Obraćanje svim radnicima

Enragés-situacionistički međunarodni komitet, Savet za održavanje okupacija

Pariz, 30. maj 1968.

Drugovi,

ono što smo napravili u Francuskoj proganja Evropu i uskoro će zapretiti svim vladajućim klasama sveta, od birokrata u Moskvi i Pekingu do milionera u Vašingtonu i Tokiju. Kao što je zbog nas Pariz zaplesao, tako će i međunarodni proletarijat još jednom napasti kapitaliste svih država i sve tvrđave otuđenja. Okupacija fabrika i javnih zgrada u zemlji nije samo zaustavila funkcionisanje ekonomije, nego je stavila društvo pod opšti znak pitanja. Duboko ukorenjen pokret vodi skoro sve i jedan sektor populacije u potražnju za stvarnom transformacijom života. Ovo je početak revolucionarnog pokreta, pokreta koji je ostvario sve osim svesti o onome što je ostvario, svesti koja mu je nužna za pobedu.

Koje će sile prići u spas kapitalizmu? Režim će pasti osim ako ne zapreti upotrebom sile (uz obećanje novih izbora, koji bi se mogli održati samo nakon kapitulacije pokreta) ili čak neposredno upotrebi represiju. Ako Levica dođe na vlast, i ona će isto tako spašavati stari svet kroz koncesije i upotrebu sile. Najveći branitelj takve “narodne vlade” bila bi takozvana “Komunistička” partija, parija staljinističkih birokrata, koja se borila protiv pokreta od njegovog početka i koja je počela predviđati pad de Gaulle-ove vlade tek kada je shvatila da više ne može igrati ulogu glavnog zaštitnika tog režima. Takva bi prelazna vlada bila “kerenskijevska” samo ako bi staljinisti bili pobijeđeni. Sve će ovo zavisiti od svesti radnika i od kapaciteta za autonomno organizovanje. Radnici koji su već odbili smešni dogovor sa vođama sindikata otkrili su da ne mogu “pobediti” u okvirima postojeće ekonomije, nego da moraju uzeti sve kroz transformaciju celokupne ekonomske osnove po svom nahođenju. Šefovi ne mogu platiti više; ali mogu nestati.

Postojeći pokret nije postao “politiziran” time što je nadmašio bedne sindikalne zahteve u vezi plata i penzija, zahteve koji su lažno predstavljeni kao “društvena pitanja”. On je nadmašio politiku postavljajući društveno pitanje kao jednostavnu istinu. Revolucija koja je čitav vek bila u stanju stvaranja konačno se vraća, i ona se može izraziti samo u sopstvenim oblicima. Suviše je kasno za revolucionarno-birokratske prepravke. Kada skorašnji destaljinizirani birokrata kao André Barjonet pozove na stvaranje zajedničke organizacije koja bi ponovo spojila “sve autentične sile revolucije ... bilo da marširaju pod zastavom Trockog ili Maoa, za anarhiju ili situacionizam,” dovoljno nam je da se prisetimo kako oni što danas slede Trockog ili Maoa, a da ne govorimo ništa o jadnoj “Anarhističkoj federaciji”, nemaju nikakve veze sa sadašnjom revolucijom. Birokrate se mogu predomisliti oko toga šta će nazvati “autentično revolucionarnim”; autentična revolucija se neće predomisliti u svojoj osudi birokratije.

U ovom trenutku, sa pozicijom koju drže i sa partijama i sindikatima koje ostaju ono što jesu, radnici nemaju drugog izbora osim da se organizuju u jedinstvene osovinske komitete u direktnom preuzimanju ekonomije i svih aspekata rekonstrukcije društvenog života, postavljajući svoju autonomiju vis-à-vis od bilo kog političkog ili sindikalnog rukovodstva, osiguravajući samoodbranu i povezujući se regionalno i nacionalno. Radeći upravo tako postaće jedina stvarna snaga u zemlji, snaga i vlast radničkih saveta. Jedina alternativa tome je povratak pasivnosti i gledanju televizije. Proletarijat je “revolucionaran ili nije ništa.”

Koje su suštinske odlike vlasti saveta?

- Raspuštanje svake spoljne vlasti
- Direktna i totalna demokratija
- Praktično jedinstvo odlučivanja i izvršavanja
- Delegati koji se mogu opozvati u svako doba od onih što su ih izabrali
- Ukidanje hijerarhije i nezavisnih specijalizacija
- Svesno upravljanje i transformacija svih uslova oslobođenog života
- Permanentna i kreativna masovna participacija
- Međunarodna veza i koordinacija

Postojeći preduslovi nisu ništa manji od ovoga. Samoupravljanje nije ništa manje. Čuvajte se svih modernističkih pridošlica – uključujući čak i sveštenike – koji pričaju o samoupravljanju ili čak radničkim savetima ne priznajući ovaj minimum, jer oni žele spasiti svoje birokratske funkcije, privilegije svojih intelektualnih specijalizacija ili svoje buduće karijere sitnih šefova.

U stvarnosti, ono što je nužno sad bilo je nužno još od samog početka proleterskog revolucionarnog projekta. Uvek je postojalo pitanje autonomije radničke klase. Borba se uvek svodila na ukidanje najamnog rada, ili robne proizvodnje, kao i države. Cilj je uvek bilo pristajanje uz svesnu istoriju, gušenje svih separacija i svega “što postoji odvojeno od pojedinca.” Proleterska revolucija je spontano iscrtala svoju odgovarajuću formu u savetima — u Petrogradu 1905, u Torinu 1920, u Kataloniji 1936, u Budimpešti 1956. Očuvanje starog društva, ili stvaranje nove klase eksploatatora, uvek se ostvarivalo preko mrtvih tela saveta. Radnička klasa sada prepoznaje svoje neprijatelje i svoje odgovarajuće metode akcije. “Revolucionarna organizacija mora znati da se više ne može boriti protiv otuđenja otuđenim oblicima borbe” (Društvo spektakla). Radnički saveti su jedino rešenje, pošto su svi drugi oblici revolucionarne borbe proizveli suprotno od onoga što se tražilo.

prevod: Vladan Vukliš