Kapitalizam i parlamentarna demokratija svuda funkcionišu suštinski isto – glavna suprotnost u realnom životu jeste ona između radnika i buržoazije, gde gazde i njihovi saveznici političari, dok žive luksuzno i komforno, konstantno pokušavaju da uvećaju svoju ekonomsku dobit oduzimajući od radničke klase koja najčešće jedva preživljava, ono što je ona proizvela. Kada nastupi bilo kakva kriza, cenu za to plate radnici kroz smanjenje plata, povećanje nameta i slično, a najbogatiji najčešće zarađuju još više (kao na primer najbogatiji čovek na svetu, Džef Bezos tokom trenutne krize). Za to vreme, narodu se kao jedini legitimni način borbe za bolji društveni poredak predstavljaju izbori – međutim, to uvek i svuda izgleda isto: kandidati obećavaju ono što misle da narod želi da čuje, veće plate, bolji život i slično, a kada dođu na vlast samo nastavljaju ekonomsku politiku svojih prethodnika, dalje degradirajući radnička prava i čineći sve da pomognu svojim nalogodavcima – kapitalistima. Kada je narod suočen sa ovom realnošću i počne da se buni na načine koje mu država i gazde nisu odobrili, onda vlasti šalju svoje verne sluge u odbrani svojih interesa – policiju i vojsku – da svim silama uguše svaku pobunu koja ima efekta.
Tokom poslednjih nedelja situacija u Indoneziji nam svedoči o ovome. Nedavno izabrani predsednik je tokom kampanje obećavao umanjivanje ekonomske nejednakosti, izgradnje domova za najsiromašnije, decentralizaciju vlasti, očuvanje životne sredine i slično. Međutim, ubrzo je u izradu stavljen Omnibus zakon, koji na oko 1000 strana obuhvata reviziju 79 različitih već postojećih zakona. Bez javne diskusije i uz kršenje mnogih propisa, zakon je ubrzano usvojen pod izgovorom hitnosti zbog krize prouzrokovane pandemijom. Zakon je skrojen kako bi se umanjila “nepotrebna birokratija”, odnosno bilo kakav javni interes, i privukle strane investicije, a svi koji su ukazivali na njegovu štetnost po dobrobit radnica i radnika su označeni kao obmanjivači, od kojih su neki i uhapšeni.
Ono što se zaista krije u ovom zakonu, jeste ptopuna degradacija radničkih prava, kroz umanjenje obaveznih otpremnina pri otpuštanju, ukidanje ograničenja PP(privremeno-povremenih) ugovora, gde se sada preko njih sme zapošljavati neograničeno dugo, nepostojanje opšte minimalne plate, olakšavanje autsorsinga, veća moć odlučivanja centralne vlade, i omogućavanje potpune devastacije životne sredine korporacijama, gde se između ostalog ukida klauzula o odgovornosti – prema kojoj su korporacije mogle biti tužene za izazivanje štete po životnu sredinu.
Nakon usvajanja zakona izbili su masovni protesti i štrajkovi radnika i studenata, koji su suočeni sa prevarom parlamentarizma i težnjom da im se životi već otežani trenutnom pandemijom, dodatno degradiraju novim otkazima, umanjenjima plate i uništavanjem prirode. Odgovor vlasti je naravno brutalna represija: suzavac, prebijanja i preko 7000 uhapšenih od 6. Oktobra do danas. Međutim protesti ne jenjavaju, i narod pokazuje odlučnost da ne odustane dok se zakon ne povuče. Masovni protesti i nenajavljeni štrajkovi su ubojito oružije radnica i radnika i do sada su mnogo puta naterali vlasti na ustupke.
Međutim, za dugoročna poboljšanja, povratak onoga što nam vlasti i gazde vekovima oduzimaju, i konačnu promenu sistema u pravedan i human, neophodno je da se organizujemo u borbene nehijerarhijske grupe, bazirane na principima jednakosti i solidarnosti.
Solidarnost sa narodom Indonezije! Jedan svet, jedna borba!
