Za nekoliko meseci se održavaju još jedni izbori u Srbiji, još jedna predstava i farsa koja daje legitimitet sistemu koji nas izrabljuje, a radnike ubeđuje da za svoja prava treba i mogu da se bore jedino kroz parlament. Vekovna iskustva nam pokazuju upravo suprotno, a to je da kako za politička, tako i za ekonomska prava, radnici mogu da se izbore jedino organizovanjem i direktnim akcijama: štrajkom, blokadama, bojkotima i sabotažom!
U tom kontekstu, prenosimo vam odlomke iz knjige 'Anarhosindikalizam' Rudolfa Rokera, napisane 1938. godine, ali i danas više nego značajne:
''Anarho-sindikalisti su poslednji koji potcenjuju značaj političkih prava za radništvo. Ali ipak, odbijaju bilo kakvo učešće u radu buržoaskog parlamenta, i to ne zato što ne podržavaju opšte političke borbe, već zato što su čvrsto uvereni da je, za radništvo, parlamentarna aktivnost najslabiji i najbeznadežniji oblik političke borbe. Za buržoaziju parlamentarizam je, bez sumnje, zgodan instrument za rešavanje narastajućih problema i za omogućavanje unosnih koalicija, jer svi su oni podjednako zainteresovani za očuvanje postojećeg ekonomskog poretka, kao i političkog ustrojstva koje taj poredak štiti. S obzirom da postoji zajednički interes, međusobni dogovor je moguć i koristan za sve partije na vlasti. Ali, za radničku klasu situacija je drugačija. Za nas je postojeći ekonomski poredak izvor ekonomske eksploatacije, a država, s njenim represivnim i ideološkim aparatima, instrument političke i socijalne porobljenosti. Čak ni najslobodniji izbori ne mogu izmeniti ogroman kontrast između posedničke i neposedničke klase u društvu. Oni samo pružaju legitimitet i legalizuju sistem socijalne nepravde i tako navode robove da stave pečat legalnosti na sopstveno ropstvo....
... Anarho-sindikalisti se, dakle, ni u kom slučaju ne suprotstavljaju političkoj borbi, ali po njihovom mišljenju ta borba se mora voditi direktnom akcijom, jer tada su instrumenti ekonomske moći kojima upravlja radnička klasa najefektivniji. Najneznatnija borba oko plata pokazuje da, svaki put kada se poslodavci nađu u teškoćama, država istupa sa policijom, a u nekim slučajevima i sa žandarmerijom, da zaštiti ugrožene interese posedničke klase. Zbog toga bi bilo apsurdno zanemariti značaj političke borbe. Svaki događaj koji se odražava na život zajednice je političke prirode. U tom smislu, svaka važna ekonomska akcija, na primer, generalni štrajk, je takođe i politička akcija i, štaviše, ima neuporedivo veći značaj nego bilo koja parlamentarna procedura...
... Fokus političke borbe ne leži, dakle, u političkim partijama, već u borbenim ekonomskim radničkim organizacijama. Spoznavši to, anarho-sindikalisti usmeravaju svoje aktivnosti na ekonomsko i slobodarsko obrazovanje masa i na ikorišćavanje ekonomske i društvene moći radništva. Anarho-sindikalistički metod borbe je direktna akcija koja se primenjuje i u ekonomskoj, i u političkoj borbi. To je jedini metod kojim se išta može postići u svakom prelomnom istorijskom trenutku.''
