Svim mejnstrim medijima je posao da prave lažnu sliku sveta, pa tako i sportskim. Ako se informišete samo kod njih, imaćete dojam da su fudbaleri i sportisti bogataši koji plivaju u parama i žive luksuzan život. Stvarnost ne može biti dalja od istine. Ono što se narodu opisuje kao život fudbalera tačno je samo za manji deo njih koji dobija svu medijsku pažnju. U Srbiji imamo dva aktuelna slučaja izrabljivanja u sportu. Igrači FK Inđije nisu primili plate šest meseci i već nekoliko utakmica u nizu započinju sedeći na travi zajedno sa svojim trenerima u znak protesta. Od njih se očekuje da svakodnevno treniraju i na sedmičnom nivou igraju potpuno džabe. Jednako je strašan slučaj 17-godišnjeg Džerija Mozesa iz Nigerije koji je na Instagramu objavio fotke svog krvavog lica nakon što ga je pretukao agent koji mu mesecima silom oduzima deo plate, dok Džeri nema dovoljno para ni da ode kući. Nakon što su za njegov slučaj čule kolege, Ibrahim Zubairu iz Partizana i Samuel Ovusu iz OFK Beograda, čini se da će barem pobeći iz ropstva u Srbiji, ali svoj zarađeni novac teško da će ikada videti. Istraživanja pokazuju da u svetu ima oko 130 hiljada profesionalnih fudbalera. Njih 1.7 odsto će od tog posla zaraditi dovoljno da na kraju igračke karijere ne moraju da traže novi posao, a 50 odsto ih mesečno zarađuje manje od hiljadu evra. U Srbiji je udeo igrača na "fudbalskom minimalcu" još veći i iznosi 64 odsto. Od svih fudbalera kod nas, samo 7.2 posto zarađuje više od dve hiljade evra mesečno. Fudbaleri su deo radničke klase jer kao i radnici bilo gde drugde imaju ugovore koji im ne garantuju gotovo ništa, a gazde im otimaju najveći deo vrednosti koju oni stvaraju svojim znojem (u slučaju fudbala radi se o ogromnim vrednostima od prodanih ulaznica, dresova, marketinga, TV prava). Veći deo fudbalera je opljačkana radnička klasa kao i svi mi i živi na rubu siromaštva. Profesionalni sport samo je još jedna industrija u kojoj je jedini odgovor na kapitalističku pljačku i otimačinu sindikalno organizovanje na radnom mestu.
