Metode borbe

Solidarnost i uzajamna pomoć

Veoma je važno shvatiti da problem koji ima jedan deo radništva, posredno pogađa celu klasu. Kroz čitavu istoriju kapitalizma pojavljuju se struje koje teže da razjedine radnike i time oslabe njihovu snagu i olakšaju eksploataciju. Zato je jedinstvo radničke klase na svim frontovima ključno za poboljšanje njenog položaja. Razlike koje postoje među radnicima (u nacionalnosti, obrazovanju, polu, seksualnom opredeljenju, veri ili bilo koje druge) ne smeju negativno da utiču na radničke borbe, jer pojedinačni izlivi radničkog nezadovoljstva neuporedivo su slabiji od udruženih.

Primer: radnici koji rade u sektoru usluga najčešće nisu prijavljeni, odnosno rade na „crno“. Samim tim oni su bez osnovnih radničkih prava. Ostavljeni na milost i nemilost gazde, onemogućeni su da se bore za poboljašanje svog položaja. ASI radi na stvaranju grupa na radnim mestima i povezivanju borbenih radnika i radnica zaposlenih u sektoru usluga. Ukoliko jedan radnik ili radnica ima problem na radnom mestu, ostali članovi sindikata će doći da pomognu da se izbori za svoja prava. Ovakav vid delovanja se u dosadašnjem delovanju ASI pokazao kao vrlo uspešan.

Sabotaža

U uslovima bede i dezorganizovanosti radničke klase, njie uvek moguće organizovati efikasne štrajkove, to jest potpune obustave rada. Ali štrajk nije jedino oružije za poboljšanje uslova rada koje radnička klasa poseduje. Sabotaža, bila ona sabotaža proizvoda – smanjenje proizvedene količine ili kvaliteta, ili sabotaža samih sredstava za proizvodnju, takođe veoma efikasno udara na profit gazda i dovodi ih u situaciju da moraju da naprave ustupke i prihvate zahteve radnika i radnica.
Naravno, potrebno je znati da sabotaža, da bi postala moćno oružije, mora biti praktikovana metodično i inteligentno, a najbolje rezultate daje kada su radnici već sindikalno organizovani, te koordinisanim akcijama sabotaže mogu naneti velike štete poslodavcima i brže ostvariti ciljeve borbe. Najčešće je dovoljno i samo pripretiti njome, pa da se postignu korisni rezultati.
Kao oblik otpora, sabotaža je stara koliko i samo eksploatisanje ljudi. Od dana kada je prvi gospodar prvi put došao u situaciju da profitira od tuđeg rada – baš od tog dana – eksploatisani radnik je instinktivno pokušavao da pruži svom gospodaru manje nego što je ovaj zahtevao. U tom smislu eksploatisani su nesvesno sabotirali svoje gospodare, indirektno ukazujući na nepomirljivi sukob između klasa.

Štrajk

Prava za koje se radništvo izborilo tokom istorije - kao što su prava na rad i na sindikalno organizovanje, osmočasovno radno vreme i druga, osvojena su masovnim protestima, blokadama, generalnim štrajkovima i radikalnim sukobima sa gazdama i državom. Poput sabotaže, štrajk predstavlja standardni vid radničke borbe za bolje uslove rada i života. Štrajk je organizovana kolektivna obustava rada koja direktno onemogućuje stvaranje profita i najčešći je oblik direktne radničke akcije. U anarhosindikalizmu posebno mesto zauzima generalni štrajk koji se smatra najjačim radničkim oružjem.

Kako štrajkovi direktno utiču na ostvarivanje profita, političari i kapitalisti se na sve moguće načine trude da uguše štrajkove i ublaže njihove posledice po sebe. Neretko, oni uz pomoć sindikalne birokratije od sindikalnog pokreta prave farsu, ne bi li potpuno pasivizirali radnike i ubedili ih da "šta god da se pokuša, stvari samo mogu da budu još gore, pa je zato bolje i ne pokušavati ništa". Ipak, istorija radničkih borbi pokazala je da to nije istina, te da uvek treba pokušavati.

Blokada

Blokade važnih saobraćajnica, institucija i mehanizama koji omogućavaju nesmetanu eksploataciju, osim prekida dotoka novca u džepove kapitalista, omogućavaju dobijanje pažnje medija, što sa sobom povlači dobijanje pažnje celokupne javnosti, čime se dodatno vrši pritisak i ubrzava ispunjenje zahteva. Osim toga, blokade mogu da podstaknu druge radnike da svoje probleme pokušaju da reše na isti način, šalju jasnu poruku da u društvu ne postoji nikakva harmonija, stvaraju svest o socijalnim previranjima i podižu nivo atmosfere bunta u društvu.

Okupacija radnog mesta

Okupacija radnog mesta znači njegovo potpuno stavljanje pod radničku kontrolu. Okupacija predstavlja radikalniji vid štrajka (ako je tokom okupacije obustavljen rad), ali može biti i poseban vid borbe ako radnici prilikom okupacije uspeju da ponovo pokrenu proizvodnju. U ovom drugom slučaju radnici su u značajno boljoj poziciji u odnosu na gazdu, jer se tada njihova akcija ne može prekinuti egzistencijalnim problemima, već jedino silom (intervencijom državnih represivnih aparata) ili ispunjenjem zahteva. Naravno, okupacija zahteva bolju organizovanost i odlučnost nego uobičajeni štrajk i naročito je bitna) s obzirom na to da se doživljava kao direktan napad na privatnu svojinu, čije je postojanje fundamentalni preduslov za svaki vid eksploatacije. Takođe, okupacija radnog mesta je i vrsta eksperimenta funkcionisanja budućeg slobodarskog društva.

Okupacije zgrada državnih ustanova

Okupacija zgrada državnih ustanova se primenjuje u rešavanju problema za koji je nadležna država, za razliku od okupacije radnog mesta gde je pritisak prvenstveno skoncentrisan na gazdu. Osim što ometaju ili čak potpuno blokiraju jedan segment državne mašinerije, ovakve akcije značajno narušavaju autoritet države i privlače pažnju javnosti i medija. Državi se šalje poruka da radnici mogu da joj naprave ozbiljan problem i onemoguće funkcionisanje neke opštine ili ministarstava, ukoliko imaju problem koji ona može, a neće da reši.