Radnička država?
U prethodnom broju objašnjeno je da država često pod pritiscima radništva pristaje na reforme i ustupke kako bi se kratkoročno umanjilo radničko nezadovoljstvo. I samo radništvo je pored borbi na radnim mestima i na ulicama pokušavalo da popravi uslove života uz pomoć države. Konkretni metodi razlikovali su se zavisno od lokacije i istorijskog konteksta, ali mogu se odrediti dva glavna oblika: prvi je uspostavljanje ili podržavanje političkih partija koje se kandiduju na izborima i koje bi trebalo da deluju u interesu radnika. Drugi, radikalniji oblik je preuzimanje političke moći od strane partije i postavljanje radničke vlade putem revolucije. U ovom tekstu ćemo u kratkim crtama ispitati dva valjana primera koji pokazuju uzaludnost ovih taktika.
Radnička partija
Radničku (Laburističku) partiju u Ujedinjenom Kraljevstvu su stvorili sindikati različitih branši 1906. godine, sa idejom da će ona zastupati radništvo u parlamentu. Cilj koji je sebi odredila bilo je stvaranje socijalističkog društva. Ipak, suočena sa realnošću učešća u parlamentu, a time i zavisnosti od “zdrave” kapitalističke ekonomije, ubrzo je napustila svoje principe i dosledno podržavala politiku usmerenu protiv radničke klase, kako u opoziciji, tako i kasnije u vladi. To se vidi na brojnim primerima: od podržavanja imperijalističkog pokolja u Prvom svetskom ratu, preko ubijanja radnika u inostranstvu radi održavanja Britanskog carstva, do smanjenja plata radnicima i slanja vojske na lučke radnike u štrajku.
Kada je radnička klasa bila u ofanzivi, Laburistička partija je odobrila neke reforme, kao što su radile i druge stranke. Ali, baš kao i druge stranke umanjivala je reforme i pogoršavala životni standard kada se radnička klasa povlačila. Na primer, samo nekoliko godina nakon uvođenja besplatnog Nacionalnog zdravstvenog sistema, Laburistička partija je uvela naplatu recepata za lekove, a zatim i naplatu naočara i veštačkih zuba. Kao što je istaknuto u ranijim tekstovima, ovo nije nužno zbog toga što su zvaničnici Laburističke partije bili loši ljudi, već zato što su bili političari, čiji je osnovni zadatak da održavaju ekonomiju Ujedinjenog Kraljevstva kompetitivnom na svetskom tržištu.
Krajem prošlog veka Laburistička partija predvođena Toni Blerom je napustila čak i nominalnu borbu za kolektivizaciju sredstava za proizvodnju i socijalizam, i jasno je okrenula neoliberalnoj politici tzv. trećeg puta. Od početka svetske ekonomske krize 2008. godine ponovo se pojavljuju “levičarske” stranke koje sada pod firmom “demoratskog socijalizma” pokušavaju da radnicima prodaju istrošene socijaldemokratske ideje u novom pakovanju. Međutim, već sada su vidljivi rezultati njihovog delovanje (npr. Siiriza u Grčkoj) i jasno je da i ovaj pokušaj parlamentarne prevare vodi u poraz radničke klase.
Boljševici
Kada su se 1917. u Rusiji radnici i seljaci pobunili i preuzeli fabrike i zemlju, boljševici su se zalagali za uspostavljanje „revolucionarne“ radničke države. Ipak, ni ova država nije mogla da se otrgne od osnovne funkcije države: nasilne odbrane elite i pokušaja da razvije i proširi polje svog ekonomskog uticaja da bi bila održiva. Ovaj primer pokazuje nam da se takozvana „radnička država“ okrenula protiv radničke klase: pod boljševicima ponovo je uspostavljeno upravljanje fabrikama od strane jednog čoveka, štrajkovi su zabranjeni i na rad se prisiljavalo pod pretnjom smrću. Država je likvidirala one u svojim redovima koji se nisu složili sa novim državnim pravcem. Nedugo nakon revolucije, mnoge od prvobitnih boljševika pogubile su vladine institucije čije su uspostavljanje potpomogli.
Protiv države
Dva navedena primera iskorišćena su kao ilustracija onoga o čemu je pisano u prethodnim brojevima. Ipak, sve što je napisano trebalo bi čitati uz razumevanje da naši problemi ne bili rešeni ako bi država sutra nestala. Suština je da je država neodvojiva od osnovnog konflikta u središtu kapitalističkog društva: onog između gazda i radništva. Ona je deo tog konflikta i čvrsto stoji na strani gazda. Kad god smo se mi, radnici i radnice borili/e za unapređenje uslova života, morali/e smo se sukobiti sa našim gazdama i državom koja je koristila policiju, sudove i zatvore, ponekad čak i vojsku ne bi li zadržala stvari onakvim kakve jesu. Pokušaji radništva da koristi ili čak preuzme državu da bi popravilo svoj položaj, nisu uspeli zato što je sama priroda države suštinski suprotstavljena radničkoj klasi. Jedino što je postignuto je davanje legitimnosti i snage državi koja se kasnije okrenula protiv nas.
Ono što nam daje mogućnost da promenimo društvo je naša kolektivna moć i odlučnost da poremetimo ekonomiju. Državi je potrebna ekonomija kako bi opstala, pa će uvek podržavati one koji kontrolišu ekonomiju. Ali ekonomija i država su zasnovani na radu koji mi obavljamo svakog dana, koji nam daje moć da ih poremetimo i za svagda se izborimo sa njima. Kada nateramo državu da usvoji reforme ne dobijamo samo bolje uslove života. Naše delovanje nas usmerava ka novom društvu, zasnovanom na drugačijim principima. Društvu gde će životi biti važniji od njihovog ekonomskog rasta. Novoj vrsti društva gde ne postoji bogata manjina koja mora biti zaštićena od onih koji nemaju; to jest, društvu gde je država nepotrebna.
