BEDA PREDSEDNIČKIH IZBORA

Ovog 13. juna još jednom smo bili svedoci sve bede i besmisla predsedničkih izbora.. Naime, stara je istina da parlamenarna demokratija, ta patetična buržoaska lakrdija, ne oslikava volju naroda i da izbori koji čine srž njene istine ne mogu dovesti do promena, a još manje doneti istinski boljitak društvu.

Izbori postoje upravo zato da se radikalne promene spreče, i da osnove kapitalističkog društva ostanu netaknute, jer uprkos svim promenama koje se na izborima mogu potencijalno zbiti, priroda sistema se ne menja: klasno društvo ostaje klasno ustrojeno, jer podela na ekploatatore i eksploatisane opstaje. Izborna trka je pozornica vladajuće klase na kojoj različiti glumci brane, na različite načine, postojanje i opstanje sistema nadređenih i podređenih, sistema gospodara i robova. Kapitalistički sistem je zasnovan na siromaštvu, na bedi i patnji najvećeg dela društva, i zato se putem reformi, kroz kozmetičke zahvate na samoj površini, beda ne može prevazići, niti siromaštvo otkloniti. To je istina kapitalizma, i to je istina parlamentarizma, kao kapitalističkog mehanizma promena koje to zaista nisu – nakon toga, laž predsedničkih izbora postaje potpuno očigledna.

Te činjenice sve više postaje svesan i proletarijat Srbije: izlaznost na izbore koja je manja od 50 procenata tome svakako govori u prilog. Razlog tome nije, kako to tvrde razni buržoaski ideolozi, indiferentnost, neodgovornost, ili nedostatak svesti, već upravo svest o tome da izborna trka predstavlja farsu i da učestvovanje u njoj predstavlja dobrovoljno pristajanje na to da se bude nasamaren. Dakle, upravo odgovornost – odgovornost prema sebi i drugima, i, u krajnoj liniji, odgovornost prema društvu u celini – zahteva od nas aktivno apstiniranje od izbora.

Samo direktnom akcijom svih proizvođača, organizovanjem na radnom mestu i direktnom borbom protiv države i kapitalizma, moguće je postići promene – te promene moraju biti revolucionarne, jer samo takve mogu biti istinske.

Opšti bankrot parlamentarne demokratije jasno je vidljiv na svakom koraku – ostaje samo da se on dovede do vrhunca koji će značiti njen kraj, jednim potezom – revolucijom!


Radnička klasa ne glasa! – Direktnom akcijom do revolucije!



U Novom Sadu/Beogradu,
13. jun 2004. godine

Sekretarijat Sindikalne konfederacije Anarho-sindikalistička inicijativa – Međunarodno udruženje radnika i radnica