DOO (Društvo sa ograničenom odgovornošću) je zakonski mehanizam koji država koristi da zaštiti kapital i oslobodi odgovornosti gazde. To nije slučajno, niti neka „rupa u zakonu“ koju gazde iskorišćavaju, već je sistem tako osmišljen da rupa u zakonu postoji isključivo da štiti gazdu, a nikada radnika.
To, naravno, ne znači da su preduzetničke firme „dobre“ - u kapitalizmu svaka firma podrazumeva eksploataciju, ali DOO gazdama daje dodatnu sigurnost, zaštitu i pogodnosti koje dodatno učvršćuju njihovu moć i nekažnjivost.
To znači jedno: gazda ne odgovara svojom imovinom za dugove, povrede i smrt radnika. Odgovara samo firma kao pravno lice i sve ostalo je formalno zaštićeno zakonom, dok radnik stoji sam, sa svojim telom, svojim zdravljem i svojim životom, koji niko ne može staviti na papir, ugasiti ili prebaciti na drugo ime.
Zato DOO nije „firma“ u stvarnom smislu reči; to je zid koji odvaja gazdu i one koji donose odluke od posledica koje njihove odluke proizvode. Kada plata kasni ili je nema ili kada radnik strada, slomi kičmu, izgubi prste ili život, krivica se uredno prebacuje na firmu kao pravno lice, a gazda stoji po strani, miran, zaštićen zakonom. Kao da firma nije čovek ili skup ljudi koji odlučuju, već apstraktna stvar na koju se može svaliti sva krivica i sva odgovornost.
Radnik nema taj luksuz; ima jedno telo, jedno zdravlje i jedno ime i ono ne može u stečaj, ne može promeniti identitet i ne može biti izbrisano, dok DOO može sve to i još više. Upravo tu se vidi kako država funkcioniše, kako zakoni omogućavaju da gazda nikada ne snosi posledice, a radnik plaća sve, dok pravosuđe održava mehanizam, inspekcija najčešće gleda sa strane, a izvršna vlast sve to formalno odobrava i legalizuje. Kada dugovi narastu, kada inspekcija zakuca na vrata ili sud pošalje dopis, DOO se jednostavno gasi, ostavljajući iza sebe neisplaćene zarade, povrede bez odgovornosti i mrtve bez krivca. Isti gazda sutradan otvara novu firmu, sa istim poslom, na istoj adresi, jer sistem i zakoni to omogućavaju i štite, tako da ništa zapravo ne mora da se menja, osim imena firme.
Sve što pukne, zakasni ili ubije, završava na leđima radnika, dok DOO služi kao amortizer između stvarnog života i gazde koji zarađuje na tuđem radu. Tu nije reč o grešci ili slučajnosti, već o funkciji sistema koji je osmišljen da rizik, dug i štetu prebaci nadole, dok odgovornost ostaje nagore zaštićena. Država, pravosuđe i zakon sve to formalizuju, održavaju i štite.
Problem nije individualan, niti su problem „loše gazde“; problem je politički, jer država i zakon nisu deo rešenja, već deo problema, a sve institucije rade u korist gazde, u korist onih koji odlučuju i profitiraju, dok radnik ostaje sam da snosi posledice.
Odgovor na to ne može biti molba, strpljenje ili nada; odgovor može biti samo kolektivna akcija, organizovanje, solidarnost i direktna akcija, jer dok DOO postoji kao štit za gazdu, mi kao radnici, imamo samo jednu stvarnu mogućnost: da se sami organizujemo i uzmemo ono što su nam oduzeli, a vratimo sve posledice koje smo snosili gazdi i sistemu koji ga štiti.
