Poreklo Prvog maja danas predstavlja daleku istorijsku epopeju, uglavnom nepoznatu široj javnosti. Iako smo ga dugi niz godina proslavljali kao “Dan rada”, njegova pozadina ostajala je nepoznata. Ono što je slabo ili nimalo poznato, ovom prilikom želimo da ukratko ispričamo i objasnimo.
Prvi maj kao “praznik rada” potiče iz Amerike — iz devetnaestog veka. Sedamdesetih i osamdesetih godina devetnaestog veka Evropa je grcala u eri reakcije. Prva internacionala se raspala u sukobu anarhističkog i “marksističkog” krila, a revolucionari su se našli na udaru policijske represije. Evropsko radništvo bilo je saterano u defanzivu. Stoga nije čudno što je Severna Amerika postala glavno međunarodno poprište borbe između rada i kapitala. Amerika je u tempu stalnog razvoja iznedrila jak i krupan industrijski proletarijat koji je, suočen sa širokom i moćnom centralizacijom nacionalnog kapitala, polako uzgajao ideje samoorganizovanja u “Jedan veliki sindikat” putem koga bi se, na teritoriji čitave Severne Amerike, vodila objedinjena borba za ekonomsko i političko oslobađanje radničke klase.
Na američko tlo su tih godina stupili mnogi socijalisti i anarhisti, prognani iz Evrope, koji su među nacionalno raznolik američki proletarijat donosili razvijenu revolucionarnu teoriju. Dok je u Evropi bio na udaru pendreka — razvijajući se u terorističku praksu “propagande delom” — anarhizam je u Americi tih godina našao plodno tle. Konačno, vraćao se u svoju “prirodnu sredinu”, u zagrljaj radničkog pokreta, gde se jedino adekvatno i zdravo mogao izraziti. Anarhisti su po industrijskim centrima stvorili uticajne grupe. Ušli su u sindikate i dali im anarhistički pečat (ova pojava u Evropi 90-ih godina XIX veka postaće osnova za rađanje anarhosindikalizma). Čikago, kao glavni industrijski centar, postao je matica revolucionarne delatnosti. Počele su izlaziti anarhističke novine na raznim jezicima i do 1886. njih pet su imale tiraž od 26.000.
Zalaganjem anarhiste Johana Mosta u Pitsburgu je stvoreno “Međunarodno udruženje radnog naroda“(IWPA), poznato pod imenom “Crna internacionala” (crno je boja anarhističke zastave). Veoma uticajno među čikaškim radnicima, članstvo IWPA biće izabrano u sekretarijat Centralnog radničkog sindikata.
Vođeni revolucionarnim programom ovaj sindikat predstavljao je idejnu srž radničkog pokreta, posebno u Čikagu, gde su slobodarski komunisti svojim radom u sindikatima, uprkos “nacionalnim razlikama” među radništvom, doprinjeli razvoju čvrste klasne svesti i internacionalizma. Koliko je razvoj ideje direktne akcije - direktnog sukobljavanja sa gazdama - imao uticaja na radnike ubrzo se pokazalo kada je oktobra 1884. godine, napuštajući jalove parlamentarne metode, Federacija organizovanih strukovnih i proizvodnih sindikata S. Amerike jednoglasno pozvala da se 1. maja 1886. inauguriše osmočasovni radni dan putem generalnog štrajka. Prirodno, aktivisti IWPA i Centralnog radničkog sindikata su podržali poziv.
Subota, 1. maj 1886, osvanula je u masovnim demonstracijama: po 10.000 radnika u Njujorku i Milvokiju, 11.000 u Detroitu.
U Čikagu 40.000 je štrajkovalo. Širom Sjedinjenih država procjenjuje se da je u štrajku bilo preko 400.000 radnika i radnica. Albert Parsons, jedan od osnivača IWPA, sa suprugom Lusi i decom, nalazio se na čelu kolone od 80.000 koja je marširala Mičigen avenijom. 3. maja održan je sastanak ispred mašinske fabrike McCormick, gde je mesecima trajao “lok aut“ zbog štrajka za osmočasovni dan. Kada je policija pokušala uvesti štrajkbrehere da zamene štrajkače došlo je do tuče, i policajci su zapucali na masu. Čikago je bio zahvaćen talasom besa. Anarhisti su štampali letak koji poziva na okupljanje 4. maja, na trgu Hejmarket. Letak se završavao rečenicom: “Radnici, naoružajte se i prikažite se u punoj snazi.” No okupljanje je bilo mirno. Okupljenoj masi su se obratili anarhisti, članovi IWPA. Dok su govorili, policija se postrojila naređujući prisutnim da se raziđu. Eksplodirala je bomba bačena na kordon, ubivši jednog policajca. Policajci su otvorili vatru, ubijajući i ranjavajući mnoge civile. Odmah je krenula racija po čitavom gradu. Pohapšeni su anarhisti i socijalisti, mnogi štrajkači, kao i ljudi koji nisu imali nikakve veze sa pokretom. Osam anarhista je završilo na sudu: Spajs, Filden, Parsons, Adolf Fišer, Džorž Engel, Mihel Švab, Luj Ling i Oskar Nibe. Porota je izabrana nezakonito, a odbrani nije bilo dozvoljeno da iznese dokaze. Sedmorica su osuđena na smrt. Na stratištu 11. novembra 1887, mogao se čuti povik Spajsa: “Doći će dan kada će naša tišina biti glasnija od vašeg brbljanja!”
Od tada, širom planete mase Prvog maja marširaju u čast čikaških radnika, demonstrirajući svoju odlučnost da sopstvenim snagama stvore novi i bolji svet.
