Mnogi od nas žele da se izbore sa nepravdama na poslu: za bolje uslove, veće plate, da uprava prestane nas maltretira, ali jednostavno nismo sigurni odakle i kako početi. Iz tog razloga pokrenuli smo rubriku u kojoj ćemo kroz nekoliko brojeva približiti i prokomentarisati osnovne faze, probleme i izazove u organizovanju na radnom mestu. (nastavak iz prethodnog broja)...
Kada smo se upoznali sa svojim radnim mestom, kolegama, rukovodstvom, ugovorima i svim ostalim korisnim detaljima, o kojima smo govorili u prethodnom broju, postavili smo osnove za organizovanje i borbu za bolje uslove rada. Sada je potrebno da pre svega utvrdimo za šta konkretno u početku treba da se izborimo. Pošto u ovoj borbi nismo sami, ova faza uključuje mnogo komunikacije sa koleginicama i kolegama.
Za početak treba da sami sastavimo listu problema koji nam se čine važnim i sortiramo ih od više ka manje bitnim. Nije loše prvo porazgovarati o ovoj listi sa nekim prijateljem kome verujemo, a zatim treba da razgovaramo sa pojedinačnim radnicama i radnicima, pre svega onim borbenijim, potom i ostalima, uz izbegavanje onih bliskih rukovodstvu. Neophodno je da slušamo druge a ne da ih ubeđujemo, da uvidimo šta su glavni problemi, ko su potencijalni aktivisti i koliki je nivo nezadovoljstva. Najbolje je postavljati kratka i jasna pitanja, a odgovore pamtiti ili zapisivati. Uvek treba da budemo svesni opasnosti rukovodstva, te da radnicima prilazimo u sigurnom okruženju i tako da ih ne odvraćamo od posla.
Ako smo identifikovali potencijalne aktiviste i aktivistkinje, sa njima bi se trebalo viđati češće, i ako je moguće organizovati redovne sastanke. Ukoliko smo prepoznali problem oko kojeg nam se čini bi zaposleni bili voljni da se aktiviraju, treba započeti sa organizovanjem kolektivnog sastanka. Sa druge strane, ako nismo uspeli da nađemo ni aktiviste niti probleme, ne treba da se obeshrabrimo. Ne žurimo, a problemi su svakako tu, te samo strpljivo treba da nastavimo da pričamo sa ljudima. Tako ćemo izgraditi poverenje i vremenom će sami radnici početi da nam se obraćaju sa svojim brigama, pa ćemo prepoznati probleme i aktiviste.
Verovatno je ipak, da ćemo uspeti da identifikujemo ne samo jedan, već mnogo problema. U tom slučaju, dobro je za početak odabrati problem koji je relativno mali i lako rešiv. Takođe, važno je da problem utiče na većinu radnica i radnika u ciljnoj grupi, kako bi smo se zajednički okupili u borbi, kao i da su radnici zainteresovani da ga rešavaju. Sa druge strane, treba da izbegavamo probleme koji bi mogli da podele radnike, treba težiti kolektivnoj borbi. Ukoliko postoji veliki broj problema oko kojih zaposleni žele da se bore, treba početi od onih koje vide kao prioritete.
Ukoliko se nameće veliki problem, oko kojeg su radnice i radnici veoma ljuti, najbitnije je brzo reagovati. Ovakvi problemi često nastaju kada menadžment pokušava da uvede neke promene na silu, te iako je teže pobediti, oni stvaraju više besa pa je organizovanje lakše i brže. U ovom slučaju problem bira sam sebe, te je bitno što pre organizovati sastanak dok bes ne splasne.
Sada poznajemo teren, svoje neprijatelje i saborce, a imamo i problem oko kojeg ćemo se zajednički organizovati i boriti! Organizovanje sastanka je sledeći korak, a na njemu ćemo zajednički odlučiti i usmeriti tok borbe! ...(nastavak u sledećem broju)
