Gvozdeni odred

Odred anarhističke milicije formiran 1936. godine u Valensiji, koga su se posebno plašili komunisti i različiti reakcionari, a koji nije bio preterano cenjen od strane reformista u vrhu CNT-a, zbog svoje ideološke rigoroznosti i rešenosti da se sprovede u praksu socijalna revolucija i slobodarski komunizam.

Počeci ovog odreda vode iz grupacija snaga anarhističkih borbenih grupa (iz CNT-a, FAI-a, FIJL-a), koje su napadale valensijanske četvrti. Ovaj odred činio je svojevrsnu elitu valensijaskog anarhizma i među svojim članovima imao je najveće ekstremiste CNT-a i FAI-a, a oni manje naklonjeni takvom ekstremizmu odlazili su u odrede poput odreda Tores-Benedito.

Bili su organizovani po četama (100 vojnika) koje su opet imale tendenciju da u svojim redovima imaju ljude odredjenih profesija (transport, metalurgija, higijena), i koje su imale po jednog delegata u ratnom komitetu. Na početku, pristupilo mu je 12000 ljudi, ali naoružanja je bilo samo za 3000. Prvih osam četa je iz Valensije izaslo 8. avgusta, i bile su oskudno naoružane, ali sa jasnim idejama: rat i revolucija, za njih su bili jedno te isto. Čim je oformljen odred, oformljen je i ratni komitet sa dodatnim službama, u kojima su se nalazili Hose Peljiser, Montoja, Paskual Rodilja, Anhel Gomes de la Igera, Rafael Marti, Morelj, Serna, Rufino, Elijas Mansanera, Gumbaj, Dols i Kanet sa vojnicima Peres Salasom i Galjegom, kao i sa šefovima počasnih četa.

Broj boraca dostigao je 15000, a kasnije je pristupilo još 3000, uprkos teškoćama koje je stvarala Vlada kao i neki od regionalnih delegata CNT-a. Takodje se ujedinilo nekoliko stotina zatvorenika koje su sami anarhisti oslobodili i svi zajedno su se uputili na teruelski front (grad Teruel) (gradovi Barakas, Sarion, Puebla de Valjeverde). Zadržali su odbrambene pozicije u Valensiji, u delu izmedju Andreguele i Forniće ne dozvolivši napredovanje fašista (12. avgusta su porazili odrede karlista iz Sivere i Peresa del Ojo koji su dolazili iz Teruela), stacionirali su se u Sarionu, napredujući pomalo ka Puerta de Eskandonu, što je na manje od 20 kilometara od Teruela, gde su se isto kao i Durutijev odred zaustavili na terenu i učvrstili borbenu liniju. Odred se zatim situirao na jugoistoku grada Kastralvo sa 2000 ljudi i jednom baterijom (mitraljezima, minobacačima i dva blindirana vozila).

Ovaj odred je imao dva glasnika a to su bili: Linea de Fuego, (Borbena Linija), koji je od 1936. postao dnevni list, i Nosotros, (Mi), koji se nalazio u Valensiji i koji je takodje bio glasnik FAI-a i FIJL-a. Odred se veoma brzo proslavio po svom beskompromisnom anarhizmu koji ga je sprečavao da prihvati mirniji i manje ekstreman stav, zbog čega je bio prezren od strane staljinista iz PCE-a. Oktobra 1936. objavili su oštar manifest u kome su tražili razoružanje i raspuštanje civilne Garde, momentalno slanje na front naoružanih jedinica države, isto kao i uništenje arhiva i dokumenata kapitalističkih i državnih institucija. Ovaj manifest nije ostao samo na rečima već je ubrzo i sprovedeno u praksu ono što je zahtevano.

Druga činjenica koja potvrdjuje njihovu slobodarsku doslednost ogleda se u oštrom protestu koji su sproveli protiv ulaska CNT-a u Vladu (novembra 1936). Ubrzo zatim počele su da se šire glasine o militarizaciji (povojničenju) milicija, na šta su delagati Gvozdenog odreda pokazali svoje potpuno protivljenje. Odred je zatim smirivao svoje ispade i decembra 1936. pristupilo se reorganizaciji u skladu sa željom milicijaca, (da budu organizovani u grupe po 10, odseke od tri grupe, čete od 110 članova grupisane u divizije od po hiljadu, koje će opet obrazovati svoje sektore) i to po zahtevu kog je potpisao Peljiser koji je i imenovao novi ratni komitet: (Peljiser, Segara, Kortes, Espi, Gonzales i Montoja, sa Morelom, Kilesom, Sernom i Gumbajem po sekcijama, i Rufinom, Viljarojom, Navarom, Sanćisom, Rafaelom Alonsom, i Marmolom kao delegatima divizija).

Januara 1937. sazvao je sastanak svih kofederalnih milicija u Valensiji, na kome su se samo "Gvozdeni odred" i kolona "Zemlja i Sloboda" usprotivili vladinom projektu militarizacije. Počev od januara 1937. praktično je samo Gvozdeni odred ostao u svom antimilitarističkom raspoloženju (a zatim i videvši da CNT pristaje na to, počinju i dezertiranja), ali već se videlo da je proces neizbežan. U jednom dopisu ratnog komiteta od istog meseca, surovo je izložena realnost: ili militarizacija, ili raspuštanje odreda. Dva meseca kasnije, centralna vlast je sa pristankom vodećih reformista iz CNT-a i FAI-a poslala ultimatum: milicija sa teruelskog fronta podpada pod kontrolu Ministarstva za ratna pitanja čiji komandant je bio Benedito, i osim toga počela je da se primenjuje normativa od decembra 1936. (koja je pretpostavljala ukidanje ekonomskih fondova nemilitarizovanim grupama). Vladin dopis je prouzrokovao indignaciju, i velik deo Odreda je u znak protesta odlučio da napusti front, isprovociravši time velike udare fašista i opšte rasulo na frontu. Sve je kulminiralo hapšenjem gotovo stotine milicijaca, što je obavezalo ratni komitet da izda manifest u kome je rečeno da je odred tražio smenu, ali niti su se raspustili, niti su militarizovani.

Od sredine marta 1937. Odred je većim delom raspušten, jer ga je većina njegovih milicijaca napustila, i u tim uslovima se održava Skupština u Valensiji, 21. marta na kojoj se odlučuje u korist militarizacije kao manjeg zla, uz naravno mnoge proteste. Ubrzo zatim ostatak od oko 4000 ljudi od ukupno 20000 počinje da se zove 83. Brigada, pod komandom Hosea Peljisera, sa Segarom na mestu političkog komesara, (ostalim antimilitaristima odobravaju se visoki činovi: Kortes, Rodilja, Anhel Gomes). Ova brigada je sa 58. i 59. formirala 41. Diviziju koja je bila pod komandom pukovnika Eiksea.

Maja 1937. Brigada je krenula ka mestu Benikarlo i zatim se zamenila sa odredom "Slobodna Španija" u Moskardu, gde je napadnuta s leđa (24. jul), sa velikim gubicima, zbog čega je morala da bude smenjena; zatim je pojačana u Tehadiljosu (Kuenka), i učestvovala u ofanzivi na Teruel (decembar 1937.). Zatim se oduprla napadu frankista u Morelji i uputila se ka Kasteljonu, gde je bila zadržana i morala je da se reorganizuje u Librasu. Kasnije marta 1939. odlazi u Madrid kao podrška Meri i Kasadu, i završava, kraj rata u Alkali pod komandom Maresa. Pre nego što je brigada raspuštena, njena dobra su data racionalističkim školama, bolnici krvi CNT-a, za odbranu uhapšenih anarhista, i za radove u domenu propagande i kulture.

Ovo je bio jedan čisto anarhisticki odred i zbog toga veoma napadan od strane prirodnih neprijatelja (komunista i desničara) kao i od nekih istaknutih reformista u vrhu CNT-a i FAI-a. I jedni i drugi kao argument uzimaju prisustvo nekih kriminalaca u njihovim redovima (kojih niti je bilo toliko mnogo, niti su bili toliko loši) osim toga dovoljno je podsetiti da je ratni komitet odreda znao da su se neke naoružane bande blativši članove Odreda bavile pljačkanjem, te ih je uhapsio i pogubio. Očigledno je da su kontrarevolucija i jačanje države uznemirili anarhiste iz Gvozdenog odreda.

Preuzeto iz Nacrt istorijske enciklopedije španskog anarhizma, Migela Injigesa (Madrid, 2001); Prevod: CLS, 2006.