Fransisko Huan Ramon Gvardija Ferer

Rođen u Alelji 1.1.1859 – streljan 13. oktobra 1909. u rovu u Santa Eulaliji u Barseloni. Za razliku od prvobitnog religioznog obrazovanja kasnije obrazovanje stiče u Tejeu (Teià) pohađajući časove kod jednog laičkog i liberalnog učitelja. Sa trinaest godina radi u porodičnim vinogradima. Naredne godine ga šalje otac u Provensals, što je skoro bilo jednako izgnanstvu, gde radi kao prodavac za čoveka koji će ga uvesti u vode republikanstva i masona.

Postaje poštovalac Pija, okreće se protiv crkve i sa ushićenjem podržava Prvu republiku. Radi kao železnički kondukter 1879, uči francuski i engleski jezik i postaje strastveni pristalica Rohas Sorilje. Ženi se 1880. Terezom Sanmarti (brak koji će biti izvor brojnih problema), otvara putujuću knjižaru za železničare 1884. i postaje mason; beži u Saljent (generalni štrajk), a 1886. u Pariz zbog umešanosti u pobunu u Viljakampu. U Francuskoj ostaje blisko povezan sa Rohas Soriljom sve do njegove smrti kada napušta federalne redove.

Suočava se sa materijalnim problemima i nastoji da živi od različitih poslova (od trgovine vinom i od hotelskih poslova, časova španskog, špekulacije na berzi); konačno, stupa u kontakt sa gospođom Menije i rastavlja se od supruge (što će ga 1894. duboko povrediti), venčava se sa Leopoldinom Bonar i svi zajedno putuju po sredozemlju (uključujući Barselonu). Prisustvuje Međunarodnom kongresu slobododnih mislioca u Madridu 1892. kada počinje da definiše svoje viđenje smisala revolucije: profesionalnu revolucionarnu avangardu, generalni štrajk, savez sa proleterijatom. Nakon smrti J.E. Menije nasleđuje veliku svotu novca sa kojom započinje svoj pedagoški i revolucionarni rad. U periodu 1895-1897. odlazi za Australiju u porodičnu posetu i u London na Međunarodni kongres socijalista. Već se u Parizu, razočaran republikancima, približava liberterskim redovima (Robinu, Malatu, Graveu, Lorensu...) i svoja najprestižnija i najpoznatija dela posvećuje anarhistima.

Stiže u Barselonu 1901. godine u nameri da otvori svoju čuvenu Modernu školu koja će početi sa radom 8. septembra iste godine i u čijem komitetu će se nalaziti Odon i Ramon i Kahal; škola će postići zapažen uspeh kao alternativa katoličkim i državnim školama; svoj vrhunac dostiže aprila 1906. godine (demonstracije koje su se zalagale za laičko obrazovanje), ali mesec dana kasnije kreću manevri s ciljem da se saseče njen rad. Od 1894. pa do smrti pripisuje mu se učešće, naročito u ulozi finansijera, u svim revolucijama, ustaničkim pokretima, generalnim štrajkovima i ubistvima važnih osoba koja se odigravaju u Španiji, kao i povezanost sa Valjinom, Estevanesom, Malatoom, Portetom i drugima; zatim, učešće u ubistvu Kanovasa koje je izvršio Anhioliljo, štrajkovima s kraj XIX veka u Barseloni, kampanjama o Monđuiku i Alkali del Valje, da bi ga konačno doveli u vezu sa atentatom na Morala (zbog čega ga zatvaraju do juna 1907).

Po izlasku iz zatvora odlazi u Evropu, putuje po Andaluziji, učestvuje u aktivnostima dalekosežnog odjeka (osnivanje časopisa L’école renovée u Parizu i Briselu, stvaranje Međunarodne lige za racionalno obrazovanje dece, kampanja za oslobođenje zatvorenika iz Alkale del Valje...) i uviđa da jedino može da računa na anarhiste. Ponovo otvara svoju izdavačku kuću, ali ne i školu, finansira štampu proleterijata (Solidaridad Obrera), osniva masonsku ložu (Los Siete Amigos, 1908) i neprestano ga optužuju da je bio podstrekivač i organizator „Tragične nedelje“ (Semana Trágica), zbog čega ga hapse, izvode na suđenje i streljaju što će dovesti do skandala svetskih razmera. Umro je uz poklik: „Živela Moderna škola!“.

Autor je sledećih dela: „Zavist. Ateistička priča“ (Envidia. Cuento ateo – London, 1900), „Moderna škola, posthumno objašnjenje i domet racionalističkog obrazovanja“ (La Escuela Moderna, póstuma explicación y alcance de la enseñanza racionalista – Barselona, 1912), L’espagnol pratique (Pariz, 1895), „Ferer i generalni štrajk“ (Ferrer y la huelga general - Barselona, 1910), „Stranice za istoriju“ (Páginas para la historia - Barselona, 1910), prologa za brojne knjige, kao i neobjavljenih dela (kako tvrdi njegova ćerka): „Dnevnik mojih misli“ (Diario de mis pensamientos, između 1901-1908), Zbirka vesti i misli (Colección de noticias y pensamientos), Načela naučnog morala (Los principios de la moral científica), Realizmi i idealizmi (Realismos e idealismos), Llibreta d’estudi d’idiomes. Pisao je članke za časopise Humanidad Nueva, El Productor, La Revista Blanca itd. i imao je ključnu ulogu u osnivanju sledećih: Boletín de la Escuela Moderna, La Huelga General i Solidaridad Obrera.

Bio je čovek koji je verovao u moć generalnog štrajka kao revolucionarne taktike; ipak, svoj ugled stiče na polju pedagogije. Pedagogija koju je on primenio u praksi direktno je povezana sa anarhističkom tradicijom Godvina, Bakunjina i Kropotkina, kao i sa načelima komiteta koji se zalagao za libertersko obrazovanje Malata, Reklija, Gravea i Tolstoja, odnosno integralnu, racionalističku, mešovitu i libertersku školu, kojoj se pridružuju elementi Spensera, Rusoa, Robina i drugih. Time će moderna škola postati mitski primer anarhističke pedagogije a rukovodiće se antiautoritarizmom, zajedničkim školovanjem bez obzira na pol i stalež, antidržavnošću, integralnim obrazovanjem, egalitarizmom, idealizmom, kao i racionalizmom, naučnim duhom i laicizmom; udaljiće se od neutralizma koji je predlagao Melja; iako svestan da škola odgovara interesima Države - Prestonice neće je osporavati, već će nastojati da je preobrazi u nešto što odgovara prirodnom razumu; isto tako neće dozvoliti potcenjivanje učitelja u korist učenika; biće to škola kritičkih umova iz koje će izlaziti buntovnici. Služio se pseudonimom Sero.

Preuzeto iz Nacrt istorijske enciklopedije španskog anarhizma, Migela Injigesa (Madrid, 2001); Prevod: CLS, 2006.