Anselmo Asperilja Lorenso

Toledo, 21.4.1841 – Barselona, 30.11.1914. Rano napušta svoj rodni grad i odlazi u Madrid: radi u jednoj voskari 1852, uči za tipografa 1855. i zanima se za aktivnosti Pija (naročito 1860). Član Fomento de las Artes od 1863, prisustvuje njihovoj večernoj nastavi, a dve godine kasnije sluša prudonske konferencije Serana Oteisa. Ushićeno dočekuje revoluciju 1868, a naredne godine jedan je od slušalaca Fanelija. U to vreme prekida kontakt sa engleskim protestantima i posvećuje se odbrani načela tek stvorene Internacionale.

Jedan od osnivača madridske sekcije Internacionale, prisustvuje kao delegat iste sekcije prvom radničkom kongresu (Barselona, 1870), gde je izabran za člana federalnog saveta, koji je tamo oformljen, kao i za urednika časopisa La Solidaridad (1870). Učestvuje u svim aktivnostima madridske sekcije (u organizovanju mitinga 1871) i odlazi za Lisabon 1871. sa Morom i Gonsales Moragom (radi stvaranja portugalske sekcije); po povratku iz Lisabona, na konferenciji u Valensiji izabran je da kao njihov predstavnik prisustvuje MUR-ovom kongresu u Londonu: vraća se razočaran. Ponovo uzima učešće u formiranju drugog federalnog saveta FRE-a, a kada je Sagasta zabranio federaciju ističe se njegov tajnovit rad na njenom očuvanju (turneja po Andaluziji s ciljem da se osnuju branitelji Internacionale). Lafarg, koji je boravio u Madridu, vrši uticaj: Mesa i Mora, kao i delimično Lorenso, približavaju se marksizmu, što će kod drugih izazvati nepoverenje i kritike upućene Lorensu (i to pre aprila 1872. kada je održan kongres u Saragosi na kome je bez obzira na sve izabran za generalnog sekretara CF-a i za urednika La Emancipación), zbog čega on daje ostavku na sve svoje funkcije i odlazi na sever (Vitorija, Bilbao) i u Francusku (već 1873. nalazi se u Monpelijeu, Bordou i Marseju).

Juna 1874. stiže u Barselonu gde ga Farga, Ljunas i Garsija Vinjas lepo prihvataju, što mu daje podstreka da ponovo krene sa aktivizmom Internacionale (ponovo se našao u CF-u 1877-1879) sve dok ponovo ne budu izbili nesporazumi: isključen je iz radničke federacije 1881. (pod optužbom da je namestio izbor CF-a, ali je verovatno po sredi bio sukob između dve tendencije: legalista i ustanika), te se povlači do 1885-1886. Nastavlja svoju aktivnost (podržan od strane Ljanasa, obojica su bili masoni, ponovo pristupa sekciji tipografa iz Barselone 1886), prisustvuje takmičenju u Reusu (1885) i radi u redakciji časopisa Acracia (1886-1888). U narednim godinama intenzivno sarađuje sa prolerskim i anarhističkim časopisima (urednik časopisa El Productor 1887-1893), objavljuje brojne pamflete i osniva časopise (Ciencia Social 1895). Hapse ga 1896. (zbog događaja iz Cambios Nuevos) i proteruju nakon sedam meseci zatvora; izgnanstvo provodi u Parizu (radi kao korektor u jednoj izdavačkoj kući) i upoznaje Malata, Gravea i Ferera.

Nakon što je Ferer započeo svoj pedagoški i izdavački rad, Lorenso postaje vodeća figura kao prevodilac i urednik (časopisa La Huelga General), kao i u tek poniklom časopisu i federaciji Solidaridad Obrera. Fererov pad pogodio je Lorensa koga proteruju u Alkanjis (1909-1911). Svoje poslednje godine, kada je gotovo postao patrijarh anarhizma, posvećuje pisanju i predavanjima. O uticaju masonerije na njegovu aktivnost skoro da se nije ni reč napisala: član masonske lože iz Barselone Hijos del trabajo (Deca rada) od 1883, a od 1895. nalazi se u društvu Lealtad (Odanost) u kome je bio uvaženi zapovednik i besednik.

Sarađivao je sa brojnim časopisima: Acracia, Acción Libertaria (Hihon i Madrid), Adelante, La Alarma, La Anarquía, Anticristo, La Asociación, Bandera Social, Boletín de la Escuela Moderna, Boletín de la Sociedad de Impresores, Ciencia Social, El Corsario, El Cosmopolita, Los Desheredados, La Emancipación, Espartaco, Fraternidad, Germinal, El Grito del Pueblo, La Huelga General, Humanidad Nueva, La idea Libre, La Justicia Obrera, La Justicia Social, El Látigo, Liberación, Libertad y Justicia, Natura, El Orden, El Porvenir del Obrero, El Productor, El Proletario, La Protesta, El Rebelde, La Revista Blanca, El Socialismo, La Solidaridad, La Solidaridad Obrera, Tiempos Nuevos, Tierra y Libertad, El Trabajo, Tribuna Libre, La Voz del Campesino, La Voz del Cantero, La Voz del Obrero del Mar itd, kao i što je radio na Fargasovoj kompilaciji (Garibaldi), Drugom takmičenju socijalista i u časopisu Dinamita cerebral. Autor je sledećih dela: „Narodnim masama, anarhija ili republika” (A la masa popular, Acracia o República - Sabadelj, 1886), „Pobednička anarhija“ (Anarquía triunfante – 1871, delo koje mu se pripisuje), „Životna gozba” (El banquete de la vida – Barselona, 1905), „Biografija P. Kropotkina” (Biografía de P. Kropotkin - Barselona, 1905), „Revolucionarni kapacitet proleterijata; Protiv neznanja” (Capacidad revoluconaria del proletariado, Contra la ignorancia - 1913), „Liberterski kriterijum” (Criterio libertario – Barselona, 1903), „Pravo na evoluciju” (El derecho a la evolución – Buenos Ajres, 1928), „Pravo na zdrastvenu zaštitu, Država” (Derecho a la salud, El Estado – Barselona, 1895), „Evolucija proleterijata” (Evolución proletaria – posthumno objavljeno delo u Barseloni, 1914), „Anarhista Ferer Gvardija” (Ferrer Guardia anarquista – Barselona, 1912), „Dosta politike” (Fuera política – Sabadelj, 1886), Dobit (La ganancia – Maon, 1904), „Opšta socijalna pitanja” (Generalidades sociales – Barselona, 1910), „Ka emancipaciji” (Hacia la Emancipación – Maon, 1913), „Čovek i društvo“ (El hombre y la sociedad – Barselona, 1905), „Jednakost, sloboda i bratstvo“ (Igualdad, libertad y fraternidad – Valensija, 1908), „Buržoaska nesposobnost progresa“ (Incapacidad progresiva de la burguesía – delo koje mu se pripisuje, objavljeno u Maonu 1905), „Husto Vives” (Justo Vives – Barselona, 1893), „Savremeni radnik” (El Obrero moderno – Barselona, 1905), „Olimpijade mira” (Las olimpiadas de la paz – Madrid, 1900), „Svetska baština“ (El patrimonio universal – Maon, 1905), „Rimski posednik“ (El poseedor romano – Barselona, 1910), „Produženje ljudske vrste, proleterijat emancipator“ (La procreación humana, El proletariado emancipador –Barselona, 1911), „Proleterijat i čovečanstvo“ (El proleteriado y la humanidad - Barselona, 1914), „Proleterijat na delu“ (El proleteriado en marcha – Njujork, 1911), „Militantni proleterijat“ (El proleteriado militante – Barselona, 1901, 1923), „Narod“ (El Pueblo – Valensija, 1909), „Društvena prepreka“ (Rémora societaria – Sabadelj, 1905), „Revolucija je mir, sindikalizam, ortografski sinopsis” (La revolución es la paz, Sindicalismo, Sinopisis ortográfica – Barselona, 1900), „Solidarnost” (Solidaridad – Barselona, 1909), „Slobodni radnik” (El trabajador libre – Barselona, 1914), „Posao žena i dece“ (El Trabajo de mujeres i niños – Madrid, 1900), „Slobodni put” (Vía libre – Barselona, 1905), Anarhistički život (Vida anarquista – Barselona, 1912). Takođe je preveo Reklija, Malata, Paraf-Javal, Chardon, Engerrand, Engelsa, Kropotkina, Gravea, Enslander, Letourneau, Pert, Pataud, Gille, Poget, Blonch i druge.

Preuzeto iz Nacrt istorijske enciklopedije španskog anarhizma, Migela Injigesa (Madrid, 2001); Prevod: CLS, 2006.