Prvi maj je dan kada se sećamo radnika i radnica koji su se borili za pravo na osmočasovno radno vreme, kontrolu nad sopstvenim vremenom i životom.
Dok su gubili živote, sanjali su o društvu u kom će radni čovek konačno moći da vodi dostojanstven život, a radiće onoliko koliko može, za poboljšanje života zajednice, ne da bi se gazda bogatio.
Danas, u svetu u kom se taj san još uvek nije ostvario, ipak se obeležava praznik rada. Sve češće se svodi na praznik bez sadržaja, dok se radnička borba gura u stranu. Umesto sećanja na one koji su ginuli za osnovna prava, koja nam danas sve više oduzimaju, nude nam 1. maj kao flaster.
Takvu ponudu izričito odbijamo!
Zato se sećamo radničkog pokreta da bismo nastavili njegovim stopama, kako bismo se oslobodili okova kapitalističke proizvodnje i života koji odatle proizilazi. Podsećamo se da su osnovna radnička prava izborena kroz samoorganizovanje, štrajkove, sabotaže, pa i oružane pobune.
U vremenu kada je radnička klasa sistemski razjedinjena, pošlo-godišnje studentske blokade na trenutak su nas podsetile na direktnu demokratiju, samo-organizovanje, solidarnost, kolektivizam, na snagu zajednice koja se ne dobija već se gradi. U kolektivima, na radnim mestima, u sindikatima koji pripadaju radnicima, a ne upravama i žutim sindikalnim vođama. U organizovanju, a ne u izolaciji.
Jer bez organizovanja nema pritiska. Bez pritiska nema promene. A bez promene nam ostaje samo isto, a to je rad koji iscrpljuje i ubija, život bez sigurnosti, plate koje ne prate osnovne životne potrebe i ugovori koji ne garantuju stabilnost.
Dok manjina tlači i ubira bogatstvo, većina radi da preživi.
Zato danas, na 1. maj, pozdravljamo radnike i radnice koji se i danas bore za svoj život. Pozdravljamo radničku klasu koja se bori za svoje zarade na sve načine! Pozdravljamo radnike i radnice koji sabotiraju i uništavaju gazdama sredstva za proizvodnju!
To je upozorenje šta se dešava kada se nepravda ignoriše.
Neka gori lopovski sistem!
Smrt kapitalizmu!
Živela radnička klasa!
