Minimalna zarada je zakonska granica ispod koje plata ne sme da padne. Ali gazde i vlast imaju dogovor kako da i tu crtu pregaze.
Iako se zakoni kroje spram interesa gazda, kako bi mogli što više da eksploatišu radnike, većini ni zakonski okviri nisu dovoljni, pa ih često nekažnjeno zaobilaze. Kad država poveća samo minimalac, bez dodatnih pratećih ograničenja i kada nema organizovanih radnika koji će da stvaraju pritisak, gazde odmah postavljaju nemoguće norme. Ko ne uspe – bude kažnjen i dobije manje od minimalca. Ko uspe – biva eksploatisan do krajnjih granica da bi „zaslužio“ ono što mu zakonom već pripada, dok gazde i vlast zajedno zarađuju još više.
Tako zakonsko povećanje za nas često može značiti veći pritisak i brutalniju eksploataciju.
Minimalac nije milost gazde niti države. U kapitalizmu nema milosti. To je nešto što navode u svojim zakonima kao mrvice sa stola kako se ne bismo previše bunili. Ne postoji norma, bolovanje ili „kazna“ koja može da bude izgovor da radnik primi manje od minimalca. Gazde tako krše svoje zakone, koji su ionako stvoreni da legalizuju pljačku radničke klase. Vlasti ostaju neme, zna se u čijoj su političkoj službi!
Ovo nije pitanje pojedinačnih slučajeva, već pravila sistema. Gazde i vlast stoje rame uz rame da nas drže ispod dna i maksimalno eksploatišu. Minimalac je dno koje nam je nametnuto – a samo povećanje nije dovoljno niti će se sprovoditi sve dok ih na to ne primoramo. Dosta je krađe, laži i poniženja.
Nijedan njihov zakon neće biti ustupak nama, to će biti propisi koje uvode iz straha od organizovanja radničke klase, koje gazde neće morati da poštuju i za koje ćemo morati da se borimo. Ne samo za minimalac, za mnogo više od toga, a to možemo jedino organizovani!
