Rat između Rusije i NATO-a u Ukrajini je, pored ogromnog broja ljudskih žrtava i zaoštravanje globalne političke situacije između imperijalističkih sila, doveo i do velike radikalizacije, u svim aspektima, u Evropi. I dok amerikanci uništavaju energetsku infrastrukturu svojih "saveznika" (Severni tok 2), izazivajući jednu od najvećih ekoloških katastrofa u istoriji, a (kripto)fašisti i rasisti dolaze na vlast ili postaju najmoćnije političke stranke u mnogim evropskim državama (npr. Italija, Švedska, Finska), radnička klasa - kao najveća žrtva svih kapitalističkih ratova - polako shvata da joj nema života ukoliko se ne bude organizovala i pružila otpor krvoločnim banditima i ratnim huškačima na vlasti.
U tom smislu poseban primer daju radnice i radnici u Francuskoj koji se žestoko bore protiv namera krimalca Emanuela Makrona da izvrši novu reformu penzionog sistema na račun radnica i radnika. Od februara pa sve do danas stotine hiljada radnica i radnika učestvuje u nasilnim protestima, generalnim štrajkovima i blokadama koje su u potpunosti paralisale Francusku i veoma jasno stavile političarskoj bandi do znanja da narod neće trpeti dalju represiju. Radnici železnice (RATP i SNCF), proizvođači goriva (Esso-ExxonMobil i TotalEnergies), komunalno preduzeće Pariza (koje već više od 3 meseca odbija da odnosi smeće), Savez prosvetnih radnika, itd. su uključeni u ove proteste. Pored Pariza, blokade i protesti se dešavaju i u nizu gradova u Francuskoj (Pariz, Marsej, Nant, Bordo, Ruen…)
U tradicionalno borbenoj Grčkoj, desetine hiljada radnica i radnika su izašli na više nasilnih protesta protiv vlasti. Povod za ove masovne proteste koji su trajali tokom marta i aprila je ogromna tragedija - sudar vozova koji je doveo do pogibije 57 ljudi krajem februara ove godine. Železnica koja se, kao i kod nas, nalazi u rasulu je u takvom stanju zbog privatizacije koja je dovela do otpuštanja velikog broja radnika, kao i zapošljavanja velikog broja nekvalifikovanih radnika kako bi se popunila mesta upražnjena privatizacijom. Protesti koji su u Atini okupili više od 30 000, a u Solunu više od 20 000 ljudi bili su obeleženi nasilnim sukobima sa policijom i zajedničkim sloganom duboko ranjenog društva "Mi ćemo biti glas mrtvih!"
I radnice i radnici u Nemačkoj pokazuju da ne pristaju na represiju koju sprovode gazde i političari. Krajem marta Nemačka je bila paralisana generalnim štrajkom koji je bio jedan od najvećih štrajkova u ovoj državi u poslednjih nekoliko decenija. Najveći nemački (žuti) sindikati Verdi i EVG koji predstavljaju ukupno skoro tri miliona radnika i radnica železnice, aerodroma, luka, i javnog saobraćaja traže povećanje plata od 10,5% (Verdi) i 12% (EVG) za radnike u navedenim sektorima. Pritisnuti odozdo radikalnim članstvom sindikalne birokrate su bile naterane da, kao i u slučaju protesta u kojima u Francuskoj učestvuju i žuti sindikati, pokrenu generalni štrajk i zadaju jak udarac vladajućoj klasi sprečavajući cirkulaciju i oplodnju kapitala u čitavoj državi.
