Radnici i radnice lučkog grada Puerto Real u Španiji u više navrata tokom proteklih decenija pokazali su spremnost da se odlučno i organizovano bore za bolje uslove rada. Brodogradilišna industrija, koja vekovima čini temelj lokalne ekonomije, u svom vrhuncu tokom 1970-ih, bila je izvor poslova za oko 8000 ljudi. Osamdesetih godina zapala je u krizu, te je španska vlada najavila restrukturisanje, koje bi podrazumevalo mnogo otkaza, a verovatno i potpuno zatvaranje brodogradilišta u Puerto Realu. Međutim, pomenuti plan države nikada nije ostvaren, jer je radništvo brodogradilišta istrajnom zajedničkom borbom sprečilo njegovo sprovođenje. Takođe, radničke porodice, prijatelji, komšije, i radnici u drugim granama privrede bili su im saborci i saborkinje u organizovanju otpora. Značajnu podršku u organizovanju štrajka pružila je i anarho-sindikalistička organizacija CNT. U toku trajanja štrajka odluke su donošene zajednički, direktnom demokratijom. Svakog četvrtka u mestima u okolini Puerto Reala, organizovani su zborovi. Na zborovima su svi koji su ikako bili umešani u borbu mogli da govore i glasaju, čime su zajednički usmeravali dalji tok borbe.
Svakog utorka organizovane su direktne akcije, sabotaže i okupiranja brodogradilišta. Preko hiljadu policajaca je dovedeno iz različitih delova zemlje u Puerto Real ne bi li otpor bio ugušen. U jednom trenutku štrajkači su postavili i barikade na prilazima gradu da bi sprečili policiju da uđe u grad. Uz to su blokirali i prugu, a kako bi se otežala komunikacija obarali su telefonske stubove. Kada je kralj Španije trebalo da poseti Puerto Real krajem 1987., kako bi se dodatno istakao sukob, blokiran je jedini most kojim je mogao ući u grad.
Posle šest meseci neprestanih aktivnosti, umesto da se brodogradilišta u Puerto Realu zatvore dobila su nove narudžbine. Prihvaćeni su zahtevi štrajkača: za ranije penzionisanje, pri čemu je penzija iznosila 100% plate, kao i zahtev da ukoliko se plate u brodogradilištu povećaju, budu povećane i penzije. Izboren je i rad u smenama - ako nije bilo dovoljno posla radnici bi se smenjivali na mesec-dva, ali svi bi primali 100% plate. Smene su zavisile od količine posla, no solidarno radništvo nije dozvolilo da usled toga iko bude oštećen i ne primi platu koja mu pripada.
Veliki štrajk u brodogradilištima Porto Reala 1987. godine nam i nakon 35 godina može poslužiti kao primer šta možemo postići kada se ujedinimo u borbi i pružimo snažan otpor antiradničkim politikama države i vladajuće klase. Štrajkači iz Puerto Reala ostvarili su velike pobede, stekli značajno iskustvo u organizovanju i uvideli značaj međusobnog povezivanja različitih borbi, što se u kasnijim godinama odrazilo na ujedinjavanju radnika u celoj oblasti oko pitanja zdravstvene zaštite, poreza, raznih ekonomskih, ekoloških i kulturnih tema.
Njihova ne toliko davna iskustva su dokaz kolika moć leži u zajedništvu i šta možemo postići ako se ujedinimo. Nemamo šta da čekamo - već danas treba da započnemo razgovore sa kolegama oko toga kako da se izborimo za sve ono što nam pripada!
