piše: Vladan Vukliš

Iako retko, privatni razgovori u kojima objašnjavam anarho-sindikalističke pozicije mogu ispasti veoma zabavni i konstruktivni, jer vode – umesto uobičajenih svađa i besmslenih naklapanja – razmišljanjima koja na kraju krajeva mogu biti korisna – mislim da pisanje ovog članka to donekle dokazuje. Naime, objašnjavao sam jednom prijatelju šta je anarho-sindikalizam. Slušao je dok sam odgovarao na njegova (osvežavajuće smislena) pitanja i donosio zaključke koji su mi bili dosta zanimljivi; pitao me je „zašto koristimo naziv anarho-sindikalizam? Čudan je. Prvo, reč anarhija podseća na nekakav nered,“ a potpuno samoupravljanje, dodao je, „izgleda mi kao konačno tražen red. Drugo, reč sindikat je isto tako čudna.“ Sindikati kakvim ih znamo danas su leglo birokratije, sitnog cenkanja i štrajkolomstva. Moram priznati da je primedba donekle na mestu. Za nekoga ko dolazi iz slobodarsko-marksističke škole „savetnog komunizma“, potpuno mi je opravdano insistiranje na činjenici da je „sindikat“ reč koja podseća na sve samo ne na borbenu radničku organizaciju – danas ih u pokretu nazivamo „žutim sindikatima“. Ali istovremeno kao „sindikalisti“ želimo insistirati na tome da su pravi sindikati oni koji koji su organizovani po anarhističkim principima – dakle anarho-sindikati, a da su ovi „uobičajeni“, birokratski – žuti. Nalazeći se između dve terminologije usvojili smo dodavanje prefiksa ispred reči „sindikat“ – ili „anarho“ ili „žuti“ – da bi ukazali na neizmernu razliku između strategije revolucionarne klasne borbe koja je suptrotstavljena žutim sindikatima i njihovom „socijalnom dijalogu“. U svakom slučaju, rekao sam mu da ne vredi izmišljati nova imena. Ona ne zažive, a postoji i nešto što u svagdašnjim prilikama volimo nazivati „tradicijom.“ Uostalom, ako se neko interesuje, može zaviriti u enciklopediju ili rečnik, i naći ono što ga zanima. No, tu nastaje problem.

Šta govore naše, domaće enciklopedije o pojmu „anarhosindikalizam?“

Moja mala enciklopedijska odiseja započela je raspirivanjem prašine sa knjižurina koje netaknute stoje na policama fakultetske čitaonice. Svakako, najdeblji sloj ležao je preko pozamašne Enciklopedije samoupravljanja – sigurno godinama nepomerene. Ništa zato – nisam alergičan (ni na prašinu, ni na samoupravljanje). Odlučio sam podrobno istražiti stvar i malo prašine na džemperu me nije moglo zaustaviti. Elem, većina enciklopedija sa kojima se bilo ko može susresti nastala je pre raspada SFRJ. To znači da su sve nastale u manje-više ideološki kontrolisanom procesu, čiji su standardi nalagali određen „marksizam“, naravno, propisan od strane tadašnjih vlasti. U „državno-socijalističkoj“ doktrini blaćenje anarhizma kao pokreta bio je element omalovažavanja „konkurencije“, i on se verno prenosi na enciklopedije. Nije stoga ni čudno da je anarho-sindikalizam prikazan dosta nepravedno. Kako i na koji način, to ćemo ovom prilikom pokazati.

Krenimo od famoznog Милан Вујаклија: Лексикон страних речи и израза (Просвета, Београд 1991), rečnika kojeg možemo često naći odomaćenog u ličnom posedu. Prvo, njegova definicija je najkraća (25 reči) ali je uprkos tome i najgora – zato ćemo je i citirati:

„анархосиндикализам“ – „ситнобуржоаски опортунистички правац у међународном синдикалном покрету према коме радници треба да се боре само за побољшање свог положаја без учешћа у политичкој борби.“ (str. 45)

Definicija toliko netačna a toliko kratka da ne znamo gde početi. Ono što je zajedničko većini pregledanih enciklopedija je pominjanje nekakvih „sitnoburžoaskih elemenata“ kao „predvodnika“ anarho-sindikalizma. Interesantno kako pseudo-marksisti insistiraju na anarho-sindikalizmu kao na ideologiji, ali zato nigde ne spominju organizacione principe (direktna demokratija, horizontalnost, odsustvo hijerarhije, sredstva koja odgovaraju ciljevima) koji čine suštinu anarho-sindikalizma kao pokreta. Niko ne oseća potrebu da objasni šta su anarho-sindikati i kako funkcionišu. Sigurno zbog toga što se otkriva činjenica da upravo anarho-sindikati imaju klasno najkompatibilnije organizacione principe, što pseudo-marksistima – preciznije, lenjinistima – ne ide u prilog. Stoga svugde nailazimo na istovetan pristup. Naravno, tu i tamo uvek će postojati razni „teoretičari“ koji su lično potomci „srednje klase“, ali to je slučaj sa svim radikalno-levim strujama. Bitno je ono što čini suštinu pokreta, njegovi unutrašnji odnosi. Upravo se anarho-sindikalizmu (pored svih ostalih) zbog njegovih direktno-demokratskih odnosa mora prebaciti „sitnoburžujstvo“, a ovo prvo prešutiti. No to je, kao što vidimo, ideološki providno i stoga potpuno besmisleno. Smatram da je tim ovo pitanje iscrpljeno, pa se ovde nećemo na njega vraćati.

Dalje, tu je pitanje navodnog „ekonomizma“. Anarho-sindikalisti, tvrde nam, odriču se političke borbe i traže borbu čisto „ekonomsku“, za „neposredne dobiti“ (plate, uslove rada, itd). No moramo reći da nismo toliko nesrećni pa samo manji broj enciklopedija podržava ovo objašnjenje. Jedna od takvih bila bi Enciklopedija Leksikografkog zavoda (Zagreb 1955.) u uredništvu Miroslava Krleže. Ona je u svom opisu signurno (nakon „Vujaklije“) najnepravednija. „Anarhosindikalizam“, piše, „odriče nužnost političke borbe“ – Zaista? Ali ovde se ne objašnjave kakve „političke borbe.“ Stvar je u tome da se odriče parlamentarizam i borba kroz političke partije. U Principima revolucionarnog sindikalizma (1922.) ta pozicija je jasno definisana:

„Revolucionarni sindikalizam odbija sve parlamentarne aktivnosti i svaku kolaboraciju sa zakonodavnim telima, zato što zna da čak i najslobodniji glasački sistem ne može omogućiti nestajanje jasnih kontradiktornosti u samoj srži današnjeg društva i zato što parlamentarni sistem ima samo jedan cilj: da vladavini društvene nepravde i laži da privid legitimnosti.“

Revolucija koja ruši kapitalizam i Državu nužno je i politička revolucija. Ali često se ovaj koncept u spisima originalnih sindikalista izostavljao, pri čemu se „politička revolucija“ identifikovala sa „osvajanjem vlasti“ i Države, a ne njenim „ukidanjem“ tzv. „ekonomskom revolucijom“ (up. E. Puže, Osnove sindikalizma, CLS, Beograd 2006). Od toga nastaje i problem u semantici. No, ostaje činjenica da anarho-sindikalizam podržava političku borbu, jer se bori za preobražaj društva iz korena – putem revolucionarnog generalnog štrajka i „socijalne revolucije“, najveće moguće društvene – dakle i ekonomske i političke – akcije. Anarho-sindikati, zbog svojih principa koji su i politički po sadržaju, političke su organizacije – samo klasno-borbene, a ne parlamentarne. Još bolje, anarho-sindikati kroz svoje revolucionarne ciljeve i organizacione principe političku i ekonomsku borbu stapaju u jedno. Citirajmo Rudolfa Rokera (Metode anarho-sindikalizma, CLS, Beograd 2006):

„Anarho-sindikalisti se, dakle, ni u kom slučaju ne suprotstavljaju političkoj borbi, ali po njihovom mišljenju ta borba se mora voditi direktnom akcijom, jer tada su instrumenti ekonomske moći kojima upravlja radnička klasa najefektivniji. (...) Fokus političke borbe, dakle, ne leži u političkim partijama, već u borbenim ekonomskim radničkim organizacijama.“ (str. 14 i 15)

Cilj je „ekonomske organizacije“ (anarho-sindikate, radničke savete) navesti da – nužno revolucionarno – donose političke odluke preuzimajući na sebe „društveno samoupravljanje“. Zato u Političkoj enciklopediji (Beograd 1975.) nailazimo na donekle jasniju tvrdnju: radi se o sindikalističkom pokretu koji je sklon „anarhističkim metodama političke borbe“ (str. 25). Jasno! Ne? Ne. Problem je u tome što su anarhističke metode prema ovoj enciklopediji u stvari „individualni terorizam.“ (!) Time se vraćamo na nulu: izlaganje počinje dobro, ali se mora završiti blaćenjem. Istina je da se anarhistički pokret u jednom kraćem periodu oslanjao na terorističke metode borbe – uglavnom jalove i kontraproduktivne – ali u pitanju je pred-sindikalistički period. On je isto tako bio zahvaćen individualističkim „ispadima“, ali oni su upravo samo to – individualni ispadi. Glavna suština „sindikalističkog“ obrta leži u povratku anarhizma radničkom pokretu i u uzgajanju novih odnosa i principa. Ali to se, ponavljam, ne spominje. Koliko god bilo certifikovanih istina, u svaku se enciklopediju mora ubaciti jedna neistina. Na primer, u Малој енциклопедији Просвета (Београд, 1978) za anarhosindikalizam se kaže da je „ситнобуржоаски индивидуалистички правац“ (str. 65) u sindikalnom pokretu. Interesantno kako jedan „individualistički“ pravac insistira na svom, dozvolite, „kolektivizmu“, pa je toliko uporan u toj zabludi da je, zamislite, odlučio okupiti na stotine hiljada „individualista“ u proizvodne sindikate. Zaista, da čovek bude zaintrigiran onim što je pročitao.

Elem, vratimo se Krležinoj enciklopediji: „Anarhosindikalizam računa da će sindikati putem organizacije sveopćeg štrajka radnika, bez revolucije svrgnuti kapitalizam i uzeti u svoje ruke upravu proizvodnje.“ (str. 148.) Bez revolucije? Dakle, svrgnućemo kapitalizam, Državu, postojeće društvene odnose, ali to će biti „bez revolucije“, i to putem „generalnog štrajka“ koji – uzgred rečeno – podseća na stari „pučizam“? Tu je sve što odlukuje revoluciju u punom smislu te reči, pa čak uz pripisan „puč“, ali revolucije misteriozno nema. Ah da! Nema „partije proletarijata“ (uobičajena primedba) – valjda je ona jedina „ovlaštena“ da sprovodi „revolucije“. No dobro. Svakako, mi nećemo dalje komentarisati ove redove. Oni zaista nemaju nikakve veze sa logikom, jer sami sebi protivureče. Ali treba na njih obratiti pažnju, jer se upravo zbog ovog „uskakanja u oči“ dešavaju smešne situacije. Naime, u jednoj enciklopediji naićete na tvrdnju koja je potpuno obezvređena tvrdnjom u nekoj drugoj enciklopediji. Daćemo i primer.

Meni najinteresantnija za čitanje bila je Enciklopedija samoupravljanja (Beograd 1979.), sigurno zbog njenog donekle korektnog pristupa. U njoj se govori o prvim koracima anarho-sindikalizma (Amijenska povelja, „oslobođenje radničke klase biće delo nje same“, generalni štrajk, novi principi) i o Žoržu Sorelu kao teoretičaru koji „polazi od Marksa, ali završava u anarhizmu“ (str. 461) pa zahvaljujući marksizmu ističe važnost samostalne akcije radničke klase. Istina, govori se da je neprihvatljiv upravo zbog svojih anarhističkih pozicija, no to je već stvar mišljenja sa kojim se čitalac ne mora složiti. Dovoljno smo zahvalni na činjenici da ništa nije izvrnuto do besvesti, osim pokojeg izvedenog zaključka.

Elem, prikažimo suprotstavljene tvrdnje.

U Enciklopediji Leksikografskog zavoda čitamo: „anarhosindikalisti pod uticajem reformi buržoazije odbacuju klasnu borbu (!) i zastupaju reformističku taktiku (!) koja se svodi na očekivanje ‘velikih dana’ bez političke pripreme i političke organizacije radničke klase.“ Dakle, ne samo da je neistinita, ova tvrdnja je potpuno besmislena. Anarho-sindikalizam se zasniva na klasnoj borbi, na klasnom ratu. U Političkoj enciklopediji piše: prema anarho-sindikalistima „radnička klasa treba ... da se orijentiše na sindikate kao instrumente klasne borbe“ a „sindikati moraju da vode politiku stalnog i beskompromisnog klasnog rata“ (napominjem opet da se radi o anarho-sindikatima). Dakle, tu je jedna protivrečnost.

Ali šta kaže Enciklopedija samoupravljanja? Govoreći o nastanku anarho-sindikalizma i Amijenskoj povelji (1906.) jasno se naglašava da revolucionarni sindikalizam nastaje kao odgovor na reformističku politiku socijal-demokratije. Dakle, ne samo da nije „reformistički“, on je direktan odgovor na reformizam. Štaviše: „Anarhosindikalisti suprotstavljali su se radničkim partijama (prvo socijal-demokratiji pa boljševizmu) tvrdeći da one neizbežno vode u klasni kompromis i ka otupljivanju oštrice klasne borbe“ (Politička enciklopedija).

Mada, skoro sve koje govore o istoriji sindikalizma, uključujući i pretposlednju, za vrhunac spominju upravo početak – Amijen. Jedino je pomenuta Просвета objasnila da se sindikalizam razvio u Španiji tridesetih godina, što je predstavljalo vrhunac, a ona jedina govori o osnivanju Internacionale (MUR) u Berlinu 1922. Doduše, ni jedna ne govori o anarho-sindikalizmu posle rata, pa ne spominju ni ponovno oživljavanje MUR pedesetih i posebno šezdesetih godina. No dobro; tu smo – popravićemo.

Da zaključimo: ako vas neko pita šta je anarho-sindikalizam, molim vas, objasnite. Na enciklopedije se očigledno ne vredi oslanjati. Stara priča o anarhistima kao zanesenjacima sa revolverom u jednoj a enciklopedijom u drugoj ruci i ne bi bila tako strašna da imamo malo bolje enciklopedije. Možda je došlo vreme za pisanje novih...

„Direktna akcija“ - Propagandni bilten ASI