Nacionalna konfederacija rada - CNT
CNT - Skraćenica od Nacionalna konfederacija rada (Confederación Nacional del Trabajo), najvažnija organizacija revolucionarnog karaktera koja je postojala u Španiji a koja je ideološki povazana sa anarhizmom. Takođe ime brojnih časopisa ove federacija.
1) Od osnivanja do 1923.
CNT je osnovan između 30. oktobra i 1. novembra 1910. na kongresu (to je bio drugi kongres grupe Solidaridad Obrera) održanom u prostorijama Palacio de Bellas Artes u Barseloni i nadovezuje se na dugu listu radničkih organizacija koje su predvodile antiautoritativnu baklju u prethodnom periodu (FRE, FTRE, FSORE, Pacto, Solidaridad Obrera). Tokom nekoliko meseci imao je dva imena: CGT i CNT, a njegovo glavno uporište bila je Katalonija koja je na samom početku bila jedina regionalno organizovana (tek u periodu 1917-1918. obrazuje se andalužanska regija, a zatim slede druge: 1918-1919 oblast Levantea, 1919. sever zemlje, 1920. oblast Asturijasa, 1921. (ili 1923) Galisija, 1922. Balearska ostrva, 1922-1923. oblast Aragon-Rioha-Navara, itd.); s druge strane, manifest donet 1. maja 1911. utvrdio je pravac nove organizacije i odredio granice sa UGT-om: direktna akcija, revolucionarni ciljevi, odbacivanje odbrambenih blokova, itd.
CNT munjevito napreduje od 1910. a njegovi ciljevi definisani su na nacionalnim kongresima i na katalonskom kongresu iz 1918. godine. Solidaridad Obrera (SO) 1910. postaje CNT pri čemu njegov regionalni karakter zamenjuje nacionalnim i to na zahtev mnogih društava van Katalonije, čemu je verovatno doprinela „Tragična nedelja“ 1909, iako su mnogi smatrali da su takvi događaji pre usporili njegovo obrazovanje (odlaganje kongresa), imajući u vidu istupanje sociajlista CNT izlazi na ulicu sa svojim novim teorijskim i praktičnim programom (klasna borba, radnička autonomija, ekonomska borba, sindikat kao oruđe borbe, ideološka i organska nezavisnost sindikata, sindikalna autonomija, direktna akcija, generalni štrajk) koji je u osnovi bio čisto sindikalnog i revolucionarnog karaktera. Od 9.000 članova koliko je imao 1909. doseže broj od 30.000 1911. godine (polovina njih su bili Katalonci, ali značaj broj bio je i u Andaluziji, Saragosi, Hihonu i La Riohi).
Negre je bio prvi izabran sekretar (19. novembra 1910). CNT-ov prvi kongres, održan u periodu 8-10 septembra 1911. u Barseloni, označio je radikalizaciju revolucionarnog sindikalizma nakon što se CNT odredio kao konfederacija zasnovana na lokalnim i regionalnim federacijama, ali i na zanimanjima; zatim, odbacuju sindikalizam višestruke osnove, staje u odbranu građanskih prava i sloboda, kreće put spajanja sa UGT-om itd, a na tajnom sastanku (za koji se ne zna tačno kad se održao) dogovoreno je da se krene u revolucionarni generalni štrajk (koji je otpočeo 11. septembra) u znak solidarnosti sa štrajkačima iz Bilbaa i Asturijasa i protiv rata u Africi; sve to poslužilo je Kanalehasu kao izgovor (naročito događaji u Kuljeru) da CNT proglasi nezakonitim i da uhapsi više od 500 njegovih pripadnika. Ubistvo Kanalehasa i atentat na Sanča Alegru (1913) usporili su njegovu rehabilitaciju koja do sredine 1913-1914 nije bila izvodljiva u Kataloniji (po nekim izvorima CNT se ponovo pojavljuje u Barseloni u januaru 1913. a već u martu je održana katalonska skupština koja je zbog štrajka tekstilnih radnika u avgustu ponovo proglašena nelegalnom sve do početka 1914), a u ostalim delovima zemlje do 1915. (sastanak u mestu El Ferol 30. aprila, ali se već 1914. održavaju dve nacionalne konferencije metaluških radnika i zidara u Alikanteu i Viljanuevi i Heltru): krajem 1915. godine Manuel Andreu dolazi na čelo nacionalnog komiteta sa sedištem u Barseloni, a 30. decembra u manifestu se izlažu ciljeve nove etape.
Nakon ponovnog pojavljivanja razvoj CNT-a odvija se veoma brzo, pri čemu je Barselona kao predvodnik radila na tri zadatka: zaštita neposrednih interesa radnika, unutrašnja organizacija i jedinstvo, štrajkovi revolucionarnog buđenja svesti, a sve to uz pomoć novih ličnosti (Segi, Pestanja, Buenkasa, Viadiju, itd) koje zamenjuju Loreda, Andreu, Mirandu, Džordana i Negru. Godine 1915. CNT broji 30.000 članova, u maju 1916. ta cifra iznosi 50.000 članova (nacionalna konferencija u Valensiji). Nakon održanog katalonskog kongresa u Sansu u septembru mesecu 1918. ove cifre rastu na 80. 000 (gotovo većina je bila iz Katalonije) da bi se dva meseca kasnije došlo do broja od 114.000 članova. Tako brz rast doveo je do problema koji su bili zakomplikovani političkom situacijom (rat u Evropi i kasnija ekonomska kriza), a koji su se odrazili, na primer, na funkcionisanje časopisa Solidaridad Obrera (izvor tenzija i borba tendencija) i na generacijske promene; ovi problemi, već vidljivi 1917. godine, uticali su na to Pestanjin komitet sazove kongres u Sansu te iste godine, ali koji se morao pomeriti i koji je značio obnovu CNT-a. U periodu 1916-1918. dolazi do približavanja UGT-u koje je zatim počelo da slabi (pakt u Saragosi, skupština u Valensiji na kojoj je izabran komitet za borbu sa Segijem na čelu i sa kojim se došlo do štrajka 18. decembra 1916, kao i do generalnog i neodređenog štrajka 13. avgusta 1917).
Nakon kongresa u de la Comedia (Madrid 1919), na kome je doneta odluka o generalizaciji jedinstvenih sindikata (pre toga u Kataloniji regionalni kongres 1918) i o pretvaranju revolucionarnog sindikalizma u anarho-sindikalizam (deklaracija u korist liberterskog komunizma), CNT broji više od 700.000 članova i primoran je da razreši ubistva sindikalista koja je izvršio beli terorizam gazda, vlade i policije (period Arlegija i Martines Anida), zbog čega stupa u pakt sa UGT-om septembra 1912. godine, koji će, pak, prouzrokovati ogromnu štetu u CNT-ovim redovima, naročito u Barseloni; uz sve to, vlada donosi odluku o zatvaranju sindikata januara 1920. a katalonski CNT se raspada nakon što je pored svega morao da se suoči i sa uticajem ruske revolucije koja je proizvela veliku konfuziju (Boalovo hapšenje dovelo je do boljševičke faze u redovima nacionalnog komiteta sa Ninom, Ibanjesom, Arlandisom, Maurinom).
Septembra 1920. Segi navodi broj od 450.000 članova van Katalonije, sa snažnim prisustvom u Levanteu, Andaluziji, Aragonu i drugim regijama. To je bila epoha terorizma, represije (vlade Aljende Salasara i Data) i marksističke infiltracije, velika epoha Segija, Pestanje, Peiroa, Dijesa, David Reja, početka grupe Los Solidarios (Duruti, Askaso, Garsija Oliver itd), borbi izmedju anarho-sindikalista, sindikalista i boljševika. Ponovno uspostavljanje ustavnih garancija od strane Sančes Gere (22 aprila 1922) okončalo je sa boljševičkim uticajem (konferencija u Saragosi 11. juna, Peirov komitet, plenarna sednica 1923) i CNT pripojilo MUR-u. Ovaj period završava se Segijevim ubistvom 10. marta 1923. i dolaskom Prima de Rivere na vlast.
2) CNT od 1923. do 1936.
Diktatura Prima de Rivere počinje 13.9.1923. CNT nastoji da joj se suprotstavi generalnim štrajkom koji doživljava neuspeh zbog izostanka UGT-ove podrške, što CNT zapravo baca na marginu zakona u okrugu Barselone (to se definitivno desilo maja 1924 i za neke će to biti gotovo samouništenje; poslednji katalonski sastanak održan je 4. aprila 1924), ali zato u drugim oblastima opstaje (Galisija, Asturijas, Herona), mada snažno progonjen. Opstanak CNT-a u Galisiji u okvirima zakona objašanjava činjenicu zašto su baš odatle 1924. potekli pokušaji njegove rekonstrukcije (uglavnom preko svojih novina Solidaridad Obrera). Represija do koje je došlo 1924. odvodi veliki broj boraca u zatvor i egzil, a mnogi sindikati i dnevni list Slidaridad Obrera su ukinuti i zatvoreni; jedan deo štampe i srodnih časopisa uspeva de se održi, dok u isto vreme nacionalni komitet napušta Kataloniju. Poslednji sastanak na nacionalnom nivo održan je 4. maja 1924, a poslednji legalan nacionalni komitet, komitet Paulina Dijesa, izabran je 1923. To su godine saveza i kontakata sa nacionalnistima i republikancima, sa revolucionarnim komitetima i drugima čiji je zajednički zadatak bio da svrgnu diktatora i monarhiju (Atarasanas i Vera de Bidasoa novembra 1924, Sanhuanada 24. juni 1926, Puente de Valjekas novembar 1926, Sančes Gerina pobuna 1929, Galan krajem 1930.
Ponovno pokretanje CNT-a počinje 1929. godine preko čuvenih polemika kao što je bila polemika Peiro-Pestanja o sindikalizmu i ravnopravnim komitetima. Odmah nakon pada diktatora (Berenger 20. januara 1930. vraća ustavne garancije) CNT ponovno izranja sa neverovanom snagom (nakon nacionalne plenarne sednice februara 1930. i jos jedne održane 17-18. aprila u Blanesu), ali i sa vezama sa republikancima što će prouzrokovati probleme i tenzije, kao i oštar raskol između najradikalnijih anarhista i najradikalnijih sindikalista (što je sa sobom povlačilo i sudar generacija); ovakvo stanje već je uzelo maha u periodu 1923-1930. preko časopisa kao što su
Solidaridad Proletaria,
Vida Sindical,
Acción, Mañana s jedne strane i
La Protesta, El Productor i Tierra y Libertad s druge strane (dok su u to vreme, u periodu 1927-1929, u časopisima
Acción Social Obrera i ¡Despertad! mesto našle obe ove tendencije). Pored časopisa u tu svrhu korišćene su i knjige: godine 1925. izlaze dve suprotstavljene knjige „Razvojni put CNT-a“ (Peiro,
Trayectoria de la CNT) i „Anarhizam u radničkom pokretu“ (Abad de Santiljan i Lopez Arango,
El anarquismo en el movimiento obrero). Ovaj spor će 1927. računati na jedan element prvog reda koji će poremetiti odnose snaga na duže vreme: osnivanje FAI-ja.
Proglašenje Republike dočekano je sa entuzijazmom, čak i unutar samog CNT-a, mada nije izostao strah da se ni izbliza neće ispuniti potrebe radnika: nisu se se zatvarala vrata Republici, već je u njenim rukama ležao sam njihov opstanak; jedan deo se međjutim nedvosmisleno opredelio za Republiku (Pestanja, Peiro), a drugi, to su bili FAI-sti (sa grupom
Los Solidarios na čelu), bili su protiv nje okrenuti jednostavno revoluciji. Nastojanja socijaliste Larga Kabaljera da favorizuje UGT na štetu CNT-a (zakon o mešovitoj poroti donet već u maju 1931) prouzrokovala su prve talase štrajkova po celoj zemlji. Nakon Konzervatorijskog kongresa (Madrid, 1931) sukob između umerene struje i FAI-sta, na opšte iznenadjenje prvih, počinje sve više da ide na vodenicu FAI-stima (kao što se desilo na generalnom štrajku u Barseloni 3. septembra), dok su unutrašnji sukobi išli su u korist najradikalnijih članova (21. septembra FAI sa Alaisom preuzima rukovodstvo nad časopisom
Solidaridad Obrera), koji su ujedno bili i najviše progonjeni od strane Republike (zakon za odbranu Republike). Između 1931. i 1936. sukob između Tridesetorice i FAI-sta je veoma snažan (to je godina ponovnog ujedinjenja na kongresu u Saragosi maja 1936) što dovodi do raspada CNT-a: opozicioni sindikati (naročito u Kataloniji, Valensiji i Uelvi) i izbacivanje mnogih uglednih boraca. FAI-sti kreću u direktnu opoziciju protiv Republike nakon što je ova potvrdila svoju neefikasnost da reši probleme naroda: pobuna FAI-sta praćena događajima iz Figolsa (januar 1932) i mesta Kasas Vijehas (januar 1933); sredinom 1933. 9.000 CNT-ovih pristalica nalazilo se u zatvoru, te se nametnula sledeća maksima: socijalna revolucija po cenu života.
Trijumf desnice na izborima dovodi do snažne pobune u Ebru (decembar 1933) i zabrane CNT-a. Generalni štrajk u Saragosi aprila 1934. predstavlja iskru snažne solidarnosti koja je trajala 36 dana (april-maj). Juna 1934. na nacionalnoj plenarnoj sednici odbacuje se Radnička alijansa koja se zadržava u regiji Asturijasa i koja će pokrenuti asturijanski oktobar. U to vreme 30.000 CNT-ovih pristalica je uhapšeno i zatvoreno. CNT-ova plenarna sednica, održana u Saragosi maja 1935, priprema povratak pokreta Tridesetorice (
treintistas); početkom 1936. CNT se više bavi mogućom koalicijom sa UGT-om, oslobađavanjem svojih zatvorenih pristalica i borbom sa fašizmom nego zahtevom za izbornom apstinencijom. Pobedu odnosi Narodni front i tako dolazimo do četvrtog kongresa (maja 1936. u Saragosi), a odmah zatim i do rata.
3) CNT od 1936. do 1939.
Po objavi rata jula 1936. CNT je u određenim zonama držao vlast u svojim rukama (Katalonija, i naročito Aragon) i u nekim drugim delovima (Valensija, severni deo zemlje, Madrid, Andaluzija); postojala je potreba da tu vlast podeli sa drugim republikanskim snagama. Tamo gde je imao snažno uporište pre 1936. godine i dalje je držao svoje pozicije, a tamo gde je bio slab brzo je osnažnio (Baskija, centar zemlje, Ekstramadura). Odnosi CNT-a i UGT-a su bili dobri tamo gde su njihove snage bile ujednačene i uspeli su da preseku napredovanje staljinista (Valensija, Santander, Asturijas). Ovaj period označiće degeneraciju CNT-a, čija će polazna tačka biti delovanje katalonskog CNT-a. U Kataloniji, od samog početka, CNT se opredeljuje za antifašistički kolaboracionizam: u julu sa Centralnim komitetom antifašističkih milicija, a u septembru CNT ulazi u Generalitat; 4. novembra četiri CNT-ova ministra nalaze se u Centralnoj vladi (Garsija Oliver, Monseni, Lopes i Peiro); to je trijumf sirkunstancijalizma i početak kraja: militarizacija milicija, stvaranje CAP-a i izvršnih komiteta, ujedinjeno rukovodstvo, reforma sudstva, odstupanje od revolucionarnih promena (ekonomska plenarna sednica januara 1938), suluda podrška vladi (gubernamentalismo), dok su se zataškavali glasovi onih koji su mislili drugačije (novine
Acacia, Cuidad y Campo, Ideas Nosotros, Tierra y Libertad, Ruta).
Do potupunog odricanja ne dolazi tek tako, već nakon procesa u kome Huan Lopes, Martines Prijeto i drugi polagano potkopavaju ideologiju i stavljaju u prvi plan potrebe rata i nesposobnost CNT-a da se nametne u čitavoj republikanskoj zoni. Ono što je usledilo bio je kontinuirani gubitak pozicija: tokom 1937. ukinut je Savet za odbranu Aragona, čuveni maj u Barseloni kada pojedine vođe apeluju na mir dok njihove potčinjene staljinisti ubijaju i zatvaraju, a CNT sa Largom Kabaljerom je izbačen iz vlade u koju se, pak, nakon brojnih molbi, vraća 6. aprila 1938. sa samo jednim ministrom (Segundo Blanko) u Negrinoj vladi, pri čemu je CNT-ov CN morao da proguta 13 tačaka (koje su bile krajnje anti CNT). U drugoj polovini 1938. Nacionalni komitet sa Marianetom na čelu priklanja se Negrinoj vladi (negrinismo) i mitu o odnošenju pobede u ratu, dok se sam vrh Poluostrvskog komiteta FAI-ja nastojao suprotstaviti, budući da baze već duže vremena nisu ničemu služile; uz sve to, Martines Prijeto tražio je pregovore sa Frankom. Nakon što je Marianet pobegao u Francusku, Nacionalni podkomitet februara 1939. dogovara formiranje Nacionalnog komiteta sa Huanom Lopesom kao sekretarom i nekoliko dana kasnije, nakon MLE-ovog PNR-a, stvaranje MLE-ovog Nacionalnog komiteta (CNT-FAI-FIJL) koji Marijanet nije priznao. Promena do koje je došlo u vojnom rukovodstvu Negrinovih prokomunistički orjentisanih članova (2. marta 1939) dva dana kasnije proizvodi kontraudarac: konstituisanje Nacionalnog saveta za odbranu sa Miahom i podrška republikanaca, socijalista i anarhista što dovodi do oružane borbe u kojoj se Mera bori protiv komunista (12. marta) i petnaest dana nakon toga fašisti zauzimaju Madrid, a 30. Alicante. Ideološki likvidacionizam, sramno podržan od većine „osvešćenih“ članova, u istoriji je ostao zabeležen kao krajnje duboka socijalna revolucija koja je pretpostavila industrijsku (naročito u Kataloniji) i poljoprivrednu kolektivizaciju (Aragon, Kastilja, Levante, Andaluzija) koju nije moglo da spreči ni napuštanje hijerarhija u CNT-u i FAI-ju, ni represija staljinista i buržuja; to su bile transformacije koje su po prvi put u istoriji čovečanstva velika zemljišna prostranstva i čitave industrijske i javne sektore stavili u ruke radnika, i to ne u ruke političkih predstavnika radnika, niti u ruke socijalističke ili komunističke države.
4) CNT u ilegali 1939-1975.
Nakon vojnog poraza kreću pokušaji reorganizacije CNT-a, koji je za polaznu tačku imao zatvorenike u Albateri i Almendrosi. Od begunaca iz ovih zatvora obrazuje se prvi nacionalni komitet Paljarolsa u Valensiji 1939. koji je veoma aktivno radio na falsifikovanju dokumentacije kako bi se oslobodili osuđenici i na uspostavljanju kontakata i veza koje su se svaki put sve više širile do Pirinejske granice. Uporedo se organizuje ulazak oružanih grupa iz Francuske, naročito je to činio Ponsan, dok se na selu organizuju gerile. Međutim, represija se pojačava: dolazi do pada ovog prvog komiteta 1940, hapšenja sa čestim streljanima naoružanih grupa (Gomes Talon, Baesa, Rosaledo Otal, Marti itd) i FIJL-ovih grupa u Valensiji, Madridu i Barseloni. Sa druge strane Manuel Lopez, krajem 1939, organizuje u Madridu CRA koji će tokom nekog vremena delovati uporedo sa Paljarolsovim komitetom, a nakon njegovog pada postaje 2. nacionalni komitet CNT-a.
Počev od 1940. pad nacionalnih komiteta je kontinuiran, obično praćen smrću desetina čak i stotina članova. Reč je o komitetima Seledonija Peresa (1941), Manuela Amila (1943. i ponovo 1944), Eusebija Asanjeda (1944) kojima polazi za rukom da stvore jednu ozbilnu organizaciju po čitavoj Španiji. Na nacionalnoj plenarnoj sednici, održanoj marta 1944, odlučeno je da se MLE raspadne u korist CNT-a, održi ratni kolaboracionizam, potvrdi pakt sa UGT-om, suprostavi se monarhiji i uđe u ANDE. Slede drugi komiteti na čijem čelu su se našli Gregorijo Galjego, Sigfrido Katala i Lejva. Važan događaj predstavljalo je održavanje plenarne sednice u Karabanjasu (12-16. juli 1945) na kome je odlučeno da se ojača ANFD „jedini organ današnjeg otpora i sutrašnje vlade“, da se odbace organizmi koji su delovali u egzilu, da se učestvuje u vladi nakon kraha frankizma, da se sklopi pakt sa UGT-om i da Sesar Broto bude generalni sekretar. Kolaboracionizam dovodi do toga da CNT učestvuje u Hilarovoj vladi (1945) sa svoja dva ministra (Martines Prijeto i Lejva), što će izazvati negodovanje kod konfederalnih izgnanika koji će se podeliti, dok će unutrašnjost ostati ujedinjena. To su bile teške godine u kojima su komiteti primorani da se bore na tri fronta: protiv izgnanika, protiv represije, protiv falangističkih manevara (stvaranje partija: sindikalističkih i laborističkih sa beguncima). Policija će 1945. godine pokositi Andaluziju i Madrid, a naredne godine Kataloniju što će biti propraćeno padom Brotovog nacionalnog komiteta. Sledeći nacionalni komiteti na čelu sa Moralesom, Lorenso Injigom, Huanelo traju samo par meseci.
Komitet Marka Nadala predstavlja trenutak najveće ekspanzije CNT-a podstaknut nadom da će saveznici okončati sa Frankom i strahom koji je pokazao Franko predloživši Marku da prepusti vertikalni sindikat u ruke CNT-u; to su bili trenuci najvećeg procvata štampe i sindikalne aktivnosti. Radost kratko traje, jer je Frankov ostanak izgledao zagarantovan, a krajem 1946. i početkom 1947. hapšenja članova premašuju cifru od dve hiljade i kulminiraju hapšenjem Marka Nadala 18. maja 1947. u Barseloni (neposredno pre toga, marta 1947, na regionalnoj plenarnoj sednici konstatovan je preteran stepen kolaboracionalizma do koga se došlo). Sa Eharkovim komitetom dekadencija je postala stvarnost: padaju štamparije, arhive, članovi, više se ne pronalaze zamene, a vojni sudovi rade bez prestanka namećući veoma duge presude. Krajem 1968. pada Kastanjosov komitet a ANFD pada u dekadenciju. Na čelu poslednjeg komiteta sa neznatnim uticajem našao se Euhenijo Valjeho. Od 1950. CNT, koji je delovao u unutrašnjosti, postaje senka, dok u zatvorima ostaje na hiljade konfederalaca od kojih će mnogi dekadu kasnije još uvek biti tamo; samo u odredjenim momentima kao da se nadzire reakcija (štrajk tramvajdžija u Barseloni 1971). Kasnije su i dalje postojali nacionalni komiteti ali sa veoma slabim uticajem: Himeno, Damiano. U periodu 1955-1960. CNT je praktično mrtav. Jedan vid blage rekacije predstavljao je 1960. komitet Ismaela Rodrigesa, održavanje nacionalne plenarne sednice u Madridu 1962, Kaljin komitet da bi 1965 izbila sinkopuntistička epizoda sa Rojanom u generalnom sekretarijatu. Od tada sve što je postojalo prilagođavalo se smernicama koje je diktirao egzil, koji je do tada imao marginalni uticaj u unutrašnjosti zemlje bez obzira što je znao periodično da uputi delegate u trenucima kada je trebalo povratiti ideološku čvrstinu među članovima. Do 1950. godine otpor sirkunstancialističkom kolaboracionizmu u najvećoj meri je poticao od FAI-ja i naročito od FIJL-a, a ne od CNT-a. Zajedno sa onim što bismo mogli nazvati organskim aspektom, CNT i svi liberteri zajedno sproveli su akciju oružanog otpora Franku i kao ruralna gerila (naročito sa Bernabeom Lopesom na jugu) i kao urbana gerila koju je naročito podupirao JJLL (pre svega u Aragonu i Kataloniji sa grupama Facerías, Los Sabaté Los Maños i mnogim drugim), a koja je brojala mnoge gubitke u ljudstvu. Videti:
Guerrilla anarquista, Comités Nacionales, FIJL, Cincopuntismo, Carabañas.
5) CNT u izgnanstvu: Od egzodusa (1939) do konfederalnog raskida (1945).
Egzil konfederalista i anarhista u velikim razmerama počinje 1937. padom severnog fronta, kada veliki broj članova CNT-a uspeva da se domogne francuske granice; međutim, velika većina izbeglih vratila se u zemlju da bi nastavila sa borbom na katalonskoj granici. Dakle, taj prvi talas poraženih možemo smatrati ne preterano važnim. Stvaranje brojčanog konfederalnog egzila zapravo počinje propašću aragonsko-katalonskog fronta i gubitkom Barselone (krajem 1938. i početkom 1939), tada se, na primer, 26. Divizija nalazi u Francuskoj i tada se takođe osniva (Pariz 25. februar) Generalni savet liberterskog pokreta; nakon poraza, pola miliona ljudi odanih Republici, većinom CNT-ista (
cenetistas), prinuđen je da izbegne, broj koji će se s jedne strane smanjiti jer će se vremenom deo izbeglih vratiti u Španiju, dok će se s druge strane povećati četrdesetih godina, kada će u Francusku otići mnogi od onih koji isprva to nisu mogli. Lavina izbeglica 1939. naišla je na izuzetno loš prijem u Francuskoj: francuska vlada je hitno organizovala niz koncentrcionih kampova na jugu Francuske i severu Afrike (Argelés, Barcarés, Agde, Saint-Cyprien, Rivesaltes, Bram, Gurs, Septfonds, Vernet, Djelfa, Hadjerad, Djieniem, Oved-Zem, Sidi-el-Ayachi, Setat, Ibfoud, Oved-Akroud, Bou-Arfa, Boghari (Morand), Carnot, Relizane, Tandara, Berguient, Ain-el-Ousat, Guettar, Gafsa) sa nehumanim uslovima, koji će ubrzo postati žarišta bolesti i smrti (poboljšanja uslova u kampovima nema do jula 1939). Početkom 1940. ulazi se u drugu fazu: stvaranje udruženja radnika i specijalista ratne industrije, što nas zatim, nakon brzog pada Francuske u nemačke ruke, dovodi do sledeće etape: oni koji su bili zatvoreni u koncentracione kampove se raspršuju, neki se priključuju francuskoj legiji, drugi savezničkoj vojsci (naročito u severnoj Africi), neki su bili raspoređeni kao radnici-robovi seljacima iz te zone, drugi su se uključili u francusku gerilu, jedni su odvedeni u Nemačku da bi radili u ratnoj industriji, neki su završili u koncentracionim logorima i konačno, deo njih bio je predat Franku (kao što je to bio slučaj sa Prijetom).
Mali broj CNT-ista uspeo je da se dokopa Amerike, posebno Meksika, što objašnjava ranu konfederalnu rekonstrukciju u Centralnoj Americi. Konfederalna rekonstrukcija počinje u galskim kampovima, uz velike poteškoće, gde se u principu raspravljalo o dva načina organizacije: utopiti se u matični regionalne organizacije, ili se pobrinuti oko situacuje u kampovima: kasarne, podsektori, sektori, pri čemu se ovaj drugi način nametnuo. Nakon rasformiranja kampova, održava se minimum koordinacije preko udruženja radnika (prema njihovom mestu boravka i radnom mestu) dok nije postignuta struktura zasnovana na strukovnim, regionalnim i nacionalnim komitetima, ali opterećena teškoćama (nekada postoje dva komiteta u istom mestu, nesvesna jedno drugog). Generalni Savet LP-a, stvoren početkom 1939, učinio je veoma malo toga (osim na početku) onesposobljen nepogodnim okolnostima, pogoršanim izbijanjem Drugog svetskog rata, zahvaljujući čemu rekonstrukcija duguje malo toga navedenom Savetu i zbog čega je nekoliko puta bio otvoreno kritikovan i čak je postojala inicijativa da se njegovi članovi osude zbog neefikasnosti. Meksiko će biti prva zona u kojoj će CNT i MLE dostići minimum okičmenjavanja organizacije. Početkom 1940. pristaje u Meksiko brojna grupa CNT-ista (mnogi od njih uvaženi) koji se, slobodni od rata u Evropi, pripremaju da povrate CNT.
Oko jedne premise dolazi do ljutih i oštrih diskusija: za jedne poraz je logična posledica ideološkog napuštanja anarhizma, za druge je proizašao iz ideoloških skrupula se kojima je nastupao CNT (ista diskusuja će se povesti u Francuskoj kada se prevaziđu materijalne teškoće rata); takva različitost u interpretaciji pokazuje da je egzil u Meksiku 1941. bio potencijalno podeljen na dve struje: jednu politikansku i kolaboracionističku i drugu ortodoksnu i antikolaboracionističku, iako je zvanično postojala samo jedna organizacija nazvana Delegacija LP-a. Do raskida dolazi sledeće godine, kada je Kardona predložio, što je bilo prihvaćeno, da se formira grupa isključivo kao CNT (i ne kao MLE) sa nacionalnim i regionalnim komitetima, i sopstvenom štampom (to će biti mesečnik CNT); raskidu su prethodila određena dešavanja: takozvani Izveštaj (
Ponencia) u kome se osuđuje nedostatak kontrole nad nekim organima, aludiralo se na grupe različitih pristalica, i zahteva uvažavanje „vrhovnog autoriteta Španske republike“ jer, kako su govorili njegovi potpisnici (Luis Garsija, Gonsales Benites, Fernandes Posada, Garsija Oliver, M. Rivas, Pastor, Kardona Roselj i Hose Prego) „rat nije završen“; opozicija Izveštaju konkretizovala se u novom FAI-ju Alfaračea, Miroa, Karboa, Alkore i Kortesa. Snaga sa kojom su svoj rad započele pristalice Izveštaja je impresionantna (objavili su CNT, izdali Solidaridad Obrera u maju 1942, organizovali su nekoliko matičnih regionalnih grupacija: Katalonija sa Garsija Oliverom kao sekretarom, centar sa Martines Pastorom, Asturijas sa Fonsekom...) i tako učinili raskid neminovnim, mnogo više od onih drugih isticali su kontinuitet vlade i izabrali su Nacionalni komitet kojim je predsedavao Aurelio Fernandes.
Od tog trenutka: kolaboracionisti su nastavili sa postavljanjem generalnih sekretara (Prego 1943, Garsija Oliver 1944) sve dok CNT u Španiji nije ojačao, kada su priznali njegov autoritet i nakon PNR-a dogovorili gašenje CNT-ovog CN-a (Nacionalnog komiteta) i njegovo preinačenje u Komitet za veze i pomoć (kojim je predsedavao Hover). Ona druga struja nije postigla značajnije uspehe i konačno 19. avgusta 1945. dolazi do ponovne jednoobraznosti u Meksiku (kao poddelegacija španskog CNT-a u Meksiku) kada su svi prihvatili autoritet Španije a sa njim i nepostojanost vlade; ali ubrzo (1947), uzimajući kao povod odnose matice sa monarhistima, ponovo dolazi do sukoba u Meksiku i Venecueli između pristalica i protivnika CNT-ovog delovanja u ilegali: Udruženje društvenih studija i njihov časopis
Acción sa Hoakinom Kortesom (ubrzo promenjeno u Udruženje CNT-a sa Brunom Karerasom) protiv poddelegacije (Patrisijo Navaro, Ermoso Plaha, Eusebio Karbo, Floreal Okanja). Kasnije dolazi do propadanja: avanture sa komunizmom, poburžoavanje (Hover, Rivas, Aranda, Alijaga, Abelja, Ordovas, itd.), podrška sinkopuntizmu od strane Udruženja pripadnika (na čijem čelu je bio Hoakin Kortes), itd. koji su od astečkog egzila napravili neefikasni entitet.
Drugo jezgro koje je u početku bilo značajno nalazi se u severnoj Africi i formirali su ga izbegli iz Španije i deportovani iz Francuske od strane Višijeve vlade; jezgro počinje da deluje nakon oslobođenja zone od strane Saveznika konstituišući se kao MLE u emigraciji u Severnoj Africi; održava svoju prvu plenarnu sednicu u decembru 1943, a zatim i sledeću u oktobru 1944, a bio je prisutan u Tunisu, Alžiru, Maroku i Korzici; 1944. mogao je da računa na
Solidaridad Obrera kao svoj glasnik u Alžiru,
Inquietudes Libertarias u Oranu i
Boletín de Información y Orientación; vremenom se ovo jezgro raspršilo pre svega zbog migracije u Francusku i pratiće promene koje su se dešavale u toj zemlji.
U Francuskoj je put reorganizacije veoma sličan, iako sa nekim razlikama: 1- Ratne teškoće su usporile njeno okičmenjavanje, 2- Borba između kolaboracionista i ortodoksista se na duži period razrešila u korist ortodoksista. Jezgro reorganizacije u Francuskoj nalazi se kod veštačkog jezera L'Aigle, gde se slivaju CNT-isti iz kampa Saint-Cyprien, u ovom jezgru sastanci počinju da se organizuju 1940. (Galera, Roman, Dositeo Fernandes, Burgete, Luna, Eredija, Sunjer, Herman, Kiket, Asens, Riko, Oliver, Berueso, Morej), a sledeće godina održavaju se razni sastanci povodom pripreme ilegalnih aktivnosti i započinjanja propagandnih zadataka (za izdavanje prvih instrukcija bio je zadužen Herman, duša grupe, u novembru 1941, početkom 1942. broji osamdeset članova i stupa u kontakt sa francuskim pokretom otpora; istovremeno se počinje sa obavljanjem zadataka čiji je cilj formiranje nacionalnog organizma (upravo s tim ciljem Herman i Galera obilaze različite odseke). U septembru 1941. u L'Aigle-u prošireni PNR predlaže sazivanje sastanka delegata iz svakog jezgra organizovanog u Francuskoj (1941. nevezano za poslove reorganizacije u L'Aigle osnivaju se odbori za veze, u Marseju sa Lusijom Gomesom i Alordom, u Bordou sa Mas Valois, Berbegalom i Sentisom), što je prihvaćeno i ostvareno na plenarnoj sednici u Mauriac-u (6. jun 1943), iz čega je proizašlo stvaranje Komiteta za veze MLE-a u Francuskoj, sa sedištem u L'Aigle koga su osnovali Herman, Asens i Berueso, i odluka o proširenju kontakata i pisanju Proglasa o budućim akcijama CNT-a (proglas poveren Alaisu i Huanelu, biće kasnije uzrok velikih konflikata).
Reorganizacija brzo dobija na snazi i tako se dolazi do plenarne sednice u Tourniac-u (19. septembar 1943), koja je mnogo reprezentativnija od prethodne, na kojoj je pročitan
Dictamen sobre las tácticas del movimiento libertario español /
Proglas o taktikama španskog liberterskog pokreta/ (koji datira iz avgusta 1943, postao je poznat kao Huanelov proglas, u kome se govori o korisnosti oživljavanja anarhističkih taktika i principa, u kome se traži kompletan program aktivnosti i u kome se savetuje učešće u budućim ustavotvornim skupštinama; takođe je pročitan Alaisov izveštaj koji nosi naslov
Conclusiones del Dictamen sobre los fundamentos y tácticas del movimiento libertario español /
Zaključci proglasa o osnovama i taktikama španskog liberterskog pokreta/ u kome se pravi razlika između apolitičnosti i antipolitičnosti, i opravdava učešće u gradskoj upravi. Odoben je Huanel-Alaisov proglas, ali zbog svesti o težini sadržine dogovoreno je da bude proučen od strane svih članova organizacije; sa plenarne sednice Huanel izlazi sa novom pozicijom generalnog sekretara sa sedištem u Monpelijeu, a osim toga dogovoreno je nepriznavanje Generalnog saveta ML-a (drugo žarište konflikta). Bilo je očigledno da će Proglas, kao i njegovo odobravanje, koje je značilo raskid sa anarhističko-sindikalističkom tradicijom, naići na protivljenje; upravo je komitet u Béziers izdao dokument protiv političnosti i reformizma viđenih u Tourniac-u, a koji je naišao na odjek u FIJL-u. Bez obzira na sve to, prvi meseci rada Huanelovog komiteta su bili mirni i zahvaljujući efikasnom radu na rekonstrukciji ona je primetno napredovala u celoj Francuskoj (osnivanje mnogih FFLL-ova, održavanje velikog broja PRS-ova, stvaranje Nacionalnog podkomiteta u Bordou sa Beruesom na čelu...). U decembru 1943. na PNR-u, u okolini Marseja, daje se izveštaj o izvršenim aktivnostima Huanelovog komiteta (veze sa antifrankistima, problem sa JJLL-om, dualizam komiteta, kao na primer u Béziers-u, pokušaji kontaktiranja sa CN-om u Španiji, pisanje konačne verzije Proglasa...) i dogovoreno je da se pruži otpor komunističkom prozelitizmu, savetovano je uključivanje u francuski pokret otpora, jače povezivanje sa UGT-om i potvrđena je Huanelova pozicija na čelu; ali takođe je bilo očigledno da se stvorila jaka opozicija (pre svega u Béziers-u, Bordou i JJLL-u) po liniji sekretarijata.
Radi usaglašavanja unutrašnjih razlika sazvana je nova plenarna sednica, čuvena plenarna sednica u Muret-u (mart 1944) koja je postigla ukidanje dualizma nacionalnih komiteta i ublažavanje politike nezavisnosti u JJLL-u s jedne strane, dok je s druge strane predstavlja odraz pritiska ortodoksista: reafirmacija principa, taktika i ciljeva, zamrzavanje osporavanog Proglasa; posmatrana u celini predstavlja trijumf ortodoksista i FIJL-a i doprinela je premeštanju komiteta u Tuluz sa Karenjom kao sekretarom (prvi put se naziva Nacionalni komitet - CN). Novi CN puno i uspešno je radio na razotkrivanju komunističke organizacije UNE-a, na pojašnjavanju ideja zbunjenim članovima (objavljivanje časopisa
Exilio), a pored toga potpisao je savez sa UGT-om, ojačao veze sa francuskim Pokretom otpora i CGT-om, i pored teškoća koje je zadavalo protivljenje podkomiteta iz Bordoa sa Batistom. Plenarna sednica jula meseca 1944. u Tuluzu iznela je na videlo žestoka neslaganja između konfederalnih grupa iz okupirane zone (komitet iz Bordoa) i slobodne zone (komitet Karenja), koja su dovela do održavanja drugog PNR-a u oktobru na istom mestu, plenarna sednica na kojoj su ovaj put trijumf odneli posibilisti: gašenje podkomiteta iz Bordoa, antifašistička unija protiv Franka, učešće u vladi koja bi mogla da garantuje održanje osvojenih teritorija između 1936-1939, podržavanje regionalnih autonomija, harmonizacija CNT-a u egzilu sa španskim CNT-om, izbor Huanela za novog generalnog sekretara.
Ubrzo potom počinje kontraofanziva purista: snažne kampanje u štampi preko časopisa
Ruta e Impulso protiv Huanela i 'političara', Esgleas se poziva na svoja prava kao sekretara Generalnog saveta ML-a, mnogi od onih koji su sa više žara branili dogovore iz oktobra 1944. bili su prijavljeni i odbačeni, itd. Suočeni sa tako žestokom olujom sazivaju kongres FFLL-a na koji se pozivaju Španija, Amerika i Severna Afrika; kongres, koji je trebalo da posluži za definitivno određivanje pravca, održan je u Parizu (maj 1945) uz odsustvo Španije i Amerike, na njemu je svoje predstavnike imalo 25.000 članova; rezultati su se činili prihvatljivim za sve (najverovatnije zbog preovladavajućeg entuzijazma koji je proisticao iz čvrste vere u skorašnji povratak u Španiju), dok su s druge strane dogovori bili poprilično neodređeni i mogli su biti protumačeni na različite načine; činjenica je da je tokom nekoliko meseci CNT-izam (
cenetismo) radio ujedinjenim snagama (saradnja u SE-u, raspuštanje CNT-ističkog UNE-a...) sve dok se u julu neslaganja nisu pogoršala: raste opozicija matica/egzil, oživljava konflikt CN/CG ML-a, propada pakt iz Bayona..., i u septembru-oktobru na neobičnoj Plenarnoj sednici dolazi do otcepljenja.
Početna kapisla razjedinjenja bila je odluka CNT-a iz Španije da učestvuje u Hiralovoj vladi. Raskol između matice i egzila dostiže vrhunac: 27. oktobra u Tuluzu rastura se čuveni manifest
Con España o contra España /
Sa Španijom ili protiv Španije/ u kojem se zahteva ostavka CN-a iz egzila i uzdizanje principa matice kao jedinih ispravnih; potpisali su ga Ramon Alvares, Val, Armesto, Rej, Pačon, Kasteljo, Rivas i M. Dijas. Nešto kasnije, na plenarnoj sednici u Tuluzu (7-12. decembar) ti potpisnici su izbačeni, i oni osnivaju takozvani Nacionalni podkomitet na čijem je čelu privremeno bio Ramon Alvares. Raskid se proširio na druge zemlje i čak je uticao na matične regionalne grupacije i industrijske nacionalne federacije. Ortodoksiji ostaje verno oko 22.000 članova, dok je podkomitet okupio njih oko 4.000 koji su kao jedini autoritet prihvatili matični CN (otud se i nazivaju nacionalni pod-komitet).
6) CNT u egzilu: Od 1945 do rekonstrukcije CNT-a u Španiji.
Neadekvatna organska struktura, pre svega u ortodoksnoj frakciji, bila je opšte primetna, i pod skraćenicom MLE-CNT teško su se mogle objediniti i legalne i ilegalne aktivnosti, zbog toga FIJL i FAI preživljavaju zajedno sa svojim komitetima i sopstvenom štampom, i tako dolazi do neusaglašenosti (april 1947) stvaranjem Internacionalnog odbora MLE-a (CI) kao predstavnika MLE-a iz celog sveta sa konspirativnom jurizdikcijom, ali bez ukidanja CN-a francuskog CNT-a. Na II konferenciji u Tuluzu (februar 1949) dogovoreno je raspuštanje CI-a kao i nacionalnog komiteta CNT-a u Francuskoj i formiranje Internacionalnog sekreterijata španskog CNT-a u egzilu, čiji su prvi komitet činili Manuel Luis Blanko, Valerio Mas, Hose Paskual, Roke Santamarija i Martin Vilarupla. Nova struktura: stvaraju se jezgra u Njujorku, Meksiku, Panami, Kubi, Venecueli, Argentini, Brazilu, Ekvadoru, Urugvaju, Oranu, Velikoj Britaniji, Belgiji, Austriji, a 22 komiteta različitih odseka iz Francuske pretvaraju se u odbore za veze.
Oni koji su se otcepili za sekretara imaju Ramona Alvaresa sve do decembra 1947. kada ga zamenjuje Hose Huan Domeneč. Ova opcija, prihvatajući odluke matice, odobrava učešće CNT-a u Hiralovoj Vladi (Martines Prijeto i Hose Esposito Leiva kao ministri) uz podršku Udruženja španskog CNT-a u Meksiku (stvoreno 1947. sa Brunom Karerasom kao sekretarom). Hiralova vlada pada 21. januara 1947. nakon istupanja PSOE-a, UGT-a i CNT-a, i formira se Ljopisova vlada (17. marta u vladu ulazi jedan ministar iz CNT-a, Luis Montoliju Salado). Rascep se održao sve do 1960, kada oni koji su se otcepili (Plenarna sednica u Clermont-Ferrand, mart) odobravaju proglas koji je otvarao vrata ponovnom ujedinjenju. Dana 1. 11. 1960. razdeljen je među širokim narodnim masama manifest ujedinjenja koga su potpisali Hines Alonso (Podkomitet) i Roke Santamarija (SI) nakon prvog kongresa u Limoges (avgust); u novembru je održan zbor u Parizu povodom reorganizacije, kojim je predsedavao Siprijano Mera. Ujedinjenje je ratifikovano na II internacionalnom kongresu (Limoges, Limož? avgust - septembar 1961). Međutim ujedinjenje je bilo krhko i raskinuto je zbog različitih problema i motiva: u Venecueli raskid dolazi kao posledica učlanjenja obogaćenih kolega (gazde) protiv kojih ortodoksisti stvaraju Grupe za konfederalnu odbranu (Ksena, Verde, Ramaljo), u Francuskoj zbog neprevaziđenih svađa i zbog grupa nastalih iz sinkopuntizma koje su rasformisane na sastancima u Marseju i Monpelijeu (1965), a koje su dovele do novih podela (konfederalno prisustvo) od 1966, kada se te podele materijalizuju i proširuju nakon izbacivanja na plenarnoj sednici u Bordou (1969) i kasnijih (Boras, Peiras, Mera, Alberola, Rekena, Domeneč, Eliodoro Sančes, Gomes Pelaes, federacije iz Tuluza, Pariza, Engleske, itd.) u okviru procesa poznatog kao 'marginalizacija' nakon koga je trećina članova bila isključena iz CNT-a. Nakon Frankove smrti egzil su činili većinom penzioneri i posedele glave.
7) CNT od 1975.
Na Skupštini u Sansu (29. februar 1976), započinje se rekonstrukcija koja brzo postiže veliku rasprostranjenost po celoj zemlji, pre svega u Kataloniji. Miting u San Sebastijanu de los Rejes (27. mart 1977), kojem je prethodio onaj u Matarou (30. oktobar 1976), pokazuje da bi budućnost CNT-a mogla biti plodonosnija nego što su mnogi očekivali; te pretpostavke su potvrđene na velikim mitinzima u Valensiji (28. maj) i Barseloni (2. jul) uz prisustvo nekoliko stotina hiljada ljudi, kao i na liberterskim okupljanjima u Barseloni iste godine. Tokom 1977. osniva se na stotine federacija i sindikata čiji broj članova premašuje 200.000. U januaru 1978. slučaj Skala (Scala, policijska nameštaljka) pogoršava unutrašnje tenzije i sa sobom donosi određeni gubitak ugleda; iako dolazi do sukoba između reformista i ortodoksista, velika većina prisutnih je zatečena. Na V kongresu (decembar 1979) dolazi do cepanja CNT-a; jedna grupa se odvaja (CNT-ov kongres u Valensiji), a zbog zakonski oduzetog prava na to ime preinačuju ga u CGT, od njega se kasnije otcepljuje druga grupa nakon XI kongresa 1990. (Solidaridad Obrera, koja ne uspeva da dostigne neki veći značaj, pre svega zbog još jedne unutrašnje podele koja ih u vreme 1998. ograničava na prisustvo u grupama u Madridu, Alikanteu, Valensiji, Lugu, Pontevedri i Menorci i na izdavanje jednog časopisa:
El Solidario). U devedesetim godinama katalonski CNT-MUR (CNT-AIT) prolazi kroz još jednu deobu, ovog puta federaciju napušta 15 sindikata iz Barselone, slučaj koji 1999. još nema svoje razrešenje. CGT se kreće sve više u pravcu reformizma, a u vreme 1999. više ga nije moguće posmatrati kao liberterski sindikat, iako u okviru njega i dalje postoje sindikati sa tim nazivom, posvećen je, kao i drugi sindikati, postizanju što većeg broja delegata i društvenog priznanja, dok je za to vreme CNT sveden na neznatnu grupu upornih, ideološki čist, vrlo retko javno istupa pre svega u sindikalnom kontekstu, ali ima rasprostranjenu mrežu otvorenih predstavništva. Godine 1999. još se ne nazire put pomirenja i sadašnjost-budućnost anarhističkog sindikalizma se čini više pesimistična nego 1977. CNT Naziv mnogih časopisa:
Albacete 1936-1938. Naziv: CNT Manchega. |
Aviles, tri broja, sindikat zdravstva. |
Barselona 1936. Naziv: CNT-FAI catalana. |
Barselona 1937-1938. Naziv: CNT Marítima. |
Barselona 1938-1939. Zamenio je propali Catalunya. Organ CNT-a, večernje novine sa urednikom Akrasijom Bartolomeom. |
Barselona 1947, osam primeraka rukom pisanih, u zatvoru. Naziv: CNT, CNT Entre Rejas. |
Barselona 1973-1975. Naziv: CNT Informa. |
Barselona 1977. Sindikat štampe CNT-a. |
Barselona 1978, jedan broj. Sindikat prosvete CNT-a. |
Barselona 1978-1980, devet brojeva. Informativni list FL-a iz Barselone. |
Barselona 1978-1979, najmanje tri broja. Naziv: CNT Maquinista. |
Barselona (1980?), jedan broj, informativni bilten metalurgije. |
Barselona 1987-1988, najmanje šest brojeva. Pripada sekciji glasnika otcepljenog CNT-a. Naziv: CNT Missatgers. |
Bilbao 1936-1937, 111 brojeva. Od desetog broja kao CNT del Norte, glasnik CNT-a Baskije-Severa. Neki brojevi izlaze u Santanderu. U redakciji su Valje, Arse, Blaiberg, Moratinos i Merino, tekstove pišu Lukarini, Tiberio Grako, Solano Palasios, Jero, Kuende, Sarate, Paredes, Orilje, Reparas, Alais, itd. |
Bilbao 1981-1984, četiri broja, bankarski bilten. Naziv: CNT-AIT. |
Kampo de Gibraltar 1976-1978, najmanje šest brojeva. |
L'Escala 1983. Naziv: CNT Informa. |
Esplugues-Sant Just 1977, jedan broj. |
Hihon 1937, do propasti asturijanskog fronta (21. oktobar). Dnevni list čiji je urednik Akrasio Bartolome, pored koga su tu još M. Blanko, Sijera, Goljanes. Gonal i Rijera u redakciji. Organ CNT-a Asturijasa-Leona-Palensije. |
La Korunja 1977, dva broja. Bilten CNT-a. |
London 1962-1966. kao zamena tulužanskog glasnika. Brojevi izlaze neredovno i bez uspeha. Godine 1966. se spojio sa España Fuera de España. |
Madrid 1932-1934, 1936-1939. Prvi časopis sa ovim imenom izašao je u Madridu (po dogovoru sa jedne plenarne sednice 16. aprila 1932) mnogo puta je bio ukidan i izdanja su bila zaplenjena, dostigao je broj od 35.000 primeraka tokom rata (bio je glasnik CNT-a) i objavljivao se dnevno. Urednici su bili Garsija Pradas, Liberto Kaljehas i G. Maljada, među piscima i saradnicima ističu se Baljester, Kaljehas, Martines Prijeto, Garsija Oliver, Beltran, Feliks Paredes, Agras, Saornil, MUR, Sahi, Ljave, Sambruno Puente, M. Rivas, Maksimo Ljorka, Orobon Fernandes, Leval, Erminio Himenes, Antonio Vidal, Peres Kordon, J. Klaro, Sančes Saornil, Kintanilja, itd. U vreme Franka ponovo izlazi ali ilegalno od 1944. (kolaboracionistička linija i pro ANFD), najpre poprilično regularno, kasnije sporadično (1952, 1953, 1954. do 1963; 1964. do 1966, itd.) i u par prilika (1953, 1972) u Barseloni. Nakon Frankove smrti ponovo se pojavljuje 1976. kao nacionalni organ CNT-a, kao mesečnik, urednici su bili Gomes Kasas i Magdalena Fernandes, i kasnije, uvek kao nacionalni glasnik, takođe u Barseloni (1978), ponovo Madrid, Bilbao i Granada (1999), sa urednicima Marsijano Siguensa, Manuel Garsija, Antonio Buskes, Astoreka, Garsija Rua, Fransisko Kabeljo. |
Madrid 1976, jedan broj, organ CRT-a iz Centra. |
Madrid 1977. Tematske monografije kao CNT-AIT. |
Madrid 1980. Informacije i mišljenja. sindikat javne administracije. Kao CNT-AIT. |
Madrid 1979, 1987-1990. Časopis bankarske sekcije Centralne banke. Naziv: CNTeclas. Pod istim nazivom takođe otcepljen CNT 1988. |
Manlleu 1978. Naziv: CNT-Manlleu. |
Manresa 1977-1978, najmanje devet brojeva. Naziv: CNT del Bagés. |
Meksiko 1947. Boletín Informativo de la Agrupación de la CNT de España en México. Urednik Bruno Kareras, sa Viktorom Fernandesom u administraciji. |
Meksiko oktobar1955 - decembar 1969, mesečnik, 43 broja. Glasnik cenetista u Meksiku. Ponovo se pojavljuje 1963. kao Boletín Interno. |
Okanja 1937-1938, CNT de Toledo, organ provincijskog komiteta Toleda. |
Palma 1978, jedan broj, sindikata telefonije CNT-a. |
Perpinjan 1996-1999, najmanje 23 broja. Časopis CNT-ovog SOV-a. Naziv: Boletín CNT-AIT. |
Puerto de Sagunto 1977, najmanje četiri broja. CNT-ov. |
Pamplona 1977, dva broja. CNT građevinarstva. |
San Feliks. Puerto Ordas (Venecuela) 1967. Naziv: CNT-AIT. |
Santa Koloma de Gramanet 1978, jedan broj, sindikat prosvete. |
Santander 1934. i 1936. Naziv: CNT Marítima. |
Tuluz od 5. septembra 1944. do 1961. (zabranjen u novembru, zamenjuje ga CNT-Espoir). Organ MLE-CNT-ovog CN-a iz Francuske. Tokom nekoliko godina, 1947-1950, izlazio je u Parizu, i takođe jedno vreme kao Boletín Interior, od 1946 kao glasnik CNT-a Španije u egzilu. Uređivali su ga Alais, Huan Ferer, Peiras i Esgleas, Karsi, Patan, Kalj, Ćueka (koji ga je u više navrata na kratko uređivao), Viladomiu, itd. |
Tuluz 1959-1969. Bilten katalonskog CRT-a. |
Tuluz 1962, spoljni obaveštajni glasnik. Ustvari glasnik CNT-MLE-a. |
Valensija 1937-1938, CNT Marítima, organ nacionalnog sindikata pomorskog transporta. |
Valensija 1980-1981, šest brojeva, glasnik otcepljenih na V kongresu. |
Viljanueva de la Serena 1988. |
Vitorija 1981, jedan broj. Časopis za debate koga je uređivao otcepljeni CNT. |
Saragosa 1976-1977. Sindikat građevinarstva. |
Bez mesta 1937-1938. Organ za udruživanje galicijskih libertera. Naziv: CNT-AIT. |
Bez mesta 1937. Organ jedinog sindikata tekstilne industrije. Naziv: CNT-AIT. Uz još veliki broj biltena preduzeća (1977-1981) od kojih njih dosta nema naziv, kao i neki bilteni sindikata: Boletín de la CNT de Standard (Madrid), itd. |
CNT 13, Anarhistička milicija organizovana u Valensiji, borila se na frontu u Teruelu od oktobra 1936. Bila je pod komandom Santjago Tronćonija.
Preuzeto iz
Nacrt istorijske enciklopedije španskog anarhizma, Migela Injigesa (Madrid, 2001); Prevod: CLS, 2006.