Rad danas nije organizovan oko potreba onih koji stvaraju, već oko interesa onih koji upravljaju tuđim trudom. Odluke se donose u kancelarijama, daleko od mesta gde se posao zapravo obavlja. Dok radnik učestvuje u stvaranju svega što nas okružuje, on nema pravo da odlučuje ni o čemu; tempo rada diktira plan, uslove kroji trošak, a jedino merilo vrednosti je profit koji odlazi drugima.
Država taj odnos ne menja, ona ga samo stabilizuje i čuva. Zakoni su tu da osiguraju poredak u kojem kapital ima prednost nad ljudima, a institucije intervenišu samo da bi umirile pobunu i zakrpile sistem. One nikada ne menjaju uzrok naše neslobode. Hijerarhija na radnom mestu ostaje čvrst temelj eksploatacije.
U osnovi svega stoji jednostavna činjenica: jedni poseduju fabrike, mašine, zemlju i kapital, a drugi poseduju samo svoje vreme i sposobnost da rade. Oni koji imaju vlasništvo odlučuju. Oni koji nemaju, primorani su da prodaju svoju radnu snagu da bi preživeli. Iz te podele nastaje i svaka druga hijerarhija na radnom mestu. Onaj ko poseduje sredstva za rad ne mora da radi — ali može da odlučuje o radu drugih. Dok god su sredstva za rad u tuđem vlasništvu, odluke o radu ostaju izvan ruku onih koji rade — a država postoji upravo da taj poredak vlasništva zaštiti.
Ovaj poredak opstaje kroz plansku nesigurnost i izolaciju. Ugovori se produžavaju na kašičicu da bi se zadržala poslušnost, dok se radnici sistematski navikavaju da svoje probleme rešavaju pojedinačno. Tako sistem funkcioniše: on nas razdvaja i pretvara rad u obavezu nad kojom nemamo nikakvu kontrolu.
Preokret počinje tamo gde prestaje poslušnost. On nastaje onog trenutka kada o radu i problemima na njemu počnemo da govorimo sa svojim kolegama. Kada naređenja postanu predmet zajedničkog preispitivanja, a tempo rada počnemo da određujemo mi, koji ga obavljamo. Tada se menja sama priroda rada — on prestaje da bude izvršavanje tuđe volje i postaje naša zajednička aktivnost.
Na radnom mestu tada nestaje podela na one koji planiraju i one koji samo slušaju. Znanje i iskustvo više nisu podređeni birokratiji, već postaju osnova za saradnju u kojoj odluke donosimo kolektivno, jer posledice ionako snosimo svi. Proizvodnja prestaje da bude apstraktan cilj nametnut spolja i postaje proces koji mi koji radimo napokon kontrolišemo.
Naravno, sistem se neće urušiti sam od sebe, niti će ga neko drugi zameniti u naše ime. Slobodu gradimo sami, a najefikasnije je tamo gde se dešava proizvodnja. Naše povezivanje je živi nacrt za svet koji dolazi: on nastaje iz svakog dogovora koji sklopimo mimo gazde i iz svake solidarnosti koju pokažemo uprkos zakonima. Kroz borbene sindikate i druga nehijerarhijska udruživanja, već danas gradimo tkivo novog društva, pretvarajući naša udruženja u prostore gde niko ne vlada, već svi učestvuju.
Stvarna promena ne dolazi kroz reforme ili institucije koje nas vraćaju u ulogu pasivnih posmatrača. Ona se neposredno gradi samo našim odbijanjem nametnutih uslova i borbom protiv njih. Naša snaga ne dolazi iz pojedinačne hrabrosti, već iz organizovane kolektivne borbe.
Zato je organizovanje nužnost, a ne stvar izbora. Tamo gde delujemo složno, eksploatacija gubi svoj oslonac. Borba za slobodu počinje onog trenutka kada prestanemo da tražimo dozvolu za nju.
Organizujmo se na radnim mestima. Povezujmo se međusobno. Delujmo direktno i solidarno.
Rad se ne oslobađa obećanjima — rad se oslobađa borbom.
