Prava za koje se radništvo izborilo tokom istorije - kao što su prava na rad i na sindikalno organizovanje, osmočasovno radno vreme i druga, osvojena su različitim metodama: masovnim protestima, blokadama, generalnim štrajkovima i radikalnim sukobima sa gazdama i državom.
Štrajk predstavlja standardni vid radničke borbe za bolje uslove rada i života. Štrajk je organizovana kolektivna obustava rada koja direktno onemogućuje stvaranje profita i najčešći je oblik direktne radničke akcije. U anarhosindikalizmu posebno mesto zauzima generalni štrajk koji se smatra najjačim radničkim oružjem. Kako štrajkovi direktno utiču na ostvarivanje profita, političari i kapitalisti se na sve moguće načine trude da uguše štrajkove i ublaže njihove posledice po sebe. Neretko, oni uz pomoć sindikalne birokratije od sindikalnog pokreta prave farsu, ne bi li potpuno pasivizirali radnike i ubedili ih da šta god da se pokuša, stvari samo mogu da budu još gore, pa je zato bolje i ne pokušavati ništa. Ipak, istorija radničkih borbi pokazala je da to nije istina, te da uvek treba pokušavati.
Kako u uslovima bede i dezorganizovanosti radničke klase, nije uvek moguće organizovati efikasne štrajkove, još jedna od metoda za poboljšanje uslova rada je sabotaža. Sabotaža, bila ona sabotaža proizvoda – smanjenje proizvedene količine ili kvaliteta, ili sabotaža samih sredstava za proizvodnju, takođe veoma efikasno udara na profit gazda i dovodi ih u situaciju da moraju da naprave ustupke i prihvate zahteve radnika i radnica. Naravno, potrebno je znati da sabotaža, da bi postala moćno oružje, mora biti praktikovana metodično i inteligentno, a najbolje rezultate daje kada su radnici već sindikalno organizovani, te koordinisanim akcijama sabotaže mogu naneti velike štete poslodavcima i brže ostvariti ciljeve borbe. Najčešće je dovoljno i samo pripretiti njome, pa da se postignu korisni rezultati. Kao oblik otpora, sabotaža je stara koliko i samo eksploatisanje ljudi.
Od dana kada je prvi gospodar prvi put došao u situaciju da profitira od tuđeg rada – baš od tog dana – eksploatisani radnik je instinktivno pokušavao da pruži svom gospodaru manje nego što je ovaj zahtevao. U tom smislu eksploatisani su nesvesno sabotirali svoje gospodare, indirektno ukazujući na nepomirljivi sukob između klasa. Iako svaka vrsta sabotaže predstavlja vid klasne borbe, jaka nehijerarhijska organizacija i povezanost radnica i radnika neophodna je za dugoročne pobede i konačnu transformaciju društva u pravednije, koje neće biti zasnovano na eksploataciji radničke klase.
Još jedan vid radničke borbe, pored štrajka i sabotaže je blokada. Blokade važnih saobraćajnica, institucija i mehanizama koji omogućavaju nesmetanu eksploataciju, osim prekida dotoka novca u džepove kapitalista, omogućavaju dobijanje pažnje medija, što sa sobom povlači dobijanje pažnje celokupne javnosti, čime se dodatno vrši pritisak i ubrzava ispunjenje zahteva. Osim toga, blokade mogu da podstaknu druge radnike da svoje probleme pokušaju da reše na isti način, šalju jasnu poruku da u društvu ne postoji nikakva harmonija, stvaraju svest o socijalnim previranjima i podižu nivo atmosfere bunta u društvu. Okupljanje radnika i radnica u borbene, anarho sindikate omogućava veću sigurnost, efektivnost i organizovanost ovakvih vidova borbe. Samo složno možemo izvojevati kako male, tako i velike pobede.
Zbog toga je potrebno organizovati se u borbene radničke sindikate, u kojima odluke donose isključivo radnici i radnice na sindikalnim zborovima i koji su spremni da primenjuju direktnu akciju i sve legitimne oblike borbe kako bi ostvaili radničke zahteve ali i korenitu promenu sistema!
