Prilazeći trenutnoj društvenoj situaciji iz perspektive društvene pozicije studenata i studentkinja u Srbiji i njihove realne moći u društvu, kao i neophodnosti dugoročne promene sistema koji je doveo do tragedije petnaestoro ljudi u Novom Sadu, poslednji studentski zahtev - veća participacija finansijski ugroženih kategorija društva u visokom obrazovanju tj. obezbedjivanje finansijskih sredstava u visini od 50% ukupne vrednosti ESPB bodova fakultetima od strane države tako da bi studenti plaćali 50% nižu školarinu od celokupnog iznosa – predstavlja prvi i veoma važan, iako nedovoljan, stepenik ka strukturnoj, dugoročnoj promeni celokupnog društva, koja bi usledila nakon uvođenja javno finansiranog, besplatnog obrazovnog sistema.
Nominalno gledano država je usled istrajnosti borbenih studenata i studentkinja popustila i pristala –na rečima - da ispuni ovaj zahtev. Međutim, do adekvatnog ispunjenja ovog zahteva u praksi još uvek nije došlo. Upravo zato važno je da se direktno demokratski studentski protesti, blokade i studentski zahtevi radikalizuju i da se pritisak na državu pojača i nastavi. To je jedini način da vladajuće strukture shvate da im se ne isplati da daju lažna obećanja i manipulišu, što im nije prvi put da rade. Samim tim, iako su politički predstavnici obećali ispunjenje ovog zahteva, sve dok se to u potpunosti i na adekvatan način ne sprovede u univerzitetsku praksu, naravno uz potpuno ispunjenje i svih ostalih zahteva, ne treba popuštati. Samo jednokratno, trenutno, povećanje budžeta, bez trajnih promena u sferi zakona o visokoškolskom obrazovanju i bez adekvatne primene u društvenoj realnosti nikako se ne sme smatrati ispunjenjem ovog zahteva, već novim pokušajem varanja društva i manipulacije od strane vladajućih struktura.
Realno i trajno ispunjenje ovog zahteva tiče se celokupnog obrazovnog sistema, koji bi istinskim ispunjenjem ovog zahteva imao veći broj ljudi koji se obrazuje (jer bi mladi mogli to sebi u većoj meri nego pre da priušte). Reč je i o većoj društvenoj pokretljivosti (obrazovni sistem je bitan element ove pojave) i samim tim i doprinosu smanjenja društvene nejednakosti – faktor veoma bitan za povećanje solidarnosti i funkcionalnosti celokupne zajednice. Takođe, radi se i o povećanom ukupnom broju visoko obrazovanog stanovništva Srbije u budućnosti. I upravo kroz ovaj element može da se vidi direktna, sistemska spona ovog socijalnog zahteva (kao i potreba za njegovom radikalizacijom) sa nemilim događajem u Novom Sadu.
Godinama unazad imali smo priliku da slušamo o tome koliko je malo visoko obrazovanih stanovnika u Srbiji i samim tim i o nedovoljnom broju (kvalitetnih) stručnih kadrova, neophodnih, između ostalog, i za projekte poput Železničke stanice u Novom Sadu. Visoko kvalitetni, visoko obrazovani stručni kadrovi u dovoljnom broju, društveni je faktor koji bi definitivno doprineo tome da se ovakve tragedije ne ponavljaju. Zahvaljujući procesu tranzicije i samim tim pojavi privatizacije i devastacije javnog sektora, uključujući i obrazovni sistem u Srbiji uz pomoć tzv. Bolonje i studentskog parlamenta, jako mali procenat mladih ljudi u Srbiji može sebi priuštiti studiranje. Ovo je posebno tačno za mlade iz radničkih porodica. Naime, danas je na fakultetima prisutno ispod 6 % studenata iz radničkih porodica tj. dece čiji roditelji i sami nisu visokoobrazovani i(li) nisu pripadnici (višeg) srednjoklasnog društvenog sloja. Ovo znači da najveći broj mladih ljudi ne može da izabere da studira ili usled surovih materijalnih uslova sa kojima se suočava, prinudjeno je da brže i u većoj meri od svojih srednjoklasnih kolega i koleginica odustaje od željenih studija. Da ne pominjemo pojavu “odliva mozgova” koja dodatno pogoršava društvenu situaciju, jer čak i oni studenti i studentkinje koji se izbore i završe studije, u startu suočeni sa lošim uslovima za život i sistemskom nepravdom neretko biraju da odu iz zemlje.
Zbog školarina, inflacije i mnogih drugih faktora, studiranje danas predstavlja luksuz. Pojedinac sebi ili može ili ne može da kupi stručno znanje, a nije isključeno i samo diplomu bez ikakvog stručnog znanja. Drugim rečima, obrazovanju celokupnog stanovništva suštinski se danas ne prilazi kao elementu važnom za celokupan društveni progres, već kao robi koju ne može svako sebi da priušti, služeći se pri tom različitim elitističkim opravdanjima u cilju toga da država još više štedi na jačanju društva i bude još moćnija u odnosu na nas. Nama se, sa druge strane, ispiraju mozgovi da to tako i treba da bude i da zapravo ljudi koji studiraju su najbolji i najvredniji među nama i da su samo zato tu gde jesu, a ne i zato što - pored toga što su mnogi zaista dobri i vredni - većina tih mladih ljudi to sebi, za razliku od mnogih njihovih vršnjaka, materijalno ipak može da priušti.
U skladu sa ovim, jasno je da ukoliko je sve manje onih medju nama koji mogu da izaberu da se obrazuju, da se i broj visoko obrazovanog stanovništva takođe smanjuje. Samim tim i ukupan kvalitet visoko stručnih kadrova u društvu biva manji. Smanjenju ovog kvaliteta direktno doprinosi i sam uspostavljeni trgovinski odnos u obrazovanju, gde je student tretiran kao kupac, fakultet kao trgovinska firma kojoj je osnovni cilj proft u što kraćem roku, a ne nužno prenos kvaliteta znanja, dok je profesor pre svega tretiran kao prodavac (a tek nakon toga predavač i pedagog).
Imajući u vidu sve izloženo deluje da je u moći studenata i studentkinja u Srbiji, kao i univerzitetskih radnika i radnica koji ih podržavaju, da izbore jednu veoma važnu strukturnu promenu ovog sistema, a to je u krajnjoj instanci besplatno obrazovanje koje bi bilo javno finansirano i dostupno svim društvenim slojevima u Srbiji. U pitanju je jedan od važnih uslova za sprečavanje pojave tragedija poput ove u Novom Sadu u budućnosti, kroz stvaranje većeg i kvalitetnijeg broja visoko stručnih kadrova u društvu, kao i uslova za njihov ostanak u zemlji. Posebno treba uzeti u obzir činjenicu da je insistiranje na četvrtom zahtevu način na koji će studentski pokret učvrstiti svoju podršku u najširim slojevima stnovništva, koji će u u protestu prepoznati i konkretan, materijalan interes čitavog društva. Da bi se pobedio Vučić i ovaj sistem od vitalnog znčaja za pokret je da raste i širi se, a insisitranje na socijalnim dimenzijama protesta je ono što može garantovati taj smer.
U tom smislu, mišljenja smo da je vladajuće strukture nastavkom još jače i masovnije borbe potrebno naterati da zaista i na adekvatan način ispune, pored prva tri, i četvrti zahtev studenata. Na pokušaje njihove manipulacije i odugovlačenja važno je odgovoriti ne kompromisima, već radikalizacijom zahteva u pravcu zahteva za u potpunosti besplatnim obrazovanjem!
Zločin u Novom Sadu posledica je društveno-političkog i ekonomskog sistema u kom živimo i jedini način da se ovakve stvari u budućnosti spreče jeste postepeno stvaranje uslova za opšte i dugoročno poboljšanje i progres svih infrastrukturnih i društvenih prilika od kojih zavise naši životi. Obrazovni sistem u rukama društva trenutno deluje kao prvi korak u borbi za boljim životom svih nas.
Znanje nije roba! Naši životi nisu roba!
