Kao i u prethodnim godinama, u decembru 2019. radnici pošte su se upustili u borbu za poboljšanje uslova rada. Poučeni višegodišnjim iskustvom, ovoga puta su se bolje i odlučnije organizovali, o čemu svedoče i ostvarene pobede. Ipak, i dalje ima prostora za bolje organizovanje novih borbi, a ne sumnjamo da će ih biti.
Blokada Glavnog Poštanskog Centra u Zemunu, bila je centar borbe radnika i radnica pošte 2017. godine. U kratkom periodu bio je blokiran i GPC Novi Sad, podrška je pristizala iz raznih poštanskih jedinica, ali većim delom su se radnici okupljali ispred GPC Zemun, te su radnice i radnici iz raznih delova grada, pa i iz drugih gradova, nakon svojih smena dolazili da zajedno sa radnicima GPC blokiraju ovaj distributivni centar i time onemoguće normalno funkcionisanje poštanskih aktivnosti. Ovakva teritorijalno centralizovana borba, u kombinaciji sa prisutnim poverenjem u zvanične sindikate, kao i prljave trikove države (prebacivanje tereta na druge distributivne centre, razmena pošiljaka na parkinzima tržnih centara, policijska represija), dovela je do neuspeha, ali je takođe pokazala da su radnice i radnici pošte spremni i voljni da se bore za bolje uslove rada. Male plate, preopterećenje zbog nedostatka radne snage, fizički zahtevan posao, loša oprema, nisu nešto na šta žele da pristanu.
- godina obeležena je brojnim protestima, kojima su sindikati izigrali i iskoristili opravdani radnički gnev za svoje prevarantske ciljeve. Iako je poražavajuće gledati kako se borba za boljim životom koristi za lična politikantska ostvarenja, ovo je zaposlenima u pošti pružilo odličan uvid u prirodu žutih sindikata, što je ključan faktor za borbe koje su usledile.
Tako dolazimo do Decembra 2019. godine, kada su sada već iskusni borci i borkinje, odlučili da ponovo pokažu zube državi i upravi, samo ovoga puta mnogo efektnije i organizovanije. Bez sindikata, stupili su u štrajk, organizujući se lokalno, svako u svojoj poštanskoj jedinici. Koordinišući se na više načina, preko društvenih mreža, telefona i uživo, oko 10000 poštara, šalterskih radnika, vozača i drugih, je stupilo u štrajk, činivši oko dve trećine ukupnog broja zaposlenih. Odabrali su tim radnika, koji će njihove zahteve, među kojima je glavni bio povećanje plata na republički prosek, iznositi pred vladu Srbije. Ako bi dobili kontraponudu, oni su se vraćali najčešće ispred GPC Zemun, gde su se radnici iz raznih gradova okupljali da nakon pregovora tima radnika, vlade i uprave, razmotre ponudu i zajednički odluče glasanjem da li prihvataju ponudu ili ne.
Potpuna paraliza poštanskih aktivnosti je brzo odjeknula, a država nije mogla da ignoriše blokadu ključnog infrastrukturnog preduzeća, koji donosi ogroman profit. Ponude vlade su odbijene i radnici su bili odlučni da se bore do kraja. Nakon laži o tome kako nema dovoljno novca za veće plate, usledila je represija, zastrašivanje radnika u blokadi posetama policije, pritisci na pojedince, ucene, a nakon toga izdavanje nelegalnih radnih naloga pod pretnjom suspenzija. Radnici su složno odbijali da potpišu naloge, te je uručeno na stotine suspenzija. Iako pokolebani i uplašeni, nastavili su sa štrajkom, znajući da država ne može sebi da dozvoli luksuz da suspenduje ili otpusti na stotine radnika u firmi koja već ima manjak radne snage.
Podrškai solidarnost sa radnicama i radnicima u štrajku počela je da pristiže sa svih strana, od studenata, penzionera i drugih radnika u državnim preduzećima. Uvidevši da situacija može da se potpuno otme kontroli, državni vrh je odlučio da je hitno zaustavi. Tim radnika je pozvan na pregovore u vladu kasno uveče, a pregovori su završeni u dva sata nakon ponoći, nakon čega je tim radnika samo objavio da je postignut dogovor, da su prihvatili jedva iole bolju ponudu od one koju su radnici pre samo nekoliko dana odbili, i da se štrajk prekida. Veliki broj radnika koji su time bili stavljeni pred svršen čin je to samo prihvatio, ali mnogima se nije svidelo to što je pregovarački tim prekoračio ovlašćenja i nije konsultovao ostatak štrajkača. Takav postupak podseća na poteze žutih sindikata, koji su nebrojeno puta u žaru borbe i štrajka prihvatali bedne ponude vlade ili gazda u ime svih radnika.
Ipak, povećanje plata i regresa za oko 15000 radnica i radnika, kao i poništavanje bilo kakvih sankcija prema štrajkačima predstavlja veliki uspeh i pobedu radničke klase u Srbiji. Činjenica da su ti dobici izboreni direktnim radničkim akcijama, pre svega štrajkom i blokadama, bez mešanja stranaka, političara i prevarantskih sindikata, predstavlja posebno pozitivnu stvar. Javnost je takođe prepoznala iskrenost i nužnost ove borbe i podrška je svakim danom bila sve veća i jača. Radnici i radnice pošte, koji već godinama sve intenzivnije pokušavaju da se izbore za poboljšanje uslova rada, postavili su primer kako se treba boriti!
Takođe se može primetiti kako radnička klasa spontano dolazi do anarhosindikalističkih metoda borbe i načina organizovanja i kako je nehijerarhijski model i direktna akcija nešto što je radnicima prirodno i logično. Čim se susretnu sa prevarama žutih, hijerarhijskih sindikata i kada iskuse neučinkovitost mirnih protesta, molbi i peticija, radnici se sami okreću nužnim, iskrenim i učinkovitim direktnim akcijama.
Međutim, kako bi se u budućnosti izbegle situacije poput samovoljne odluke tima radnika u ime svih štrajkača, potrebno je još unaprediti organizaciju u budućim akcijama. Treba insistirati na rotiranju delegata koji predstavljaju radnike, niko ne sme da ima moć da odluči u ime drugih, dok tempo pregovora treba da diktiraju sami radnici i radnice, a ne gazde kojima se žuri. Odluke nikada ne smeju da se donose dok se o njima ne izjasne svi oni u štrajku, a lokalne jedinice treba bolje da se umreže i da čak i oni koji nisu u mogućnosti da dođu na okupljanje radnika, na primer ispred nekog distributivnog centra, mogu poslati svoje stavove i glasove o pitanjima. To su pouke koje treba poneti u dalje i, verujemo, još uspešnije radničke borbe.
Sve čestitke i podrška radnicima i radnicama Pošte na pokazanoj borbenosti i hrabrosti!
Borba se nastavlja, solidarno do pobede!
