JEDNA ISTINA IZ APRILA

Južnjak opeče dahom vrelim
večeri mrke vlažan skut.
Proleća jednog u mome selu
mesec je bio k'o nikad žut.

Pamtim jedini zakon Banata:
„Gazdama zemlju! Crkni goljo!"
Psovke i batine bile su plata.
Proleće, — suza preko polja.

Uzeše dedi jednog dana
poslednjeg konja u dug.
Vele: „Šta fali, stoko pogaia,
da sam povučeš plug?"

Šteta što tada nije bila
pesnica, — paorska svetinja,
im'o bih detinjstvo u aprilu,
toplo, rumeno od cvetanja.

Ovako, eto, kraj svega toga,
ja, dečak balav i bos
naučih prvo da psujem boga,
a onda, — da brišem nos.

Miroslav Mika Antić