Od 2019. ZF Srbija u Pančevu počinje sa eksploatacijom radnika, a još od godinu dana ranije i državnog budžeta. Pored toga što su dobili preko 25 hektara zemljišta, dobili su i ukupno preko 70 miliona evra subvencija. Sa oko 1800 radnica i radnika, 2023. su imali oko 500 miliona evra prihoda. A kakvi su uslovi verovatno znate i sami...
Posla je previše jer su gazde nezasite i pored konstantog uvećavanja prihoda i profita, pa preko menadžmenta i ekipe iz ’ljudskih resursa’ vrše pritisak da se stalno radi sve više i sve brže. U pokušaju da uštede za još koju jahtu ili besan auto, ne pada im na pamet da zaposle dovoljan broj ljudi, već zahtevaju što veću produktivnost, a radnicima ne dozvoljavaju normalne pauze i odmor. Ako je neko bolestan ili na odmoru, to podrazumeva da će drugi da rade i za njega, a ponekad čak i poslove koji nisu u njihovom domenu i za koje nisu ni obučeni. Bahatost ide do te mere da se štedi i na osnovnim sredstvima za rad, pa su i nove radne rukavice preveliki izdatak za milionere – verovatno se nadaju da će radnici od svoje već bedne plate sami da ih kupe.
U takvim uslovima, nezgode i povrede su neizbežne, a svima je jasno ko će u tom slučaju da nadrlja, po starom receptu ovakvih eksploatatora – prvo budeš kriv što si se povredio, onda ti ne daju odštetu, a na kraju eventualnog bolovanja te verovatno i otpuste. Ali čak i kada ne dođe do nezgoda, uvek se nađe nešto zbog čega će radnici i radnice da se krive i optužuju, kako bi se ucenama i pretnjama držali u strahu od otkaza ili dodatnog pogoršanja uslova - ukidanje pauza ili nabacivanje i poslova čišćenja su samo neke od konstantih pretnji, a najavljeno je i ukidanje privatnog zdravstvenog osiguranja za radnike u proizvodnji i logistici.
Maltretiranje radnika i radnica ZF se preliva čak i van radnog vremena, pa nema prevoza za radnike iz okolnih gradova i mesta, nego moraju sami da se snalaze. To se, razume se, ne odnosi na menadžere i ostale privilegovane nadređene, po koje prevoz uredno dolazi.
Pošto bolji poslovi u ovom regionu, kao i većini, ne rastu na drvetu, šta uopšte ostaje kao mogućnost da se uradi? Sindikat postoji, doduše više na papiru, pa iako ima skoro polovinu zaposlenih, ne postiže ni da se izbori za osnovne, navedene probleme, a kamoli za neka druga obećanja koja je dao, a koja bi takođe trebalo da budu osnovne i podrazumevane stvari, kao što su kolektivni ugovor, trinaesta plata ili dodatno plaćen noćni rad.
To ipak ne znači da sindikalna borba nema smisla. Nedavna dešavanja u zemlji nam pružaju sjajan uvid u to kako se efektno i bez velikih rizika možemo organizovati. Na plenumima, bez vođa i birokrata da odlučuju umesto nas, nemamo rizik da će neko da bude potkupljen ili ucenjen, te da izda našu borbu. To su pored studenata, shvatili i mnogi radnici, pa poslednjih nedelja imamo primere, kao što je onaj iz EPS-a, gde su izglasali nepoverenje predsedniku sindikata i izbacili ga sa sastanka i odlučili da se sami direktno pitaju za svoju borbu nadalje.
Samo od sebe – bolje neće biti. Poboljšanje nam neće doneti ni političari, ni gazde, ni menadžeri, ni sindikalne birokrate, već ga jedino možemo izboriti sami!
Pa, šta čekamo? Plenume na radna mesta!
Ako vam je potrebna pomoć ili podrška u borbi i organizovanju na radnom mestu, slobodno nas kontaktirajte – da se izborimo zajedno!
