Gazde i političari, ruku pod ruku, vođeni zajedničkim interesima, ne samo da profitiraju od tvog rada – oni profitiraju i od tvoje smrti. Koruptivno, profitersko ludilo političko-ekonomske mafije je pre godinu i po ubilo šesnaest ljudi u Novom Sadu - i još niko nije odgovarao! Ali kapitalistički interes nikad ne spava: očiju zakrvavljenih jurnjavom za što većim profitom on luta po gradilištima, skladištima, saobraćajnicama, i svake godine ubije stotine radnika i radnica.
Inspektorat za rad objavio je podatak da je tokom prošle godine u Srbiji na radnom mestu poginulo 49 osoba, od čega su 33 stradale od smrtnih povreda na radu, a trinaest od teških povreda sa smrtnim ishodom. Svake godine Inspektorat izvrši više od hiljadu inspekcijskih nadzora. Svaki put je zaključak isti: najugroženiji su radnici i radnice zaposleni „na crno“ – bez ugovora o radu, ili na privremeno - povremenim tj. sezonskim poslovima, za koje gazde nisu organizovale obuku ili upoznavanje sa tehnologijom rada, niti su obezbedile adekvatnu zaštitu na radu.
Od pokretanja krivičnih postupaka najčešće, međutim, mrka kapa. Čak i kada ih pokreće Inspektorat; postoje predmeti stari i deset godina koji nisu razrešeni, stotine ubistava za koje niko nije odgovarao (svake godine statistika beleži od 30 do 60 smrti na radnom mestu). Ali trka za profitom je nezaustavljiva i naši životi su joj podređeni. Dok državne institucije funkcionišu po principu kartela: jedan gazda će odgovarati samo ako se zamerio suprotstavljenom kartelu, i to ne zbog ubistva – ubistvo će samo biti zgodan povod i fusnota.
Pa ipak, zvanična statistika nam ne prikazuje pravo stanje stvari, jer se ubistva motivisana trkom za profitom ne dešavaju samo na radnom mestu, već i nakon završetka radova – kao što je slučaj nadstrešnice u Novom Sadu.
Na sve ove smrti ne treba gledati kao na nesrećne slučajeve, a čak i kad imamo povremeno očigledne političke note pri zataškavanju događaja ili opstrukcije procesa utvrđivanja odgovornosti – suština nije ni korupcija ni kriminalna država kao takva (kao da postoji nekakva drugačija država), već kapitalistički način proizvodnje. Kapitalizam na tebi štedi kako bi kapitalistička klasa večno profitirala – tako što ti isplaćuje mizernu zaradu, ali i tako što ti ne obezbedi šlem, skele, osnovnu bezbednost na radu, pa te konačno i ubije. Ono što je ključno je da priliv profita ne sme da uspori.
Kapitalizam nas ubija i zato Smrt kapitalizmu!
