Ako se o nečemu u Srbiji slažu vlast i opozicija, Vučić i Đilas i Dobrica Veselinović, predstavnici EU i NATO,Rusije i Kine, ambasadori različitih svetskih sila, to je da radnice i radnici u Srbiji ne rade dovoljno. Različita su im obrazloženja za taj stav - da li je u pitanju naš „mentalitet", da li smo takvi jer nas je socijalistička Jugoslavija pokvarila i razmazila, da li nas sadašnja (ili ona prošla) vlast potkupljuje i uči da malo radimo - šta god da je, lenji smo i hoćemo hleba preko pogače.
Naravno da ovim lažima vladajuće klase, onih koji samo i isključivo žive od našeg neplaćenog i pokradenog rada, nikada nismo verovali. Ali, kada ovu glupost kao megafoni ponavljaju svi, od Vučića koji može (pod pritiskom) i Rio Tinto da otera, ali neradnu nedelju neće da dozvoli, do zelenih i žutih, neki srednjoklasni papan - koji i sam ne radi mnogo - može da poveruje u tu laž. Ipak, svi mi koji živimo od svog rada veoma dobro znamo koliko se mučimo za veoma mali novac, dok se naše gazde i šefovi baškare u novcu i neradu. Laž o tome da malo radimo su uvek mogli da progutaju samo oni koji i sami žive od tuđeg rada.
Međutim, to što smo znali da radimo kao stoka, to nije bio samo naš subjektivni osećaj! Čak i kancelarija za statistiku Evropske komisije (Eurostat) u svom poslednjem pregledu pokazuje da radnice i radnici u Srbiji - rade najviše od svih u Evropi. Dok se u zemljama Evropske unije u trećem kvartalu prošle godine u proseku radilo 37 sati nedeljno, u Srbiji je prosečna radna nedelja trajala čak 43,5 sati! Radnici i radnice u Nizozemskoj su se izborili da rade najkraće (31,2 sata), a za njima slede radnička klasa Norveške i Danske, dok u našem regionu radno vreme u Hrvatskoj i Sloveniji iznosi nešto manje od 40 sati nedeljno, a u Rumuniji i Bugarskoj nešto više od 40 sati. Kako smo došli u ovakvu situaciju? Tako što su nas silom naterali u ratove, privatizacije i bedu u kojoj nemamo izbora nego da radimo bilo šta kako bi prehranili i u životu održali svoje porodice i sebe. U tome su im pomogli novinarski kriminalci koji su davali prostor vladajućim lopovima, imperijalistima, političarima i gazdama, da nas sa svih kanala obaveštavaju da ne radimo dovoljno.
Kako smo u ovu situaciju došli, tako se iz nje i možemo izvući. Silom, organizovanom i povezanom snagom radnika, kroz borbene sindikate koji se neće libiti da direktnim akcijama, blokadama, barikadama i štrajkovima nateraju gazde da nam smanje radno vreme, povećaju plate, a na kraju balade i stvore slobodno društvo, bez eksploatacije i vlasti čoveka nad čovekom.
