Prvi maj u Srbiji dočekujemo u nikad borbenijoj atmosferi. Već mesecima unazad širom zemlje su svakodnevne blokade, protesti i štrajkovi. Gotovo svi fakulteti su pod studentskom kontrolom, a nedavno smo imali i najveći protest u Beogradu. Ali ključna vrednost trenutne situacije nije samo kvantitativna, već i kvalitativna, a leži u samom načinu na koji su se studenti organizovali, a koji se sada širi i među ostatkom populacije.
Direktna demokratija, plenum i zbor su reči koje sada čujemo svakodnevno, a označavaju vid organizovanja koji nam pruža zajedništvo, jednakost u donošenju odluka i kolektivnu odgovornost u njihovom sprovođenju. Pored toga što nam vraća moć u odlučivanju, ovih dana se i u praksi pokazuje kao vrlo efektivna, jer nema vođe koji bi mogao biti potkupljen ili ucenjen, a umanjuje i mogućnost partijskih i drugih zlonamernih uticaja. Ali ona nije ništa novo – njeni koreni se javljaju u ranim društvima, a u anarhosindikalističkom pokretu kontinuirano živi preko 100 godina. Sada se kroz Srbiju širi narodnim zborovima, koji se formiraju u mnogim opštinama i mesnim zajednicama.
Ipak, iako je način organizovanja ključan za transfomraciju društva i trajno poboljšanje naših života, jako je bitno i gde i kada ga koristimo. Nikada vladajuća klasa nije, niti će učiniti ustupak, a kamoli se odreći svoje moći u potpunosti, zato što je to ispravno, moralno, lepo i slično, već isključivo jer je izvršen dovoljan pritisak. A najveći pritisak možemo da izvršimo upravo tamo gde leži izvor nejednakosti u ovom sistemu – a to su naša radna mesta.
U kapitalizmu se sve vrti oko para, a pare se proizvode našim radom. Preko njega se bogati cela plejada pijavica, od menadžera, preko gazda, pa do političara. Oni sami ne znaju, ne žele, niti mogu da rade sve što im je neophodno. Zato preuzimanje kontrole nad našim radom, pored toga što može da nam donese trenutne boljitke, može da nam omogući i potpunu transformaciju sistema u kome živimo i rušenje trenutnog poretka. Direktno demokratski sindikati, organizovani na isti način kao studentski plenumi ili narodni zborovi, predstavljaju kariku koja nedostaje.
U trenutnoj situaciji, to možda deluje daleko i teško. Većina postojećih sindikata organizovana je hijerarhijski, podređena birokratama, neretko infiltrirana od strane stranačkih aktivista ili lažnih levičara karijerista, a često su potpuno podređeni državi ili gazdama firme. Međutim treba imati u vidu da je i današnja situacija - gde su hiljade studenata, direktno demokratski organizovanih, uspeli da stave svoje fakultete pod kontrolu, organizuju proteste sa stotinama hiljada ljudi, gde se desetine zborova svakodnevno dešavaju širom zemlje – do juče delovala nemoguće i daleko.
Sve što vidimo danas naslanja se na prethodne borbe. Blokada fakulteta, a naročito potkovana plenumima, možda ne bi ni bila ideja studenata da nije bilo više blokada fakulteta tokom prethodnih decenija, koje su bile mnogo manje ali su pratile iste principe organizovanja. Zato, pričajte sa svojim kolegama, umrežavajte se, pokrećite kampanje kojima ćete izraziti svoje nezadovoljstvo na poslu. Ne morate sami ići protiv gazda i kapitalizma, i zato vas pozivamo da nam se javite.
Nemamo šta da izgubimo i nemamo šta da čekamo! Čak i jedna mala borba i pobeda danas može biti odskočna daska za organizovan radnički pokret u budućnosti!
Vidimo se na lokalnom zboru!
Vidimo se u borbenom sindikatu!
