U samom nazivu službe ljudskih resursa krije se pravo značenje kapitalističkog načina proizvodnje - eksploatacija ljudi poput resursa dok se gazde bogate.
Radnici u ovoj službi uče se da budu produžena ruka kapitaliste, gde otkaze dele šakom i kapom, svakom ko odbija da radi dok ne padne. Ovo i zakoni omogućavaju, jer država uvek štiti interese kapitala, umesto običnog radnika.
Ukoliko žele da ti daju otkaz, ali ne žele da plate otpremninu, postaraće se da ga sam daš - tako što će ti svaki dan na poslu učiniti neizdrživim, dok na kraju ne pukneš i odeš.
Selekciju radnika prave na osnovu toga koga najviše mogu da izrabljuju, gde se na prvo mesto stavlja neko sa iskustvom u honorarnim poslovima ili volontiranju (čitaj: neplaćenim poslovima) jer kad vide da si isti posao radio za džabe, znaju da mogu da ti daju minimalac i to čisto zbog zakonske obaveze.
Sama ta činjenica uči ljude koji traže posao da prvo moraju da žrvtuju svoj rad i vreme zbog “iskustva i veština”, što u stvari znači da neće zarađivati ništa, a praviće ogroman profit za gazdu.
Fokusiranjem na građenju “kompetentnosti”, kapitalisti vešto prebacuju odgovornost sa sebe na radnike, iz čega prećutno nastaje da ako na kraju ne dobiješ posao, sigurno je tvoja krivica, a ne sistema.
Prave se seminari, izleti, tim bildinzi, navodno zbog zbližavanja radnika, ali u stvari radi stvaranja prividnog zadovoljstva firmom i izolovanja radnika koji bi hteli da se organizuju. Na ovaj način se radnicima stavlja do znanja da ukoliko nisu zadovoljni poslom, u njima je problem umesto u firmi.
Čak i da ima pojedinaca u HR službi koji bi da pomognu radnicima, sama njihova pozicija im to ne dozvoljava. Sve što im radnik kaže dužni su da prenesu svom nadređenom, ukoliko to predstavlja pretnju po profit.
HR ti nije prijatelj!
Organizovanje na radnim mestima je jedini način da se izborimo s kadrovskim krvopijama!
