da ispratis sve sto se objavi i da jos iz toga izdvojis relevantne radove treba ti toliko vremena, da ti jednostavno ne ostaje nista drugo do da se posvetis jednoj uzoj oblasti ako hoces da se njom bavis kako treba.

Problem svakako nije u dajdzestovanju i objasnjavanju nekim "trecim licima" gotovih rezultata i dostignuca. To je nesto sasvim drugo...


> sovjeti su to ipak mnogo bolje radili

Video sam jednom neku sovjetsku deciju enciklopediju iz 60-70-tih. Neke od tema su bile tipa "Osvajanje kosmickih prostranstava" ili "Elektricni ljudi" (misleci na robote)... :)

Jebeno genijalno!




autor poruka
nik
nik
posts:98
3 zvezde
korisnik je offline
Re: Re: socio-kibernetika; mogucnosti razvoja nauke
u: Ned 03 of Jul, 2005 [02:27 UTC] ocena: 0.00
> rata:
> Zanimljiv tekst, druže Hal. Mogao bi da ide u cntralnu kolonu pod "Nauka". Treba obratiti pažnju na tikijevu osobinu da od povezanih reči pravi linkove za nove stranice (npr. Straford-Be...) To treba ispraviti i ovde, u forumu, i u članku ako se bude pojavljivao u centralnoj koloni.
>

Mislim da ne bi tekstove ovakve tematike trebalo stavljati u centralnu kolonu. Ona treba da sluzi temama vezanim za nasu osnovnu delatnost i vesti koje se toga ticu. Ako bi stavljali i ovakve teme, sajt bi poprimio nekakav svastoliki izgled. Ne zaboravite da je centralna kolona prvo sto posetilac vidi i to treba da ukazuje na svrhu, smisao i sadrzaj sajta. I to treba da budu clanci koji su na neki nacin aktuelni (u vremenskom smislu).

Sto se tice tih povezanih reci, to i nije tako lose. Moze da posluzi kao nekakva ASI-jeva mala wikipedija. Gde se pojavi takav link to moze zgodno da se iskoristi tako sto ce se na toj viki str. dati pojasnjenje ili opis pojma.




autor poruka
rata
rata
posts:201
4 zvezde
korisnik je offline
Re: Re: Re: socio-kibernetika; mogucnosti razvoja nauke
u: Ned 03 of Jul, 2005 [03:34 UTC] ocena: 0.00
> Mislim da ne bi tekstove ovakve tematike trebalo stavljati u centralnu >kolonu. Ona treba da sluzi temama vezanim za nasu osnovnu delatnost i >vesti koje se toga ticu. Ako bi stavljali i ovakve teme, sajt bi poprimio >nekakav svastoliki izgled. Ne zaboravite da je centralna kolona prvo sto >posetilac vidi i to treba da ukazuje na svrhu, smisao i sadrzaj sajta. I to >treba da budu clanci koji su na neki nacin aktuelni (u vremenskom >smislu).

Druze Nik, sta da kazem nego da ste, po ko zna koji put, u pravu. =;>

R.


autor poruka
nik
nik
posts:98
3 zvezde
korisnik je offline
Re: Re: Re: Re: socio-kibernetika; mogucnosti razvoja nauke
u: Ned 03 of Jul, 2005 [04:25 UTC] ocena: 0.00
> rata:
>
> Druze Nik, sta da kazem nego da ste, po ko zna koji put, u pravu. =;>
>


Jedan VELIKI covek ima obicaj da kaze: "Ako malo obratis paznju, videces da sam ja uvek u pravu."

:)))




autor poruka
Hal 9000
Hal 9000
posts:230
5 zvezde
korisnik je offline
Re: Re: socio-kibernetika; mogucnosti razvoja nauke
u: Ned 03 of Jul, 2005 [09:27 UTC] ocena: 0.00
Predpostavka je da ce do singularnosti doci toliko brzo da ce ljudska bica i dalje biti ono sto su sad, taj odeljak teksta je pisan sa tom pretpostavkom, inace u nekim drugim delovima knjige Lem objasnjava recimo kako potjanje superiorne vestacke intligencije neće ugrožavati Čoveka, te da će ove veštačke intligencije morati da uprošćuju svoje rezultate da bi smo mi mogli da ih razumemo, ja sam pomislio da neće morati da ih uprošćuju jer nas neće ni biti, ne u ovom obliku. Što je moram priznati prava šteta ako ni zbog čega drugog a onda zbog seksa, ali opet siguran sam da će postojati nešto analogno seksu samo bolje ;)

Inače danas nauku guše i drugi faktori, recimo fizigu ograničava to što bi za neke eksperimente bili potrebni akceleratori prečnika sunčevog sistema itd. A pri tom mislim da je razlog specijalizacije naučnika samo za jednu stvar posledica ogromne komplikovanosti svih oblasti itd. što ne znači da nova naučna dostignuća ne bi mogla biti valjano objašnjena i prikazana kroz popularno naučne knjige, - ako sam ja u 8 razredu mogao da shvatim plankovu teoriju rupa onda bi sve moglo da se objasni i prikaže. Problem je u tome što su većinu dobrih knjiga iz popularne nauke pisali sovjeti, a zapad se u međuvremenu toliko banalizovao i spektakulizovao da, čini mi se, naučnici često teže da mistifikuju svoju oblast i prikažu je kao nešto neshvatnjivo što samo oni kao bogom dani razumeju, obilno dolivajući pritom gomile metafizike, a oni koji zaista objašnjavaju rade to na tako niskom nivou da čitalac ne može da shvati suštinu. Čovek bi pomislio da se za nekih tridesetak godina prosečan IQ smanjio... sovjeti su to ipak mnogo bolje radili


autor poruka
nik
nik
posts:98
3 zvezde
korisnik je offline
Re: Re: Re: socio-kibernetika; mogucnosti razvoja nauke
u: Pon 04 of Jul, 2005 [07:58 UTC] ocena: 0.00
> Hal 9000:
>
> Inače danas nauku guše i drugi faktori, recimo fizigu ograničava to što bi za neke eksperimente bili potrebni akceleratori prečnika sunčevog sistema itd. A pri tom mislim da je razlog specijalizacije naučnika samo za jednu stvar posledica ogromne komplikovanosti svih oblasti itd. što ne znači da nova naučna dostignuća ne bi mogla biti valjano objašnjena i prikazana kroz popularno naučne knjige,

Pa da.

Drugi razlog je kolicina radova koji se objavljuju. Da bi uspeo da ispratis sve sto se objavi i da jos iz toga izdvojis relevantne radove treba ti toliko vremena, da ti jednostavno ne ostaje nista drugo do da se posvetis jednoj uzoj oblasti ako hoces da se njom bavis kako treba.

Problem svakako nije u dajdzestovanju i objasnjavanju nekim "trecim licima" gotovih rezultata i dostignuca. To je nesto sasvim drugo...


> sovjeti su to ipak mnogo bolje radili

Video sam jednom neku sovjetsku deciju enciklopediju iz 60-70-tih. Neke od tema su bile tipa "Osvajanje kosmickih prostranstava" ili "Elektricni ljudi" (misleci na robote)... :)

Jebeno genijalno!






Prikaži poruke:
 
Narodni ustanak u Grčkoj



Undefined rss id 2
Pažnja!






GNU FDL Powered by TikiWiki Powered by PHP Powered by Smarty Powered by ADOdb Napravljeno uz pomoć CSS Powered by RDF osnaženo sa HAWHAW
rss Članci RSS Galerije slika RSS Forumi rss Direktorijumi
[ Vreme izvršavanja: 0.20 sekundi ]   [ Korišćena memorija: 4.03MB ]   [ 208 upita baze podataka ]   [ GZIP Disabled ]   [ Opterećenje servera: 0.39 ]